мини|Зграда позоришта мини|Амблем позоришта мини|Зграда позоришта Мало позориште „Душко Радовић” основано је 27. маја 1948. године у Београду под именом: Позориште лутака НР Србије.

Мало позориште „Душко Радовић” налази се у улици Абердаревој број 1 у Београду. Једно је од најпознатијих дечијих позоришта у Србији, а бави се свим актуелним темама друштва које су прилагођене дечијем узрасту.

Историја Ово позориште - намењено деци - основано је одлуком владе Народне Републике Србије под називом: Позориште лутака НР Србије, 27. маја 1948. године, а званично је започело са радом извођењем представе: „Пепељуга”, Владимира Назора, у хотелу Палас, 23. октобра 1949. године.

Оснивач и први управник позоришта од 1948. до 1950. био је Божидар Валтровић.

15. јуна 1952. године Позориште је преименовано у: Београдско марионетско позориште, а 3. јануара 1955. се сели у зграду на Теразијама.

Спајањем Београдског марионетског позоришта и Гињол сцене „Бошко Буха”, 5. октобра 1962. године, позориште мења име у Београдско позориште лутака.

28. децембра 1967. године поново мења назив у Мало позориште, а на данашњу адресу на Ташмајдану се коначно усељава 6. јуна 1968. године. Зграда у којој се налази позориште је прва наменски зидана зграда дечијег позоришта у социјалистичкој Југославији, урађена по пројекту архитекте Ивана Антића.

Након смрти писца за децу Душана Радовића, колектив Малог позоришта је донео одлуку да позориште понесе његово име.

Вечерња сцена „Радовић” је отворена 7. марта 1986.

Вечерња сцена за младе је почела са радом 23. октобра 2002. године.

Сцена за бебе је отворена 4. јуна 2008. године

Зграда позоришта је оштећена током НАТО бомбардовања зграде РТС-а између 23. и 24. априла 1999. Том приликом је уништен велики део фундуса позоришта, лутака и костима.

Реконструкција комплетне матичне зграде у Абердаревој улици обављена је крајем 2014.

Луткарска сцена Малог позоришта „Душко Радовић” мини|Мало позориште „Душко Радовић" - Зграда - Деца пред улазом, 1970-е Луткарско позориште на територији данашње Србије прати развој поплочан ентузијазмом, љубављу и прегалаштвом пионира који су Пер аспера ад астра, створили професионално луткарско позориште. Сваком позоришту је, пре свега, стало да поред доброг редитеља има и познате ауторе и звучне наслове који ће привући публику. Ипак, писати луткарске представе је велика непознаница за многе драмске ауторе, па и за оне најталентованије, јер знање о луткарском писању текстова не изучава се ни у једној високошколској установи.Анђелковић, Сава (2019) Писци и лутке са репертоаралуткарске сцене Малог позоришта „Душко Радовић" - Мало позориште "Душко Радовић", 70 година разноликости, монографија 1949-2019. Приредила текстове Маријана Петровић, Београд: Мало позориште "Душко Радовић"

За квалитет и богатство наслова и тема на репортару Малог пзоришта „Душко Радовић” су заслужни драматурзи: Бошко Трифуновић, Бранислав Крављанац, Милица Новковић, Стеван Копривица и Мила Машовић Николић, који су заједно са управом бирали драмске домаће и стране ауторе, од којих су неки били тек почетници, а неки искусни писци изузетних остварења. мини|Мало позориште "Душко Радовић", позоришна представа: "На слово на слово", Мића Татић и лутак Аћим, 1969.

Развој репертоарске политике луткарске сцене

На почетку рада Позоришта, репертоарска полтика се заснивала на представама проверених страних луткарских писаца за марионете и гињол лутке које су режирали сами глумци: Олга Познатов, или драмски писци почетници, без искуства у раду са лутком: Предраг Динуловић, Александар Гловацки, Огњенка Милићевић. У овој фази, која је трајала до 1963, доминирала је самоука редитељка Марија Кулунџић, а након тога у Позориште долази и словеначки луткарски редитељ Јоже Пенгов. Други период, уз устаљене праксе репертоарске политике, одликује процес адаптација постојећих дечјих, као и књижевних штива, у драмске текстове намењене извођењу са луткама. Ова пракса је допринела одступањима од изворних дела, али у корист боље позоришне представе. Овога су се мање-више придржавали Еди Мајарон и Никита Миливојевић у адаптацијама Шекспирове „Буре”(1988. и 2018), Радослав Лазић у адаптацији Стеријине Симпатије и антипатије (1975), Давор Младинов при драматизацији Егзиперијевог „Малог принца” (1982), Марија Кулунџић у Колодијевом „Несташном лутку Пинокију” (1989) и Слободан Обрадовић у својој драмској верзији Пинокија - Ксеније Крнајски (2012), као и приликом драматизација где је нарација морала бити замењена дијалогом као у представама: „Аска и вук” - Миленка Мисаиловића (1979) и Татјане Станковић (2017), „Алиса у земљи чуда” - Петра Зеца (1983) и Иване Вујић (2007), као и у драматизацији Соје Јовановић - Ђопићеве приповетке „Доживљаји мачка Тоше” (1965) итд. Трећа фаза је писање луткарског комада по наруџбини, на конкурсима и у сврху да дело одговара одређеном ансамблу и редитељу, а у овој фази се нарочито истакао Стеван Пешић.

Аутори луткарских представа у Радовићу

Од страних аутора са луткарског репертоара се нарочито издвајају Јан Малик и Фране Пунтар који су једнако добро кореспондирали, како са децом, тако и са одраслима, затим, ту су: Јан Вилковски, Леон Мошчински, Јозеф Скупа, Егнер Торбјерн, Јулиуш Волски итд.

Од домаћих аутора су најистакнутији Стеван Пешић, Душан Радовић, Љубиша Ђокић и Александар Поповић.

Глумци који су се остварили као луткарски писци су: Драгутин Добричанин, Раде Павелкић, Татјана Пипер Станковић, Бранислав Крављанац. У тој улози су се нашли и домаћи песници: Љубивоје Ршумовић и Драган Лукић, а први домаћи комад за лутке: „Несретна Кафина” који је написао Јован Јовановић Змај, у Малом позоришту „Душко Радовић” је адаптирао Мирослав Беловић.

Комплетни аутори луткарских представа у Радовићу су били Јелена Беложански, Бохдан Славик и Драгослав Тодоровић.

У почетној фази рада овог Позоришта, оно је било најпре луткарско, а са доласком нових генерација, све више је постајало и драмско. Наиме, све су чешће настајале представе у којима су глумац и лутка подједнако заступљени на сцени. Једна од најчувенијих представа из овог периода је представа „На слово, на слово“, по поезији Душка  Радовића.

Вечерња сцена „Радовић” У периоду када је Мало позориште добило име „Душко Радовић”, оно је заиста било у својој најбољој фази и на корак ближе једној новој поетици, коју је изнедрио тадашњи управник Примож Беблер, редитељ и идејни творац Вечерње (сатиричне) сцене „Радовић“. Вечерња сцена „Радовић“, отворена је 7. марта 1986. године представом „Мистерија... Београд“, редитељке Иване Вујић. У времену потом, Вечерња сцена је постала један од најзанимљивијих сценских простора у Београду. Била је апсолутно отворена за иновативне идеје и експерименте, на којој су заиста афирмисани многи млади позоришни редитељи, а који су тежили једино томе да створе уметнички значајно и бескомпромисно позориште.

Преживети деведесете Деведесетих су били ратови и санкције, време када замиру сви облици међународне сарадње. Тада долази и до пада продукције. Драматург и драмски писац, нови управник позоришта, а заменик пртходног,Копривица, Стеван (2019) "Остајем Радовићевац" - Мало позориште "Душко Радовић", 70 година разноликости, монографија 1949-2019. Приредила текстове Маријана Петровић, Београд: Мало позориште "Душко Радовић" Стеван Копривица, афирмише драмске представе на Дечијој сцени, а простор Вечерње сцене остаје без средстава за финансирање и бива препуштен представама других извођачких трупа.

Мало позориште „Душко Радовић“ је једино београдско позориште на коме је дошло до оштећења зграде током бомбардовања 1999. године.

Галерија - Вечерња сцена деведесетих

Сцена за Младе

Нови моменти Именовањем редитељке Ање Суше на место управнице Позоришта 2002. године, Вечерња сцена је видно оживела, вођена чврстим репертоарским концептом, стварањем сцене за тинејџ публику. Прва представа на Сцени за младе у оквиру Вечерње сцене: „Секс за почетнике“, у режији Алисе Стојановић, по тексту Јасминке Петровић, изведена је 25. јануара 2003. По узору на сцене европских театара, Сцена за младу публику усмерена је на савремене драмске текстове, провокативне и друштвено ангажоване. Ања Суша је осмислила сцену за младу публику као простор за стварање и едукацију будуће публике сваког позоришта, али и као простор за дијалог, промишљање реалности, а не пуко бежање од ње. Паралелно са тим, Ања Суша простор Вечерње сцене дефинише и као место "слободне креације" отворено за младе позоришне уметнике свих струка (редитеље, глумце, дизајнере, сценографе, костимографе, композиторе, плесаче, кореографе...). Она им даје шансу (која је само пар година раније била незамислива) да своје прве представе ураде управо онако како желе, бескомпромисно и храбро.

Такође се поново почиње успостављати позоришна размена на међународном нивоу, те је уследила и врло квалитетна сарадња са најзначајнијим представницима плесне сцене, Београда, Србије и региона. Вечерња сцена, не само да је подигла главу, већ добија додатни значај и признање кроз заједничке пројекте са водећим театрима за децу и младе у Данској („Corona La Balance ”и „Lampe”) и Шведској („Dramaten ” и „Uppsala Stads Teater”) која достиже свој врхунац гостовањем Марк Ван дер Велдена, једног од водећих данских редитеља који је овде поставио представу "Окамењени принц" Хенинга Манкела.

Сцена за бебе Дете је истраживач света који га окружује и њено / његово окружење је лабораторија у којој стасава и развија се. Ако је то окружење позориште у раном узрасту, и контекст је подстицајан за дете, оно се истовремено учи позоришној комуникацији. Од тренутка када бебе могу имати довољну пажњу да пропрате звук, светлост, кретање - представе за њих постају значајне. Оне настају из визуелног, прате природни дечији покрет тог узраста и проширују га. На сцени су присутни родитељи или блиски пратиоци беба. Сцена је испуњена јастуцима, а мали број учесника и старије особе у које деца верују, одају сигурност и полет ка новим спознајама и истраживањима. Звук и визуал подржан плесом и покретом на начин детета, представљају нову врсту посредоване сопствене игре.Јањевић Поповић, Весна "Рани развој и позориште" (2019) - Мало позориште "Душко Радовић", 70 година разноликости, монографија 1949-2019. Приредила текстове Маријана Петровић, Београд: Мало позориште "Душко Радовић"

Далија Аћин Thelander, истраживач у домену извођачких уметности, кореографкиња и предавач у пољу савременог плеса за бебе и децу, је својим ангажовањем у Малом позоришту „Душко Радовић” поставила ову сцену на разину светских позоришта за бебе. Осмислила је Манифест рада са бебама, који се у целости може прочитати у монографији: Мало позориште "Душко Радовић", 70 година разноликости, монографија 1949-2019.

Редитељи У позоришту су своје представе постављали редитељи: Предраг Динуловић, Рајко Радојковић, Марија Кулунџић, Александар Гловацки, Огњенка Милићевић, Олга Познатов, Живомир Јоковић, Србољуб Станковић, Јоже Пенгов, Соја Јовановић, Јелена Беложански, Мирослав Ујевић, Вера Белогрлић, Јан Потишил, Моника Снарска, Бохдан Славик, Маргарета Никулеску, Виталис Мазурас, Бранислав Крављанац, Радослав Лазић, Богољуб Петровић, Душан Родић, Јован Булајић, Драган Јовић, Слободанка Алексић, Славко Татић, Јуриј Јелисејев, Миливоје Милојевић, Атанас Илков, Нађа Јањетовић, Давор Младинов, Петар Зец, Дубравко Бибановић, Мирослав Беловић, Антун Маринић, Ферид Карајица, Миленко Заблаћански, Љубиша Ђокић, Владимир Путник, Чедомир Петровић, Никита Миливојевић, Вида Огњеновић, Снежана Тришић, Јагош Марковић, Милица Краљ, Ана Томовић, Јовица Павић, Саша Габрић, Драгослав Тодоровић и други.

Костимографи и креатори лутака