Угрожене врсте у Србији, многим животињама прети истребљење зато што не могу да опстану у свету који се стално мења интервенцијом човека. Многе врсте су већ истребљене, а ако људи ништа не предузму да их спасу, многе ће нове врсте следити исти пут. Иако може да звучи изненађујуће, нема ничега необичног у вези са истребљењем, јер су она важан део света природе. Како се клима и пејзаж у одређеном подручју мењају милионима година, тако се мењају и животиње које тамо живе. И како се развије нова врста, тако је нека друга приморана да напусти станиште и да нестане. Једино што остане, јесте неколико фосилизованих костију - запис у камену.

Биолози процењују да данас на свету живи неколико милиона врста, а можда чак и свих 30 милиона. Ма о којој цифри да је реч, сада на Земљи живи више врста него икада пре. Геолози и биолози знају да с времена на време долази до масовних истребљења, код којих велики број животиња заувек изумире. На пример, верује се да су диносауруси и многи други гмизавци уништени после пада метеорита у Мексику пре 65 милиона година. Већина животињских врста на свету су инсекти-нарочито бубе и други бескичмењаци. Многе од ових врста, нарочито оне у тропским шумама, сада доживљавају истребљење. Међутим, како научници нису имали прилике да многе од њих опишу, нико не зна прави број.

Са кичмењацима је друга прича. Како има само неколико хиљада врста кичмењака, од којих је већина позната стотинама година, о мукама ове врсте знамо много више. Многе врсте, на пример мишеви, пси и коњи, живе у свету којим доминирају људи. Међутим, много више врста трпи због тога што људи уништавају њихова станишта, било намерно или реметећи природну равнотежу увођењем нових врста из других делова света. Како су се током последњих хиљаду година крчиле шуме Европе и Кине, шумске животиње су имале све мање места за живот. И како су неизбежно долазили у близак контакт са људима, дивље животиње, као вепрови, медведи и вукови, прогањане су и на крају уништене у многим областима. Како је у XX веку невероватно порастао број људске популације, сличан процес се десио и другде. Још једно велико станиште које се уништава јесу тропске кишне шуме. Број врста које живе у тим подручјима много је виши него другде, па је све већи број врста које теже преживљавању.

Црвене и црне листе животиња и биљака у свету и Србији Међународни савез за очување природних ресурса (“IUCN”) објавио је Црвену листу животиња којима прети истребљење. Тренутно има око 5500 животиња које су сврстане у више категорија, укључујући истребљене, угрожене и рањиве. Скоро четвртина свих сисара налази се на овој листи, а око четири одсто гмизаваца и водоземаца. Међутим, док је статус свих сисара процењен од стране “IUCN”, само делић гмизаваца и водоземаца је темељно проверен, а врло је вероватно да је много више врста сасвим близу истребљењу него што се мислило.

Биљни и животињски свет Србије је веома разноврстан и богат. У Србији постоји 215 врста биљака и 429 врста животиња које су као природне реткости стављене под најстрожи степен заштите државе. Међу угроженим животињама је 273 врста птица, као и 66 врста сисара. Заштићена је и 41 врста бескичмењака, 34 врсте инсеката и 15 врста риба. Од 6 биорегиона који постоје у Европи, 5 је заступљено у Србији, што довољно говори о богатству биодиверзитета код нас. Опстанак многих биљних и животињских врста данас је угрожен, многе се налазе пред ишчезавањем, а велики број је и заувек нестао. Као и већина земаља, Србија има своје црвене књиге у којима се налазе листе ишчезлих и крајње угроженијих врста.

У свету је такође формирана и Црна књига флоре и фауне у којој је попис више хиљада врста које је човек заувек уништио. И Србија је нашла место у њој и то са 4 врсте које су неповратно изгубљене из светског генофонда, а живеле су само у Србији: безчекињаста удовичица (Scabiosa achaeta), Панчићев слез (Althaea kragujevacensis), Врањски слез (Althaea vranjensis), и Моравски орашак (Trapa annosa).Mesaroš, G. (ured.): Vrste biljaka i životinja - značajne za zaštitu prirode u Evropskoj uniji, Protego, Subotica, (2014). pp. 20.

Неке од глобално угрожених врста које се више не могу наћи код нас су: мала дропља (Tetrax tetrax), тетреб ружевац (Tetrao tetrix), бела кања (Neophron percnopterus), црни лешинар (Aegypius monachus) и орао брадан (Gypaetus barbatus).

Ретке, угрожене и заштићене животиње у Србији: Аполонов лептир (Parnassius apollo), прдавац (Crex crex), липљан (Thymallus thymallus), степски соко (Falco cherrug), црни даждевњак (Salamandra atra), велики тетреб (Tetrao urogallus), патка њорка (Aythya nyroca), белоглави суп (Gyps fulvus), орао крсташ (Aquila heliaca), видра (Lutra lutra), белонокта ветрушка (Falco naumanni), слепи мишеви (Chiroptera), велика дропља (Otis tarda), шарени твор (Vormela peregusna).

Угрожене животињске врсте у Србији

Аполонов лептир 220п|мини|Аполонов лептир Аполонов лептир (lat. Papilio apollo) је карактеристичан за при-алпске и алпске пределе Европе и Азије на висинама између 1000 и 2800 m. Један је од најлепших лептира, али истовремено је и у опасности да нестане, јер је врло осетљив на промене. Размножава се само једном годишње, тако што јаје зими "спава зимски сан", а уколико гусеница и изађе у јесен неће се развити до следећег пролећа. Ларва се смести на саму земљу или испод камена.

Аполон је заштићена врста лептира који је изузетно угрожен на европском нивоу, а заштићен је и прописима Републике Србије. Лептир обитава на врло ограниченим малим просторима, отвореним камењарима и чистинама са ниском вегетацијом, бројност популације је врло мала. Најчешће се појављују код стена, јер могу веома добро да се камуфлирају захваљујући својим крилима.

Степски соко 220п|мини|Степски соко Степски соко (Falco cherrug) настањује отворен простор, најчешће неке литице или дрвеће. Има га од источне Европе па преко Азије све до Манџурије. Он је углавном селица, осим у јужним деловима његовог станишта, зиму проводи у Етиопији, на Арабијском полуострву, северном Пакистану или у западној Кини. Степски соко у понирању достиже брзину и од на час (322 km/h) захваљујући свом аеродинамичком облику тела и савршеном облику крила.

Леже 3-6 јаја, често се гнезди и на литицама. Критично угрожена гнездећа популација. Светска популација 1990. процењена је на 8.500-12.000 парова. 2003. године светска популација пада на само 3600-4400 парова. Све птице грабљивице су заштићене су законом. Главни узрок угрожености степског сокола је криволов. Велика популација је била у бившем Совјетском Савезу, међутим услед распада и сиромаштва људи долази до илегалне препродаје соколова, тако да је бројност сокола опала за 90%. Слични проблем као што је у државама бившег Совјетског Савеза је и у Кини и Монголији.

Орао крсташ 150п|мини|Орао крсташ

Орао крсташ или империјални орао (lat. Aquila heliaca), је позанта грабљивица која је некада насељавала широке пределе Евроазије а данас је њен број веома смањен и под претњом је истребљења.

Главно станиште му је Југоисточна и Централна Европа, западна и Централна Азија. Орао крсташ насељава углавном пределе до 1000 m надморске висине, не претерано пошумљене. Птица за гнездо бира високо усамљено дрво са којег има преглед широког терена. Нажалост ово је једна од чињеница која ју је учинила веома подложном људском ометању станишта, пљачкању или уништавању гнезда. Овај орао насељава степе, ретке шуме и полупустиње, па је тако један пар крајем осамдесетих и почетком деведесетих био примећен у регионима Делиблатске пешчаре али је непажњом надлежних (једна птица је убијена) као и због промене станишта, Крсташ нестао из Баната. Један пар је виђен и у пределу Фрушке горе.

Шарени твор 250п|мини|Шарени твор Шарени твор је распрострањен на територији Азије и Европе. У Србији се може видети у источном делу Србије, на Пештеру и на Косову. Има га на Копаонику. Ова врста се налази у “IUCN” Црвеној књизи угрожених врста. Као угрожена врста је проглашена 1996. године. Мишљење је да је до смањења популације шареног твора дошло услед уништавања његовог станишта (култивацијом), употребом родентицида и смањивања броја доступног плена.

Шарени твор се пари у току марта или почетком јуна месеца. Бременитост је дуга и варијабилна и траје 243-327 дана. Млади долазе на свет крајем јануара и почетком марта месеца. Услед одложене оплодње шарени твор доноси младе на свет у периоду најповољнијих услова када је плен бројан. Женка на свет доноси 4-8 младунаца о којима се стара сама.

Црни даждевњак 190п|мини|Црни даждевњак Црни даждевњак је водоземац из рода даждевњака. За разлику од већине других водоземаца ова врста је вивипарне. То значи, да женка не одлаже јаја у воду где би пролазили преображај до одрасле животиње, него на свет доноси једно до два потпуно развијена потомка с развијеним плућима способна за самосталан живот на сувом. Животни век им је најмање десет година. Будући да су отровни, предатор их углавном избегавају. Отровом стварају паротидне жлезде. Имају 4 реда отровних жлезда које се протежу дужином тела. Отров је неуротоксичан, па било који покушај неког предатора да их поједе најчешће завршава смрћу обе животиње. Живи само у Алпима и Динаридима, тачније у земљама: Албанија, Црна Гора, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Немачка, Аустрија, Словенија, Италија, Швајцарска, Француска.

Белоглави суп 250п|мини|Белоглави суп Белоглави суп (Gyps fulvus) је највећа птица која живи на нашим просторима.

Са тежином између 6 и 11 kg, дужином 95–110 cm и распоном крила који може достићи и 280 cm, делује заиста импресивно. Одрасле птице се разликују по томе што имају белу паперјасту крагницу при основи врата, док младе имају смеђу крагну. По изгледу је то типични лешинар Старог Света са белом огољеном главом и вратом и жутим кљуном, широким крилима и кратким репним перјем. Птићи су по излегању голи. Белоглави суп заузима прво место међу великим једриличарима. Када је време лоше приморан је да незграпно удара крилима не успевајући да се подигне у висину али када су услови повољни он се лако креће са масама топлог ваздуха које га подижу у ваздушно пространство и скоро трећину дана проводи у клизећем лету потпуно раширених крила док су му велика контурна пера потпуно одвојена једно од другог попут прстију на руци и под дејством ваздушног притиска, савијена нагоре.

Гледано са стране крила благо уздигнута, а силуета птице подсећа на врло спљоштено латинично слово „V“. Користећи ваздушне струје и захваљујући свом аеродинамичном телу, могу летети веома дуго без махања крилима. Имају и изванредно развијено чуло вида.

Станиште

Веома друштвен Белоглави суп проводи свој живот у групама, а гнезди се често у колонијама састављених од мањег или већег броја јединки. Колоније су смештене на тешко приступачним литицама и женка у гнездо које је направљено од грања и суве траве снесе једно јаје на коме леже оба родитеља. Када се младунче излегне и мужјак и женка учествују у његовом храњењу, а то настављају да чине и након његовог излетања из гнезда.

Млади супови су полно зрели тек у четвртој или петој години живота, а одликује их и моногамија - једном формирани парови остају заједно током читавог живота. Гнезде се углавном на литицама, у групама, знатно ређе појединачно. Женка носи једно јаје и на њему леже родитељи око 50 дана. Млади у гнезду остају 4-6 месеци, а почињу да се паре од пете године. Могу живети и до 30 година. Мужјак и женка изгледају веома слично. Белоглави суп је једна од најдруштвенијих птица. Поред тога што се гнезде у колонијама, друштвени карактер испољавају и приликом исхране.

Исхрана 300п|мини|Белоглави супови једу