Medicina renesanse istorijski je period u razvoju medicine od početka 16. veka koji se karakterisao rušenjem autoriteta i oslobođenjem od tradicija i postepenim uvođenjem naučnih i prirodnonaučnih metoda. Reforma je prvo počela u anatomiji, koja se sve do Renesanse oslanjala na Galenovo učenje. Paralelno sa medicnom u renesansi razvijala se razvijala i medicinska astrologija koju su upražnjavali filozofi-lekari. Na primer, u horarnoj astrologiji, koja u kartama pokazuje dalji tok bolesti, ukazuje na valjanost određene terapije, uspešnost operacije, i slično. Danas će malo koji hirurg u toku svog rada za ozbiljno uzeti ono astrološko pravilo da ne treba vršiti operaciju nad određenim delom tela u vreme kada mesec prolazi znakom koji vlada tim organom. Njegov kolega iz perioda renesanse takve i slične konsideracije često je uzimao u obzir. Isto tako, značajan broj renesansnih lekarnika radio bi karte za to astrološki povoljno vreme.
Istorija
мини|200п|Naslovna strana drugog izdanja Vezalijusovog dela ()
Renesansa je bila preporod za sve ljudske delatnosti pa i medicinu, koju je oslobodila od sholastičke privrženosti autoritetima antičkog i srednjovekovnog doba. Tehnika je sve više napredovala. Započeto je štampanje knjiga i tako je medicinska misao postala svima dostupna. Dostupnost medicine uticalo je na rast broja lekara naučnika i nezadrživo „krčilo puteva” naučnih saznanja, novih otkrića i odbacivanja svega dogmatskog iz medicine i nauke.
Sve veći razvoj saobraćaja i trgovine između Evrope, Amerike i istoka, privredni i kulturni napredak italijanskih gradova i sve veće štampanje knjiga, zahvaljujući Gutembergovom otkriću štamparije, uslovio je novi kulturni prepoprod na zapadno-evropskom tlu.
Renesansa je u nauci značila nepoštovanje starog i traženje novog. Tako se lekari renesanse ponovo vraćaju izvornom učenju Hipokrata i u njima otkrivaju sve njegove zanemarene vrednosti, dok se Galenovo učenje sve više kritikuje.
Ljudi slobodnijeg razmišljanja, umesto proučavanja starih knjiga sve više neposredno su proučavali prirodu, a raskidanje veze sa prošlosću, crkvenom i verskom dogmatikom i skolastikom, omogućilo je ostvarivanje dotle nezamislivih otkrića.
Otkrivena je Amerika, ali iz nje su u Evropu donete novi lekovi ali i nove bolesti. Izmišljeno je vatreno oružje pa su rane nanete ovim oružjem postale veoma teške. To je primoralo hirurge da u svom radu usavrše i primene nove metode lečenja. Sve ove promene u ljudskom društvu nametnule su potrebu za novim otkrićima i novim, originalnim delima zasnovanim na istraživanjima lekara, „...koja su trebala da otkriju pravu istinu i reše niz problema za koje ni Galen nije imao odgovora“.
Prvi reformatori anatomije i drugih oblasti medicine Primarni značaj medicine u renesansi bio je u interesovanju brojnih lekara istraživača za anatomiju čoveka, što je dovelo do novih otkrića i promene ranijih shvatanja u ovoj oblasti. Tako je reforma medicine najpre započela u oblasti anatomije, zahvaljuijući Leonardu da Vinčiju, Andreasu Vezalijusu, Parcelzusu, Đirolamu Fabriciju, i mnogim drugima. Interesovanje za anatomiju bilo je svojstveno mnogim naučnicima renesanse, jer je znanje o anatomiji ljudskog tela do tog istorijskog perioda bilo vrlo oskudno.
Leonardo da Vinci Leonardo da Vinci (1452—1519) bio je slikar, matematičar, inženjer i anatom, ali pre svega svestrani umetnik i naučnik, koji je osim u umetnosti i anatomiji, dao doprinos botanici, geologiji, matematici, optici, mehanici, astronomiji, hidraulici, niskogradnji, tehnici proizvodnji oružja, urbanistici.
Za vreme života u Firenzi (1503—1506) bavio se anatomijom čoveka, u bolnici Santa Maria Nuova, u kojoj je secirao nekoliko leševa različitog pola i uzrasta, od dvogodišnjeg deteta do stogodišnjeg starca (koji je preminu bez ikakvih objektivnih simptoma bolesti i kod koga je našao i prvi jasno nacrtao sklerozu arterija). Anatomsko znanje koja је sticao zbog namere da lakše ostvari svoj umetnički slikarski izraz, Leonardo će i nešto kasnije nastaviti svoja anatomska istraživanja u Milanu, jedno vreme (1510) zajeno sa lekarem i anatomom Marc Antonio della Tore.
Međutim novonastale političke prilike u Italiji primorale su Leonarda da napusti Milano i 1513. nastavi svoj rad u Rim gde, uprkos papinskoj zabrani, ima neprilika zbog seciranja leševa.
Leonardo je sve ukupno secirao oko 30 leševa, i dobro unapredio sekcionu tehniku, metodom serijskih rezova kroz udove i organe, a zatim i pravljenjem voštanih kalupa šupljina mozga i srca.
Za sobom je ostavio bogat likovni opus koga čini oko 200 listova anatomskih crteža, nastalih kao plod dvadesetogodišnjeg rada. Svoje majstorske crteže Leonardo je popratio i tekstom koji dokazuje da je pravilno shvatio ono što je tokom sekciranja i video.
Andreas Vezalijus 200п|мини|Drvorez, jedne od strana Parcelzusove hirurgije. Prvi u nizu reformatora anatomije 16. veka bio je Andreas Vezalijus (Andreas Vesalius Bruxellensis 1514-1564), koji je još kao mali secirao ptice i mačke. Studija medicine završio je u Parizu, i u 23 godini postao profesor i doktor hirurgije. Od tadašnjih vlasti dobio je dozvolu da secira leševe ljudi i tako je otkrio i objavio da je Galen u svojim delima opisivao anatomiju majmuna. Iz ovih istraživanja nastalo je njegovo djelo ili popularno zvana „Fabricia“ (1543). U svojim delima Vezalijus je dokazao da Galen nije bio nepogrešiv i kritički ukazao na sve njegove propuste. Ovo delo je dugo godina bilo osnova anatomije i pored snažnih reakcija Galenovih pristalica koji su ga nazivali i „ludakom“.
Vezalijus je u početku kao predavač anatomije u Padovi, kao i njegovi pariski učitelji, bio sledbenik Galena, što se može vidi iz njegovih prvih dela; „Tablulae anatomikae“ iz 1538. u kojoj je on predstavio jetru sa pet režnjeva. Tek kasnije on saznaje da je Galen u svojim delima prikazao anatomiju majmuna a ne čoveka, i tako se kao prvi od svih anatoma u istoriji medicine oslobodio dotadašnjeg dogmatizma i počeo „istraživanja građe tela gledajući sve svojim očima“. Kada je započeo istraživanja i pisanje svog glavnog dela Vezalijus je podvrgao reviziji celokupno dotadašnje anatomsko znanje i napisao novo delo inspirisano novim načinom rada i iskustvom stečenim na ljudskim leševima, a imao je svega 26 godina.Eriksson, Ruben, ed. & tr. , 1540
Ovaj pionirski korak koji je učinio Vezalijus, u doba kada je trebalo preći preko svih predrasuda, nije bio nimalo lak, ali je imao veliki značaj za razvoj anatomije u budućnosti. U tome i jeste njegova velika zasluga za refeormu anatomije i njen nastanak kao prave naučne anatomije novog veka.
Vezalijus je samostalno izučavo telo čoveka i tako je nakon nekoliko godina proučio anatomiju celog tela čoveka i objavio je u delu „Sedam knjiga o sastavu ljudskog tela“ (lat. De humani corporis fabrica libri septem) štampanom u Bazelu 1543. U Padovi je za ono vreme Vezalijus imao idealne uslove za pisanje knjige, dovoljan broj leševa, odgovarajuće radne prostorije, dobru platu, razumevanje kolega, blizinu kvalitetnih slikarskih radionica i do danas još neutvrđen broj ljudi koji učestvovao u izradi ilustracija buduće knjige. Delo je bilo bogato ilustrovano slikama koje je pod njegovom kontrolom načinio veći broj slikara, Ticijanove radionice među kojima se isticao Đovani Stefano Kalkar i koje su se zasnivale na disekcijama a ne na umetničkim predstavama. Drvorezi su izuzetno vešto gravirani u Veneciji i zatim su ploče slane preko Alpa u Bazel gde je poznati štampar Joanes Oporinus štampao po Vezalijusovom uputstvu priručnik anatomije.
Ako se slike iz Vezalijusove anatomije stave jedna uz drugu njihove se pozadine spajaju u zajednički pejzaž Kolia Fuganeija kraj Padove. Posebnu lepotu imaju dva niza Vezalijusovih kostura i niz likova u kojima su postepeno odstranjeni slojevi mišića. Vezalijusovo delo je istovremeno atlas i udžbenik anatomije u kome se ilustracije i tekst uspešno dopunjuju. U naučnom pogledu ovo delo je izuzetan poduhvat u medicini iako ne sadrži velika spektakularna otkrića. Još jedna karakteristika ilustracija u ovom delu je bila tendencija predstavljanja celog tela, a ne njegovih pojedinih delova.
Ovim svojim delom Vezalijus je izazvao žestoke polemike, napade i borbu mišljenja pristalica i protivnika Galena, a posebno napade Bartolomea Eustahija (koji se kasnije oslobođen Galenovog dogmatizma pridržio Vezalijusi i postao najegzaktniji istraživač) i njegovog učitelja u Parizu Sivijusa. Iz ove borbe Vezalijus je ipak izašao kao pobednik, a sa njim i anatomija 16. veka koja u ovom razdoblju zahvaljujući Vezalijusu i njegovim sledbenicima beleži čitav niz otkrića.Cavanaugh, G. S. Terence. ,. мини|центар|800п|<center>Ako se slike iz Vezalijusove anatomije stave jedna uz drugu njihove se pozadine spajaju u zajednički pejzaž iz okoline Padove<center>
Nekoliko nedelja nakon objavljivanja () izašao je iz štampe kod istog izdavača latinski izvod tog dela (Epitome), koji je odmah preveden i na nemački jezik. Paracelzus Reforma praktične medicine nastala su prvo od strane Paracelzusa (1493—1541) lekara iz Švajcarske, koji je školovanje završio u Ferari, a potom mnogo putovao i i na wima stekao praktična znanja. Kao gradski lekar živeo je i radio u Salzburgu gde je držao i predavanja iz medicine. U znak prezira prema arapskoj medicini on je odbacio dotadašnju humoralnu teoriju i tvrdio da se sve zasniva na hemijskim promenama. U znak protesta na do tada prihavćena Avicenina učenja, demonstrativno je spalio sva Avicenine knjige na gradskom trgu, zbog čega je morao pobeći iz Salzburga. Paracelzus je uveo u praksu lekovite supstance; sumpor, antimon, olovo, gvožđe, živu itd, i smatrao da teorija mora da proizilazi iz prakse. Paracelzus je u svojim knjigama naveo pet uzročnika bolesti: zvezde, otrove, urođene nedostatke, psihičke faktore i božanske pojave.
Pored Vezalijusa i Paracelzusa za reformu medicine zalagali su se i mnogi drugi lekari. Naročito je bila jaka „struja“ onih koji su zalagali za vraćanje Hipokratovog učenja i „proterivanje“ arapske medicine, ali njihov glas je bio previše slab. Jedan iz te plejade lekara bio je poznati „antiarabista“ parižanin Pjer Briso -{()}- koji je primenjivao Hipokratovu tehniku puštanja krvi na oboleloj strani i bio protivnih arapske metode puštanja krvi na što udaljenijem delu tela od obolelog mesta. I pored toga što je imao odlične rezultate Briso je zbog toga bio proganjan.
Kraj primene arapske medicine u Evropi sve više se naziro, a „autoritet Avicene“ nije više bio dovoljno jak da te promene spreči. U toj borbi učestvovali su mnogi lekari ali i ljudi drugih struka, koji su se zalagali za oslobađanje medicina od praznoverja. Oni su zastupali stav da se zarazne bolesti prenose „zaraznim materijama“, a ne božjom voljom.
Sve više se uči i stiču znanja kroz praksu, a sve manje iz starih knjiga, ali sve više se stvaraju i pišu novi uđžbenici.
Prve medicinske specijalnosti U 16. veku osnovane su prve medicinske specijalnosti. Prvo u oftalmologiji, a zatim i u drgim granama medicine, koja sve više „izlaze iz ruku šarlatana“. Naročito je aktivan nemački hirurg -{ (1535. – 1606)}- koji je izdao knjigu -Ophtalmodouleia|el- 1553, uveo je u upotrebu fine srebrne medicinske instrumente i razradio niz novih operativnih zahvata. Ambroaz Pare мини|250п|Pare je lečeći ranjenike jednom prilikom (nakon što je posle bitke, ostao bez dovoljno ulja i masti) primenio metodu oblaganja rana poveskom, nakon koje je uočio da je proces zarastanja ovom metodom bio mnogo uspešniji.