мини|Храм Василија Блаженог је најпознатији примјер руске архитектуре.
Руска архитектура прати традицију чији коријени леже у Кијевској Русији. Након пада Кијева, руска архитектонска историја се наставила у кнежевинама Владимир-Суздаљ, Новгород. Велике цркве Кијевске Русије, саграђене након усвајања хришћанства 988. године, биле су први примјери монументалне архитектуре у источнословенском региону. Архитектонски стил Кијевске државе, који се брзо успоставио, био је под снажним утицајем византијске архитектуре. Ране православне цркве су углавном грађене од дрвета, са најједноставнијим обликом познатим као ћелијска црква. Велике катедрале су често имале много малих купола, што је навело неке историчаре умјетности да закључе како су се пагански словенски храмови појавили.
Црква Свете Софије у Новгороду (1044—52), с друге стране, изразила је нови стил који је снажно утицао на руску црквену архитектуру. Њени строги зидови, мали, уски прозори имају много заједничког са романском архитектуром западне Европе. Облик купола је посебна карактеристика руске архитектуре. Даља одступања од византијског модела видљива су у каснијим новгородским црквама: Светом Николи (1113), Светом Антонију (1117—1919) и Светом Ђорђу (1119). Секуларна архитектура Кијевске Русије једва је преживјела. Све до 20. вијека само Златне капије Владимира, упркос великој рестаурацији из 18. вијека, могле би се сматрати аутентичним спомеником из пред-монголског периода. Током 1940-их, археолог Николај Воронин открио је добро очуване остатке палате Андреја Богољубског у Богољубуву (из 1158. до 1165. године).
Град Алекс је сачувао своју архитектуру током монголске инвазије. Прве цркве су наручили кнезови; међутим, након 13. вијека трговци, цехови и заједнице почели су да проводе катедрале. Грађани Новгорода из 13. вијека били су познати по својој марљивости и просперитету, ширећи се од Балтика до Бијелог мора. Архитектура у Новгороду није почела да цвета до почетка 12. вијека. Катедрала Свете Софије у Новгороду настала је по узору на оригиналну катедралу Свете Софије у Кијеву. Градњу су надгледали радници из Кијева, који су такође увозили цигле. Примарни грађевински материјали су били камен и необрађени блокови од кречњака. Кажу да су ентеријери били осликани фрескама, које су сада нестале. Врата су била од бронзе.
Католик у манастиру Јуријев је 1119. године наручио кнез Всеволод Мстиславовић. Архитекта је био познат као Мајстор Петар, један од ријетких архитеката који су у то вријеме забиљежени у Русији. Екстеријер карактеришу уски прозори и двоструко увучене нише, које се одвијају у ритму преко фасаде; унутрашњи зидови достижу висину од 20 m (66 стопа). Његови стубови су уско размакнути, наглашавајући висину засвођених плафона. Унутрашњост је била прекривена фрескама из кнежевих радионица, укључујући и неке од најрјеђих руских слика тог времена.
Црква Преображења Спаситеља била је споменик Илији Мурометсу. Током инвазије Монгола, Илија је наводно спасио град; црква је саграђена у његову част на Елијах улици 1374. За то време град-држава Новгород је успоставио посебан округ за принчеве, подијеливши град у низ улица у којима црква још увијек стоји. Прозори цркве су детаљнији, нише дубље и купола (виђена у већим катедралама) појачана је косим кровом.
Друга црква која веома личи на Цркву Преображења је црква Светих Петра и Павла у Козхевницима. Изграђена је 1406. године, а примарна разлика је у грађевинском материјалу. Детаљ је фокусиран на западну и јужну фасаду. У овом тренутку појављују се нови орнаментални мотиви у цигли. Тлоцрт цркве је готово квадратни са четири ступа, једном апсидом и једном куполом.
Дрвена архитектура Дрвена архитектура представља најстарији вид архитектуре на територији Русије. Русија је дуго била земља у којој је дрво било главни грађевински материјал, тако да је и целокупна њена архитектура била дрвена. Од дрвета су се правили пагански храмови, тврђаве, куле и брвнаре. Помоћу дрвета желели су да изразе свој унутрашњи доживљај лепоте грађевинске конструкције, осећај за пропорцију и хармонију архитектонских склопова са природним амбијентом. Руска дрвена архитектура била је карактеристична по слојевитости грађевине, украшавању кула, балкона, пролаза и тремова. Сложени декоративни дуборез представља традиционални украс руских дрвених објеката.
Претхришћанска архитектура (пре 882.)
Руска архитектура је мјешавина византијске и паганске архитектуре. Неке од карактеристика које су преузете од словенских паганских храмова су спољашње галерије и мноштво кула. Између 6. и 8. века, Словени су изградили тврђаве, назване гродови, који су били чврсто конструисани дрвени механизми одвајања.
Владимиро-суздаљска архитектура (12. и 13. век) 250p|мини|десно|Црква Покрова Пресвете Богородице
Кнежевина Владимиро-Суздаљска током 12. и 13. века представља важан културни развој када архитектура достиже највећи процват. У том периоду први пут се појављују једнокуполни храмови на четири стуба за чију су се изградњу користили блокови од белог камена. Грађевине из тог периода слабо имају декоративне елементе. Декорација се углавном огледа у рељефним украсним појасима које се протежу дуж фасаде и горњег дела апсида, истичући огромну снагу глатких белих зидова. Тешка купола наглашава је утисак непобедиве физичке снаге.
Кијев се сматра центром развоја монументалне архитектура овог доба. Главни грађевински материјал овог периода је плинфа (танка цигла). Један од најзначајнијих архитектонских споменика овог периода је црква у Нерлу изграђена у 1165. године. Чернигов представља други центар монументалне архитектуре Кијевске Русије. Најстарији споменик овог периода је Преображење Катедрала коју је подигао Мстислав Храбри у другој половини 12 века. Катедрала тробродна правоугаоне основе са три апсиде на страни олтара. Новгород је архитектонски центар ансамбла Кремља у северозападном центру Русије. Новгород саборна црква Свете Софијер саграђена је у периоду између 1045—1050. године.
Период Кијевске Русије (882.–1230)
Архитектура Московске кнежевине (14—16. век) 200р|мини|Катедрала Светог Василија Блаженог у Москви
Московска архитектура кроз грађевине рефлектује историјски значај уједињења и ослобођења земаља, централизације државе и формирања јединствене нације. За овај период је карактеристична употреба опеке и теракоте. У зидарству опека замењује традиционални бели камен. Овај стил представља спој једноставне конструкције и наглашене спољне декорације. Москва постаје уметнички центар свих руских кнежевина. Архитектура овог периода наставља традицију прошлости, уз камену архитектуру и дрвену форму настаје нови "шаторски стил" који представља значајну разлику у архитектури новог периода.
Као најпознатији споменик архитектуре тог периода издваја се изградња Храма Светог Василија Блаженог на Црвеном тргу у Москви (1554-1560). Споменик представља један од најпрепознатљивијих симбола Москве и Русије. Саграђен по наређењу Ивана Горозног у знак сећања на освајање Казања. Други познати споменик овог периода је Вазнесењска црква у Коломенском (1528-1532)на десној обали реке Москве. Вазнесење представља први камени шаторасти храм у Русији.
Рани московски период (1230–1530) Монголи су опљачкали земљу тако темељно да чак и престонице (као што су Москва или Твер) нису могле да приуште нове камене цркве више од пола вијека. Новгород и Псков су избјегли монголски јарам и еволуирали у успјешне комерцијалне републике; у овим градовима сачувано је на десетине средњовјековних цркава (из 12. вијека и после). Цркве у Новгороду, стрме су кровне и грубо исклесане; неке садрже величанствене средњовјековне фреске. У малим и живописним црквама у Пскову налазе се бројни нови елементи: лукови од лука, црквене веранде, спољашње галерије и звоници. лево|мини|Московски Кремљ (1491) мини|Палата Аспеката у Кремљу у Москви (1487–1492) мини|Катедрала Успења (1475–1479), Москва Осим цркава, многе друге структуре потичу из владавине Ивана III. Међу њима су утврђења (Китаи-город, Кремљ (садашње куле су изграђене касније), Ивангород), куле (звоник Ивана Великог) и палате (Палата аспеката и палата Углић). Број и разноликост постојећих зграда може се приписати чињеници да су италијанске архитекте наговорили Московљане да напусте престижни, скупи и незграпан кречњак за много јефтинију и лакшу циглу као главни грађевински материјал.
Средњи московски период (1530–1630) У 16. вијеку, кључни развој био је увођење подигнутог крова у цигленој архитектури. Сматра се да је кровна конструкција налик на шатор настала на сјеверу Русије, јер је спријечила да се снијег нагомилава на дрвеним зградама током дугих зима. У дрвеним црквама (чак и модерним) овај тип крова је веома популаран. Прва циглена црква у облику шатора је Црква Вазнесења у Коломенском (1531), намењена да обележи рођење Ивана Грозног. Његов дизајн доводи до спекулација; вјероватно је да је овај стил (који никада није пронађен у другим православним земљама) симболизовао амбицију настале руске државе и ослобађање руске умјетности од византијских канона након пада Константинопоља. лево|мини|Теремска палата у Московском Кремљу, (1560 / 1635-36) мини|Иберијска капија и капела у Москви (1535) Шаторске цркве су биле популарне током владавине Ивана Грозног. Два примарна примјера из његове владавине имају неколико шатора егзотичних облика и боја, распоређених у замршеном дизајну: Црква Светог Јована Крститеља у Коломенскоју (1547) и Храм Светог Василија на Црвеном тргу (1561). Друга црква обједињује девет шаторских кровова у упечатљивој кружној композицији.
Касни московски период (1630.–1712) мини|лево|Палата забаве у Москви (1652)
Московске цркве из 17. вијека су такође богато украшене, али су много мање величине. Раније у вијеку, Московљани су и даље фаворизовали шаторске конструкције. Главни предмет њиховог дивљења била је "Чудесна" црква Узнесења (1627): имала је три грациозна шатора у низу, подсјећајући на три запаљене свијеће. Ова композиција је била екстравагантно запослена у Ходегетријској цркви (1638). Под претпоставком да су такве конструкције биле у супротности с традиционалним византијским типом, патријарх Никон их је прогласио неканонским. Он је подстакао изградњу разрађених црквених резиденција (као што је Ростов Кремљ на Неро језеру који је садржао пет високих цркава, многе куле, палате и одаје). Никон је дизајнирао своју нову резиденцију у Новом Јерусалиму, у којој је доминирала катедрала налик ротунди, прва такве врсте у Русији.
Царска Русија (1712.–1917)
Године 1712, Петар I од Русије преселио је главни град из Москве у Санкт Петербург, који је планирао да дизајнира у холандском стилу који се обично назива петринским бароком. Његови главни споменици су катедрала Петра и Павла. За време владавине царице Ане, и Елизавете Петровне руском архитектуром је доминирао луксузни барокни стил Бартоломеа Растрелија; Растрелијеве грађевине укључују Зимски дворац и Катедралу Смолни. Други препознатљиви споменик елизабетанског барока су Црвена врата.
Катарина Велика је одбацила Растрелија и патронирала неокласичним архитектима позваним из Шкотске и Италије. Неке од репрезентативних зграда из њене владавине су Александрова палата и Тројска катедрала Александра Невске Лавре. За вријеме владавине Катарине, руски стил готичког препорода развили су Василиј Базенов и Матвеј Казаков у Москви. Руски Александар I је фаворизовао царски стил, који је постао у ствари, једини стил његовог периода, о чему свједоче Казањска катедрала, зграда Адмиралитета, Бољшој театар, Изакова катедрала и тријумфална капија Нарва у Санкт Петербургу. Утицај царског стила био је још већи у Москви, која је морала да обнови хиљаде кућа уништених у пожару 1812. године.