Београдско примирје је био споразум о прекиду непријатељстава у Првом свјетском рату између Савезника и придружених сила и Краљевине Угарске, закључен у Београду 13. новембра 1918. године. Услове су у највећој мјери договорили командант Савезничке војске на Истоку генерал Луј Франше д’Епере и предсједник угарске владе Михаљ Карољи 7. новембра. Документ су потписали као представници Савезника генерал Пол Проспер Анри и војвода Живојин Мишић, а у име Угарске бивши војни министар Бела Линдер.

Споразум је одредио демаркациона линија која је означавала јужну границу размјештања већине угарских оружаних снага. Овај акт је оставио велике дијелове Земаља круне Светог Стефана (угарског дијела Аустроугарске) изван угарске управе – укључујући дијелове или читаве области Трансилваније, Баната, Бачке, Барање, као и Хрватску и Славонију. Исто тако, у осамнаест тачака су појединостима исказане обавезе које су Савезници наметнули Угарској. Те дужности су обухватале смањење угарских оружаних снага на осам дивизија, чишћење морских мина, као и предавање Савезницима одређених количина возова и вагона, рјечних бродова, тегљача, шлепова, рјечних монитора, коња и друге ратне опреме. Угарска је такође била дужна да уступи одређено људство за поправку ратне штете нанесене српској телеграфској мрежи, као и да обезбиједи раднике за послове на жељезници.

Услови примирја и потоњи поступци Савезника огорчили су значајан дио мађарског становништва, што је узроковало пад Карољија и Мађарске Народне Републике, проглашене само три дана након што је овај споразум потписан. Током 1919, ову државу је замијенила краткотрајна Мађарска Совјетска Република, којом су управљали комунисти. Већи дио области које је савезничка војска запосјела према демаркационој линији, уз додатне крајеве на другим странама, коначно је одвојен од Мађарске Тријанонским мировним уговором из 1920. године.

Позадина 300px|мини|десно|Карта савезничког напредовања на Солунском фронту, септембар—новембар 1918. године.

Бугарска је 29. септембра 1918, у завршној етапи Првог свјетског рата, потписала Солунско примирје након слома својих одбрамбених положаја на Солунском фронту и повукла се из рата. Савезничка војска на Истоку, којом је командовао француски генерал Луј Франше д’Епере, услијед тога је брзо напредовала ка сјеверу, повративши подручја која су 1915. изгубљена од Централних сила. До 1. новембра су српска Прва армија под војводом Петром Бојовићем и француска Армија Истока, коју је предводио генерал Пол Проспер Анри, стигле до Београда. Тамо су се трупе зауставиле ради одмора, а само су незнатне снаге биле размјештене преко Дунава и Саве, ријека које су чиниле предратну границу Србије са Аустроугарском. Ослобођење Србије било је углавном довршено.

До друге половине октобра 1918, Аустроугарска се убрзано распадала, без обзира на понуду аустријског цара Карла I да се Двојна монархија федерализује. У Земљама круне Светог Стефана (угарском дијелу Двојне монархије), влада је збачена услијед Астерске револуције, која је трајала од 28. до 31. октобра, а на њено мјесто је дошао Угарски народни савјет под вођством Михаља Карољија. Због својих мирољубивих ставова, Карољи је у то вријеме био најомиљенији угарски политичар. Хрватско-славонски сабор је 29. октобра прекинуо све правне везе са Аустроугарском, а Држава Словенаца, Хрвата и Срба (која је обухватала хабзбуршке земље насељене Јужним Словенима) прогласила је независност. Док су новопроглашене власти преузимале управу, насиље се увелико раширило изван главних градова. Десетине хиљада војних дезертера, познатих као Зелени кадар, одали су се разбојништву и пљачки ради преживљавања. Представници Државе Словенаца, Хрвата и Срба састали су се са српским предсједником владе Николом Пашићем у Женеви од 6. до 9. новембра како би разговарали о стварању уједињене јужнословенске државе, која се већ тада каткад називала Југославијом.

Увод мини|десно|Михаљ Карољи је дошао на чело Мађарске Астерском револуцијом.

Аустроугарска је 3. новембра потписала примирје у Вили Ђусти са Италијом. Истог дана, Бојовић је обавијестио српску Врховну команду да су потпуковници Кословањи и Дорманти, придодати угарском генералштабу, стигли у штаб Дунавске дивизије по налогу генералфелдмаршала Хермана Квеша фон Квешхазе, носећи понуде за примирје. Ова вијест је затим прослијеђена д’Епереу, који је начелнику Штаба Врховне команде и Главног ђенералштаба, војводи Живојину Мишићу, доставио списак од шест услова које треба захтијевати од Угарске прије него што било какви преговори могу да почну. Ти услови су обухватали разоружавање и повлачење угарских снага из појаса ширине 15 километара од предратних српских и румунских граница, предају свих пловила на Дунаву, Сави и Дрини, као и у Јадранском мору, а уз то и упућивање изасланика који је овлашћен да расправља о појединостима примирја. Мишић је одговорио д’Епереу захтјевом да аустроугарске снаге напусте сва подручја намијењена будућој јужнословенској држави и затражио је да се Српској војсци дозволи да заузме Банат и Бачку све до линије Мориш—Баја—Суботица—Печуј. Напоменуо је да су ови крајеви обећани Србији према Лондонском споразуму из 1915. године.

Имајући у виду овакав развој догађаја, Мишић је упутио Бојовића да настави напредовање ка сјеверу како би заузео Банат јужно од ријеке Мориш и западно од линије која се протеже око 10 километара источно од Беле Цркве, Вршца и Темишвара. Такође је наложио Бојовићу да заузме Бачку јужно од линије Баја—Суботица. И Прва и Друга армија су добиле мање одређене наредбе да напредују ка западу према Срему, Славонији, Хрватској, Босни, Херцеговини и Далмацији; српске трупе су кренуле према овим крајевима 5. новембра. Истог дана, д’Епере је сазнао за примирје у Вили Ђусти и послао телеграм у Париз, питајући да ли треба да настави преговоре или да једноставно примијени услове постојећег споразума на свом подручју одговорности.

Преговори Разговори Карољи—Д’Епере мини|усправно|десно|Генерал Луј Франше д’Епере водио је преговоре о Београдском примирју у име Савезника.

Карољи је 6. новембра предводио изасланство које су чинили министар за народности Оскар Јази, представник Угарског народног савјета Ференц Хатвани, представници радничких и војничких савјета Деже Бокањи и Имре Черњак, као и секретар канцеларије предсједника владе Бакоњ. Са њима је путовало и дванаест новинара из Будимпеште — возом су стигли до Суботице, а затим до Новог Сада, гдје су се укрцали на брод „Миленијум”, који их је превезао до Београда. У овој групи налазио се и француски преводилац. Карољи се надао да ће спасити што је могуће већи дио некадашњих Земаља круне Светог Стефана. Очекивао је да ће Тројна антанта имати разумијевања за његову владу због његових јавних иступања против рата и савеза са Њемачком током рата и да ће Угарску посматрати као неутралну и пријатељску земљу.

Оног дана када су угарски изасланици стигли, д’Епере је добио наређење да настави преговоре уз примјену одредби примирја у Вили Ђусти. Отишао је у Ниш, гдје је са Мишићем и регентом пријестолонасљедником Александром разговарао о предстојећим преговорима са Карољијем, са посебним нагласком на демаркациону линију.

Д’Епере је 7. новембра стигао у Београд у пратњи главног оперативног официра српске Врховне команде пуковника Данила Калафатовића. Д’Епере је позвао Карољија и остале чланове изасланства у своје боравиште у 19.00 часова како би отпочели преговоре. Док су они путовали у Београд, из Париза је д’Епереу послат телеграм у којем му се налаже да расправља једино о спровођењу примирја у Вили Ђусти и да избјегава било какве разговоре о политичким питањима. Ова порука је прослијеђена у Београд преко Солуна, Скопља и Ниша, гдје ју је пресрео помоћник начелника Штаба Врховне команде и Главног ђенералштаба, пуковник Петар Пешић. Он је овај телеграм прослиједио Калафатовићу, заједно са посебним Мишићевим телеграмом у којем се од Калафатовића захтијевало да не уручује поруку д’Епереу прије него што се преговори потпуно окончају. Пешић је касније упутио још један телеграм Калафатовићу са упутством да пренесе д’Епереу да ће Србија сама наставити рат против Угарске уколико буде пристао на демаркациону линију која се налази јужније од потеза Темишвар—Сомбор. Калафатовић овај посљедњи телеграм никада није показао д’Епереу, будући да је линија о којој су се он и Александар договорили у Нишу на крају уврштена у услове.

Карољи је понудио да пристане на обуставу непријатељстава и да спроводи неутралну спољну политику. Д’Епере му је предочио 18 услова за примирје, објашњавајући да Угарску сматра пораженом силом. Карољи је изјавио да не може да прихвати д’Епереове услове, а да не очекује да ће бити погубљен по повратку у Будимпешту. Затражио је дозволу да пошаље телеграм француском предсједнику владе Жоржу Клемансоу, што му је д’Епере нерадо одобрио. У поруци је Карољи објаснио да услове примирја може прихватити само ако се очува територијална цјеловитост Угарске — осим у погледу Хрватске и Славоније, којих је био спреман да се одрекне. У 22.30 часова састанак је прекинут ради вечере, а настављен је у поноћ и трајао је још 90 минута. Карољи се потом вратио у Будимпешту, оставивши два члана изасланства у Београду да сачекају Клемансоов одговор.

Одобрење и потписивање споразума мини|усправно|лево|Михаљ Карољи водио је преговоре о Београдском примирју у име Угарске.

Карољи је извијестио о преговорима на сједници владе 8. новембра, напоменувши колики су број коња и колику количину возног парка Савезници захтијевали за превоз. Такође је пренио да ће управа над земљом (укључујући и подручје јужно од демаркационе линије) бити препуштена Угарској. Влада је одлучила да сачека Клемансоов одговор прије него што предузме даље кораке. Тог дана, српска Дринска дивизија добила је задатак да заузме Срем и дио Славоније источно од линије Брод—Осијек—Печуј.

Клемансоов одговор на Карољијеве поруке стигао је у Београд 9. новембра. Д’Епереу је наложено да расправља једино о војним питањима, а да политичке послове препусти другима. Потом је препустио Калафатовићу да прослиједи поруку преосталим угарским изасланицима. Њих двојица су се вратила у Будимпешту у ноћи између 9. и 10. новембра, а д’Епере је отишао у Ниш на савјетовање са Мишићем и Хенрисом, прије него што је продужио за Солун. Једна јединица бивших ратних заробљеника, под вођством мајора српске војске Војислава Бугарског, заузела је Нови Сад 9. новембра без отпора, док је друга јединица заузела Вршац сљедећег дана.

У Солуну, д’Епере је подстакао румунску владу да уђе у рат на страни Савезника, што је она и учинила — наредивши подизање војске 10. новембра и отпочевши непријатељства сљедећег дана. Бугарски је 11. новембра прослиједио Калафатовићу поруку коју му је предао један угарски официр, а у којој је стајало да је Угарски народни савјет прихватио Клемансоове услове и да министар војни Бела Линдер истог дана стиже у Београд ради потписивања споразума. Ова порука је потом пренијета д’Епереу у Солун. Он је овластио Хенриса да у име Савезника, заједно са Мишићем, потпише споразум у измијењеном облику који је Клемансо одредио.

Сазнавши за примирје од 11. новембра 1918. и да се оно односи и на Угарску, Мишић је поново наложио Бојовићу да напредује што је могуће даље на исток Баната, према линији Оршава—Лугош—Темишвар, без обзира на присуство било каквих савезничких снага на том подручју. Потписници примирја састали су се у згради Управе фондова у Београду у 21.00 час 13. новембра. Није се расправљало о даљим измјенама текста, изузев о времену обуставе непријатељстава. Првобитно је нацрт предвиђао рок од 24 часа након потписивања споразума, али је Линдер тврдио да су непријатељства већ престала. Хенрис је прихватио његово становиште, па се потом и Мишић сагласио са тим. Споразум су потписали Мишић, Хенрис и Линдер у 23.15 часова.

Услови