Хенри Бофорт (; око 1374, Шату де Бофорт - 11. април 1447, Вулвси палата) је био средњовековни енглески клерик, прелат и кардинал-бискуп Винчестера и члан куће Плантагенета, тачније њеног огранка куће Бофорт. Играо је главну улогу у свим важним питањима свог времена.
Био је незаконито дете Џона од Гента и Катарине Свинфорд, све док, заједно са браћом, није признат 1396. године. Они су тада узели име Бофорт, по замку у којем су рођени. Признавањем за члана владајуће династије, Хенријев политички успон био је готово осигуран. Како се школовао за свештеника у почетку је добијао само црквене положаје, од којих му је највиши било место бискупа Линколна. Његов даљи успон почео је 1399. године када је на енглески престо дошао његов истоимени полубрат, који га је поставио за лорда канцелара. У међувремену, напредовао је и у црквеним положајима, поставши бискуп Винчестера. У том периоду Бофорт се сукобљавао са кантерберијским надбискупом Томасом Арунделом и на крају га је победио.
Врхунац Бофортове моћи била је владавина његовог нећака Хенрија V (1413—1421), коме је помогао да дође на власт и финансирао његову обнову Стогодишњег рата у Француској, а овај га је заузврат вратио на положај лорда канцелара. Пресудну улогу Бофорт је одиграо и на сабору у Констанци, где је 1417. године, највише његовом заслугом, изабран јединствени римокатолички папа Мартин V и тиме окончана Западна шизма.
После смрти краља Хенрија, Бофорт је, заједно са Вилијамом де ла Полом и својим нећацима: Хемфријем од Глостера и Јованом од Бедфорда, постао један од намесника његовог истоименог малолетног сина. Док је са Јованом и са Вилијамом био у релативно добрим односима, Бофорт је са Хемфријем био у правом рату. Слабији Бофорт успео се одржати, због тога што је солвентонст Енглеске зависила од њега. После једног политичког пораза, 1426. године, он је, по папином позиву, пошто је постао кардинал, отишао из Енглеске да као папаски легат предводи нови Хуситски рат.
После војног пораза, он се 1428. године вратио кући да би скупљао војску за нови рат.
Биографија Порекло и младост Хенри Бофорт је рођен 1374. године у замку Бофорту у Мези на Лоари, као други син Џона од Гента, сина енглеског краља Едварда III и првог војводе од Ланкастера и његове љубавнице, извесне даме Катарине Свинфорд супруге сер Хуга Свинфорда. Ова деца нису била призната све док се Џон 1396. није оженио Катарином мало пред своју смрт 1399. године. Деца рођена у том браку узела су име Бофорт, по замку у ком су рођена, а парламент и тадашњи енглески краљ Ричард II су годину дана касније признали њихову законитост, али су им изричито одрекли право наслеђивања престола.
Хенри је и крштен у замку где је рођен. Студирао је и на Оксфордском универзитету, али више времена у Ахену, где је проучио грађански и канонски законик. Године 1389. рукоположен је за каноника Тејма, а 1391. за каноника Сатона у дијацези Линколн.
Политички успон
Након легитимације Хенри, као део владајуће династије почиње да добија високе положаје у Краљевини. Године 1397. постаје декан Велса. 1. јуна 1398. године папском одредбом, после смрти Џона Бокајнгема, изабран је за бискупа Линколна, а посвећен је 14. јула исте године. 1399. постаје канцелар Оксфорског универзитета. Доласком његовог полубрата Хенрија IV Ланкастера, 1399. године, на престо, добио је истакнуто место у Краљевству и политички успон му је био загарантован. Бофорт потом оснива неку врсту Уставног суда партије и са својим братом Јованом стално подржава новог краља, насупрот политици Томаса Арундела, способног надбискупа Кантерберија. Године 1403. краљ га поставља за канцелара Енглеске и у исто време именује га за члана великог и сталног савета 19. новембра 1404. године, после смрти Вилијама Вајкехамског, папском уредбом постављен је за бискупа Винчестера, после чега се одрекао положаја канцелара. Посвећен је тек 11. априла 1405. године. Био је учитељ свог имењака Хенрија, принца од Велса и вршио је велики утицај на њега.
У међувремену, Бофорт је прешао у опозицију и подржао Арундела у Савету главног министра, али Арундел убрзо прелази на краљеву страну са свим старијим одборницима. Бофорт и даље остаје у опозицији и стаје на чело млађе и популарније партије, а придружује му се и принц од Велса. Године 1407. Арундел, који је тада био канцелар, је поразио Бофорта, али краљ Бофорту потврђује легитимност добијену од Ричарда и потврду допуњује речима:
У овој допуни Бофорту је изричито забрањено наслеђивање енглеских краљева. Међутим, пошто се ове речи не појављују у потврди парламента, оне немају правну вредност, мада та чињеница није признавана у то време. Међутим, надбискупова снага је била у опадању, а Бофортова у јачању и било је само питање времена кад ће овај бити смењен. У то време Бофорт наставља да напредује у црквеним положајима и 27. августа 1409. године је именован за легата папе Гргура XII за Енглеску и Ирску. У то време Хенри постаје и амбасадор краља Енглеске у Француској. У даљој борби Арундел губи подршку и 1410. за канцелара је постављен брат Хенрија Бофорта, Томас Бофорт, војвода од Ексетера. Томасу парламент, када се састајао, није потврдио положај, па је Хенри сазвао парламент да би му потврдио положај. Изговор за сазивање парламента, Хенри ја нашао у томе да треба одржати лојалност Француске и Шкотске Енглеској и током сазива је говорио:
Др. Стабс, који у својој Уставној Историји дао сјајну скицу каријере бискупа Бофорта као енглеског политичара, истакао је вероватноћу да је током постављања Томаса Бофорта за канцелара, принц Хенри владао у име свог оца, које је тада био болестан. Владавина способног принца Хенри, који се одлично сналазио у владарским дужностима, донела је Бофортову доминацију у савету. Сукоб Арундела и Бофорта дошао је до врхунца 1411. године. Династички сукоби куће Ланкастер, учинили су Хенрија слабијим од свог супарника. Сукоби су, наиме, избили 1410. године смрћу Јована Бофорта, маркиза Самерсета, када је краљев брат Томас Ланкастер, оженио његову удовицу и захтевао да му Хенри Бофорт исплати заоставштину свог брата која му је била поверена и која је износила 30.000 марака. Бофорт је одбио захтеве, а принц Хенри га је подржао против свог брата. Желећи да увећају своју моћ, уз сагласност својих присталица, Бофорт и принц Хенри су покушали да принуде краља да абдицира. Краља је разбеснео овај захтев и зато је избацио принца из савета. Бофорт и цела његова странка и делили су срамоту принца. Тек у новембру краљ је измољен да да опроштај принцу, Бофорту и осталим угледнијим њиховим присталицама. Потом је Томас Бофорт опет постављен за канцелара 1412. године. По налогу принца и Бофорта, Томас је донео са собом промену у спољној политици. Они су подржали ствар бургундског војводе, а 1411. уједињене снаге Енглеске и Бургундије однели су сјајну победу над Армањацима код Сент Клауда. Када је и Арундел подржао Бургунђане, савез је раскинут и експедиција је послата у помоћ Армањацима.
Даљи политички успон Када је 1413. године Хенри, принц од Велса, дошао на престо, Бофорт је опет добио положај канцелара. Он је 15. маја исте године отворио и прво заседање парламента током владавине Хенрија V. 23. септембра био је један од надбискупских судских помоћника у суђењу сер Џону Олдкастлу. Када је следеће године избио опасан устанак који је замало резултирао Олдастловим бекством, Бофорт се, на отварању парламента у априлу, обратио речима:
Овим речима је описао како је хришћанска вера у опасности од уништења од стране Лолардске конфедерације, и мир краљевства од стране немира, и позвао људе да помогну круну и владу у сузбијању јереси. Потом је послат као енглески делегат у Француску да преговара за мир. Предложени услови били су толико тешко прихватљиви и у одсутном стању у ком се тад налазила Француска. Године 1415. године Бофорт улази у сукоб с краљем када је овај са обновом Стогодишњег рата увео нове порезе за свештенство, али је овај сукоб убрзо превазиђен. На отварању парламента 4. новембра исте године говорио је о племенитим подвизима краља у рату у Француској и позивао на захвалност народа, који одговорио великим одобравањем. Рат је, међутим, ставио краља у тешку финансијску ситуацију, а Хенри је у сваком тренутку био спреман да му пружи финанскијску помоћ. Он није могао да наследи велики поседе, али његови значајни приходи од Свете столице су биле толико огромне суме новца да је могао финансирати краља с времена на време и донирати новац за украшавање државних установа до величанствености. Вероватно је његова могућност сталног проналажења спремног новца био резултат финансијске способности Енглеске тог времена. Овим се повећао Бофортов углед. Знајући да користи отплату од краља стекао је огромно богатство, за које се никад није уздржавао да позајми круни, да би му касније било враћено с каматом. Године 1416. краљ је од њега позајмио 14.000 литара злата, а као залог отплате Хенри је од краља добио одређену златну круну.
Ходочашће: Сабор у Констанци
мини|лево|Сабор у Констанци који се састао зарад ликвидације Западне шизме. Ту су били присутни научници, бискупи, кардинали и антипапа Јован XXIII, а Бофорт је на њему одиграо одлучујућу улогу. Хроника Улриха од Рихентла. Јула 1417. Бофорт је смењен с положаја канцелара и одлази на ходочашће у Свету земљу, а у ствари да присуствује сабору у Констаци. Године 1414. тај сабор је засео, да би извршио реформу цркве, борио се против јереси и изабрао новог јединственог папу и тако превазишао Западну шизму. Бирање новог папе отегло, али енергични Хенри V је захтевао да се избор што пре изврши. Желео је папу који ће бити наклоњен Енглеској и подржавати њене активности у Француској. Да би обезбедио брз избор, у Констанцу је 1417. године послао Хенрија. Под његовим притиском немачки цар Сигисмунд је променио мишљење, и сабор се најзад определио за поступак при избору папе. За новог папу тада је био изабран Одо Колона, који је узео име Мартин V.
Лоша страна прераног избора папе била је што сабор није успео да уништи реформаторе католичке цркве који су се великим делом налазили и у Енглеској. Добра страна овог прераног избора била је за Бофорта пошто је добио положај кардинала, 28. новембра, и касније папског легата. Кад је Арунделов наследник Хенри Чихл, исто тако велики Бофортов противник, чуо за његово унапређење, писао је краљу Хенрију, који се тад налазио у Француској. Уплашивши се овим писмом да ће амбициозни Бофорт бити и сувише ефикасан папски потпарол, присилио га је да поднесе оставку на ове нове функције. Бофорт се сигурно веома разочарао у краља, али је и даље остао веран круни.
Када се 1421. вратио у Енглеску, Бофорт је краљу, иако је још у току било отплаћивање претходног кредита, позајмио износ од 14.000 литара. Тако је укупан краљев дуг њему износио 22.306 литара. Поново је добио златну круну из руку благајника, као залог за отплату. У децембру исте године, Бофорт је био кум новорођеном Хенрију од Винчестера. Наредне године, када је био на самрти, краљ је показао да има поверења у њега тако што га је именовао за једног од чувара новорођеног принца.
Намесник Енглеске
После смрти краља Хенрија V, 31. августа 1422. године, Бофорт је именован за старатеља новог краља Хенрија VI. Тада је његов државнички таленат дошао до пуног изражаја. Већ богати кардинал, богатио си и даље позајмљивао је новац за несолвентну круну по високим каматним стопама. Бофорт је финансирањем државе учврстио своју моћ, пошто његови непријатељи нису могли да се боре против човека од кога је зависила солвентност државе.
мини|десно|Портрет краља Хенрија VI из Националне галерије портрета Историје краљева и краљица Енглеске, настао око 1540. године. Хенри је био и последњи монарх из династије Ланкастер, вечито под туторством. Свргнут је и убијен у Рату две руже.