мини|Маузолеј Ахмад Санџару у Баjрамалиjу, Туркменистан Селџучка династија, или Селџуци, била је сунитска династија Огуз Турака која је постепено постала дио персијског друштва и која је допринијела турско-персијској традицији у средњовјековној југозападној и средњој Азији.. "renewed the Seljuk attempt to found a great Turko-Persian empire in eastern Iran..", "It is to be noted that the Seljuks, those Turkomans who became sultans of Persia, did not Turkify Persia-no doubt because they did not wish to do so. On the contrary, it was they who voluntarily became Persians and who, in the manner of the great old Sassanid kings, strove to protect the Iranian populations from the plundering of Ghuzz bands and save Iranian culture from the Turkoman menace."Nishapuri, Zahir al-Din Nishapuri (2001), "The History of the Seljuq Turks from the Jami’ al-Tawarikh: An Ilkhanid Adaptation of the Saljuq-nama of Zahir al-Din Nishapuri," Partial tr. K.A. Luther, ed. C.E. Bosworth, Richmond, UK. K.A. Luther. стр. 9: "[T]he Turks were illiterate and uncultivated when they arrived in Khurasan and had to depend on Iranian scribes, poets, jurists and theologians to man the institution of the Empire") Селџуци су основали и Селџучко царство и Иконијски султанат, који су се на свом врхунцу простирали од Анадолије до Ирана и била је мета Првог крсташког похода.
Рана историја Селџуци воде поријекло од Киник гране Огуз Турака, articleMerriam-Webster Online – Definition of који су у 9. вијеку живјели на периферији муслиманског свијета, сјеверно од Каспијског и Аралског језера у Јабгу канату Огуског племенског савеза,Wink, Andre, Al Hind: the Making of the Indo-Islamic World Brill Academic Publishers, Jan 1, 1996,. pg.9 у Казашкој степи Туркестана.Islam: An Illustrated History. стр. 51 Током 10. вијека, због различитих догађаја, Огузи су дошли у близак контакт са муслиманским градовима.
Када се Селџук, вођа селџучког клана, разишао са Јабгуом, старјешином Огуза, одвојио се свој клан од главнине Токуз-Огуза и поставио је табор на западној обали доњег тока Сир Дарје. Око 985. године, Селџук је прешао на ислам. У 11. вијеку Селџуци су се преселили из домовине својих предака у Персију, у покрајину Хорасан, гдје су наишли на Газнавидско царство. Године 1024, 40.000 породица Огуз Турака се преселило у Кавкаску Албанију. Селџуци су поразили Газнавиде у бици на Наса пољу 1035. године. Торгул, Чагри и Јабгу стекли су инсигније (знамења) гувернера, добили су посједе и звање дехкана. У бици код Дандакана поразили су Газнавидску војску и након успјешне Торгулове опсаде Исфахана 1050/51. године,Tony Jaques, Dictionary of Battles and Sieges: F-O, (Greenwood Publishing Group, 2007), 476. успоставили су своју државу која ће касније постати позната као Селџучко царство. Селџуци су се помијешали са мјесним становништвом и прихватили персијску културу и персијски језик у наредним десетљећима.M.A. Amir-Moezzi, "Shahrbanu", Encyclopaedia Iranica, Online Edition, (): "… here one might bear in mind that Turco-Persian dynasties such as the Ghaznavids, Seljuqs and Ilkhanids were rapidly to adopt the Persian language and have their origins traced back to the ancient kings of Persia rather than to Turkish heroes or Muslim saints …"F. Daftary, "Sectarian and National Movements in Iran, Khorasan, and Trasoxania during Umayyad and Early Abbasid Times", in History of Civilizations of Central Asia, Vol 4, pt. 1; edited by M.S. Asimov and C.E. Bosworth; UNESCO Publishing, Institute of Ismaili Studies: "… Not only did the inhabitants of Khurasan not succumb to the language of the nomadic invaders, but they imposed their own tongue on them. The region could even assimilate the Turkic Ghaznavids and Seljuks (eleventh and twelfth centuries), the Timurids (fourteenth–fifteenth centuries), and the Qajars (nineteenth–twentieth centuries) …"
Касни период