Teorija svetskih sistema (takodje poznata kao analiza svetskih sistema ili perspektiva svetskih sistema)Immanuel Wallerstein, (2004), "World-systems Analysis." In World System History, ed. George Modelski, in Encyclopedia of Life Support Systems (EOLSS), Developed under the Auspices of the UNESCO, Eolss Publishers, Oxford, UK, jedan multidisciplinaran pristup velikih razmera, pristup svetskoj istoriji i društvenim promenama, ističe svetski sistem (a ne nacionalne države) kao primarnu (ali ne i jedinu) jedinicu društvene analize.Thomas Barfield, The dictionary of anthropology, Wiley-Blackwell.
"Svetski sistem" se odnosi na međuregionalnu i multinacionalnu podelu rada, koji deli svet na centralne zemlje, poluperiferne zemlje i periferne zemlje.Frank Lechner, Globalization theories: World-System Theory, 2001 Centralne zemlje se fokusiraju na visoko kvalifikovanu, kapitalno intenzivnu proizvodnju, a ostatak sveta se fokusira na niskostručnu proizvodnju, proizvodnju intenzivnog rada i dobijanje sirovih materijala. Ovo konstantno pojacava dominaciju centralnih zemalja. Ipak, sistem ima dinamične karakteristike, delimično kao rezultat revolucija u transportnoj tehnologiji, a pojedine države mogu vremenom da dobiju ili izgube svoj centralni (poluperiferni, periferni) status. Za neko vreme, izvesne zemlje postaju svetski hegemon; tokom poslednjih nekoliko vekova, kako se svetski sistem širio geografski i ojačao u ekonomskom pogledu, ovaj status je prešao iz Holandije u Ujedinjeno Kraljevstvo i (nedavno) u Sjedinjene Američke države.
Istorija
Imanuel Valerštajn je razvio najpoznatiju verziju analize svetskih sistema, počev od 1970. godine.Wallerstein, Immanuel (1974). The Modern World-System I: Capitalist Agriculture and the Origins of the European World-Economy in the Sixteenth Century. New York: Academic Press.Paul Halsall Modern History Sourcebook: Summary of Wallerstein on World System Theory, August 1997 Valerštajn prati uspon kapitalističke svetske ekonomije od "velikog" 16. veka (1450—1640). Uspon kapitalizma, po njegovom mišljenju, bio je slučajan ishod produžene krize feudalizma (1290—1450). Evropa (Zapad) je iskoristila svoje prednosti i preuzela kontrolu nad većim delom svetske ekonomije i predsedavala razvojem i širenjem industrijalizacije i kapitalističke ekonomije, dovodeći indirektno do nejednakog razvoja.
Iako se drugi komentatori odnose na Valerštajnov projekat kao na "teoriju" svetskih sistema, on uporno odbacuje taj termin. Za Valerštajna, analiza svetskih sistema je način analize koja ima za cilj prevaziđe strukture znanja nasleđenih iz 19. veka uključujući, posebno, podele unutar društvenih nauka, a između društvenih nauka i istorije. Za Valerštajna je, onda, analiza svetskih sistema "pokret znanja"(8) koji nastoji da raspozna "ukupnost svega onoga što postoji ispod etiketa... ljudskih nauka i zaista daleko izvan toga. "Mi moramo da izmislimo novi jezik", insistira Valerštajn, kako bismo prevazišli iluzije "tri navodno prepoznatljive arene" društva, ekonomije i politike.
Trojna struktura znanja se temelji na drugoj, čak većoj, modernističkoj arrhitekturi, na razlici biofizičkih svetova (uključujući one unutar tela) od onih društvenih: "Dakle, jedno pitanje je da li ćemo biti u stanju da opravdamo nešto što se zove društvena nauka u dvadeset prvom veku kao odvojena sfera znanja".
Mnogi drugi stručnjaci doprineli su značajan posao ovom "pokretu zanja".
Poreklo
Uticaji i veliki mislioci
Tragovi teorije svetskih sistema pojavili su se 1970. Njeni koreni mogu da se nađu u sociologiji, ali se on razvila u jednu krajnje međudisciplinarnu oblast. Cilj teorije svetskih sistema bio je da zameni teoriju modernizacije. Valerštajn je kritikovao teoiju modernizacije iz tri razloga:
njen fokus na nacionalnu državu kao na jedinu jedinicu analize
njena pretpostavka da postoji samo jedan jedini put evolucionarnog razvoja za sve zemlje
njeno zanemarivanje međunacionalnih struktura koje ograničava lokalni i nacionalni razvoj
Tri glavna prethodnika teorije svetskih sistema su škola Anala, Marksizam i teorija zavisnosti. Tradicija škole Anala (koju je najbolje predstavljao Fernand Brodel) uticala je na Valerštajna da se fokusira na dugoročne procese i geo-ekološke regione kao jedinice analize. Marksizam je isticao društveni konflikt, fokus na proces akumulacije kapitala i konkurentne klasne borbe, fokus na relevantnu celinu, prolaznu prirodu društvenih formi i dijalektički osećaj kretanja kroz sukob i suprotnost.
Na teoriju svetskih sistema takođe je značajno uticala teorija zavisnosti, neomarksističko objašnjenje razvojnih procesa.
Drugi uticaji na teoriju svetskih sistema dolaze od stručnjaka kao sto su Karl Polanji, Nikolaj Kondratjev i Jozef Šumpeter (naročito njihovo istraživanje poslovnih krugova i koncepte tri osnovna modela ekonomskih organizacija: recipročni, redistributivni i tržišni načini) koje je Valerštajn preformulisao u diskusiju mini sistema, svetskih carstava i svetskih ekonomija).
Valerštajn vidi razvoj kapitalističke svetske ekonomije kao štetan za veliki deo svetske populacije.
Valerštajn vidi period od 1970. godine kao „doba tranzicije“ koje će ustupiti mesto budućem svetskom sistemu (ili svetskim sistemima) čija konfiguracija ne može da se odredi unapred.
Mislioci koji su podržavali svetske sisteme uključujući Samir Amin, Đovani Ariđi, Andre Gunder Frank i Imanuel Valerštajn sa velikim doprinosima Kristofer Čejs-Dana, Beverli Silvera, Volker Bornšira, Dženet Abu-Lugoda, Tomas D. Hala, Kunibert Rafera, Teotonio dos Santosa, Dale Tomića, Džejson Mura i drugih. U sociologiji, primarna alternativna perspektiva je Svetska teorija državnog uređenja, koju je formulisao Džon Mejer.
Teorija zavisnosti
Analiza svetskih sistema se i zasniva ali takođe i suštinski razlikuje od teorije zavisnosti. Dok je prihvatao svetsku nejednakost, svetsko tržiste i imperijalizam kao osnovne odlike istorijskog kapitalizma, Valerštajn je prekinuo sa glavnim predlogom pravoslavne teorije zavisnosti. Za Valerštajna, centralne zemlje ne iskorišćavaju siromašne zemlje iz dva osnovna razloga.
Prvo, centralni kapitalisti iskorišćavaju radnike u svim zonama kapitalističke svetske ekonomije (ne samo periferiju) i samim tim, suštinska raspodela između centra i periferije je visak vrednosti, a ne „bogatstvo“ ili „resursi“ u apstarktnom smislu. Drugo, centralne države ne iskorišćavaju siromašne države, kako teorija zavisnosti predlaže, zato što je kapitalizam organizovan oko međuregionalne i transnacionalne podele rada, a ne oko međunarodne podele rada.
Za vreme industrijske revolucije, na primer, Engleski kapitalisti su iskorišćavali robove (radnici koji nisu bili slobodni) u zonama pamuka na jugu Amerike, perifernon regionu unutar poluperiferne zemlje, Ujedinjenih država.
Iz uglavnom Veberovske perspektive, Fernando Enrike Kardozo je opisao osnovne koncepte teorije zavisnosti na sledeći način:
Postoji finansijski i tehnološki prodor perifernih i poluperifernih zemalja od strane razvijenih kapitalističkih centralnih zemalja.
To stvara nebalansirane ekonomske strukture unutar perifernih društava i između njih i centralnih zemalja.
To dovodi do ograničenja samoodrživog rasta na periferiji.
To pomaže pojavu određenih obrazaca klasnih odnosa.
Oni zahtevaju izmene u ulozi državee kako bi garantovali funkcionisanje ekonomije i političke artikulacije društva, koje sadrži, u sebi, zaista neartikulisanosti i struktune neravnoteže.
Teorija zavisnosti i svetskih sistema navode da su siromaštvo i zaostalost u siromašnim zemaljama uzrokovani svojom perifernom pozicijom u međunarodnoj podeli rada. Budući da je kapitalistički svetski sistem evoluirao, razlika između centralnih i perifernih zemalja je porasla i odvojila ih.
U priznavanju trojnog obrasca u podeli rada, analiza svetskih sistema je kritikovala teoriju zavisnosti sa njenim dvomodelnim sistemom u koji spada samo centar i periferija.
Imanuel Valerštajn
Najpoznatija verzija pristupa svetskih sistema razvijena je od strane Imanuela Valerštajna.
Valerštajn navodi da se analize svetskih sistema pozivaju na nedisciplinarnu istorijsku društvenu nauku i tvrdi da su moderne discipline, koje su proizvod 19-og veka, duboko pogrešne zato što nisu logički odvojene, kao što je vidljivo na primeru de facto preklapanja analiza između naučnih disciplina.
Valerštajn nudi nekoliko definicija svetskog sistema, definišući ga u 1974 ukratko:
Sistem je definisan kao jedinica sa jednom podelom rada i više kulturnih sistema.
Takođe je ponudio i dužu definiciju:
… socijalni sistem, onaj koji ima granice, strukture, članove grupa, legitimna pravila i povezanost. Njegov život se sastoji od suprotstavljenih snaga koje ga drže zajedno pod tenzijom i razdvajanjem po tome što svaka grupa nastoji da ga večno preokrene u svoju korist. On ima karakteristike organizma, po tome što ima životni vek u kome se njegove karakteristike menjaju u nekim aspektima i ostaju stabilni u drugim. Ono se može definisati kao strukture koje su u različitim periodima jake ili slabe u smislu logičke unutrašnjosti njegovog funkcionisanja.
1987 Valerštajn opet definiše to kao:
… ne sistem sveta, već sistem koji jeste svet i koji može biti, najčešće, postavljen na području koje je manje od celog sveta. Analiza svetskih sistema tvrdi da su jedinice društvene stvarnosti unutar koje mi poslujemo, čija nas pravila ograničavaju, uglavnom svetski sistemi(osim sada već iščezlih, malih minisistema koji su nekada postojali na zemlji). Analiza svetskih sistema tvrdi da je do sada bilo dve varijante svetskih sistema: svetska ekonomija i svetska carstva. Svetsko carstvo(primeri, Rimsko carstvo, Han Kina) su velike birokratske strukture sa jednim političkim centrom i aksijalnom podelom rada, ali sa više kultura. Svetska ekonomija je velika aksijalna podela posla sa više političkih centara i više kultura. Na engleskom, crtica je od suštinskog značaja kako bi povezala ove koncepte. "Svetski sistem" bez crtice ukazuje na to da je bilo samo jednog svetskog sistema u svetskoj istoriji.
Valerštajn karakteriše svetski sistem kao skup mehanizama, koji vrši preraspodelu viška vrednosti od periferije do centra. U njegovoj terminologiji, centar je razvijen, industrijalizovan deo sveta, a periferija je nerazvijena, tipična sirovina materijala za izvoz, slab svetski deo; market predstavlja sredstvo pomoću koga centar eksploatiše periferiju.
Osim njih, Valerštajn definiše četiri vremenske funkcije u svetskom sistemu. Ciklični ritmovi predstavljaju kratkoročne fluktuacije privrede, i sekularni trendovi znače dublje dugoročne tendencije, kao što su opšti privredni rast ili pad. Pojam kontradikcije ima značenje opšte kontroverze u sistemu, obično u vezi neke kratkoročne nasuprot dugoročnim kompromisima. Na primer, problem upotrebe, gde se smanjenjem nadnica povećava dobit za kapitaliste u kratkom roku, ali na duži rok, smanjenjem nadnica može se imati suštinski štetan efekat smanjenja potražnje za proizvodom. Poslednja vremenska funkcija je kriza: kriza se javlja ako konstalacija okolnosti dovodi do kraja sistema.