Сергеј Васиљевич Рахмањинов (; 1. април 1873 — 28. март 1943) био је руски композитор, пијаниста и диригент. Један је од последњих великих представника руске романтичарске сцене у музици. Познат је по својим клавирским концертима, као и по Рапсодији на тему Паганинија (1934), делу за клавир и оркестар које припада његовим најизвођенијим композицијама. Рахмањинов је током своје каријере наступао као композитор, концертни пијаниста и диригент што је у великој мери одредило и његов јавни углед и рецепцију његовог опуса. Последњих двадесет пет година живота провео је ван Русије, у западној Европи и Сједињеним Америчким Државама, где је био веома популаран као извођач, док је његов композиторски углед дуго остајао предмет подељених критичких оцена.
Као композитор оставио је опус у којем централно место заузимају дела за клавир и оркестар, оркестарска и симфонијска музика, као и композиције за соло клавир, уз значајан допринос хорској и вокалној музици. Међу најпознатијим композицијама су Концерт за клавир и оркестар бр. 2, Симфонија бр. 2, Прелудијум у цис-молу и Симфонијске игре (1940), његово последње велико оркестарско дело.
После револуционарних догађаја 1917. Рахмањинов је са породицом напустио Русију крајем исте године, што је представљало преломну тачку његовог живота и рада. Архивска грађа везана за његов живот и каријеру после одласка из Русије обухвата рукописе, преписку, програме концерата, признања и друге документе, укључујући материјале из периода када се трајно настанио у Сједињеним Америчким Државама. Иако је у позном стваралаштву компоновао ређе него у претходним деценијама, у емиграцији су настала нека од његових најрепрезентативнијих дела која су истицана као синтеза његовог зрелог стила.
Рахмањинов се стилски у великој мери држао романтичарске естетике и у 20. веку, што је, у контексту наглих промена музичког стила тог доба, допринело да га део критике доживљава као анахроног, док је публика његову музику прихватала изузетно добро. Међутим, указује се на доследност и препознатљивост његових хармонских и модалних поступака кроз читав опус, посебно у зрелим оркестарским делима. Као пијаниста, Рахмањинов је сматран једним од водећих виртуоза свог времена, са снажним утицајем на концертни живот у првој половини 20. века. Његов опус у ери грамофонских плоча са 78 обртаја, систематски је документован у специјализованим базама историјских снимака, што омогућава прецизно праћење његове извођачке делатности и репертоара. У оквиру његове заоставштине сачувани су и материјали непосредно повезани са снимањима, укључујући колекцију тест-прес плоча и аудио-материјала.
Посебно место у његовом опусу има духовна хорска музика, пре свега Свеноћно бденије (1915), које је предмет бројних музиколошких анализа и једно је од најзначајнијих хорских остварења руске традиције у 20. веку. Уз хорска дела, значајан сегмент чине и песме (романсе), које показују континуитет његовог мелодијског дара и осетљив однос према тексту. Иако је током 20. века његова рецепција често осцилирала између критичке резерве и широм публиком потврђене популарности, Рахмањинов је данас чврсто присутан у стандардном репертоару, посебно у концертној и клавирској литератури, као и у хорској пракси. Његова музика, истовремено дубоко укорењена у руској традицији и обликована искуством емиграције, наставља да подстиче и интерпретације и аналитичка истраживања у свету.
Живот и дело лево|мини|326x326п|Дванаестогодишњи Рахмањинов у Санкт Петербургу, Русија Ране године и образовање
Сергеј Рахмањинов рођен је 1. априла 1873. године у племићкој породици у Семјенову у Новгородској губернији, у окружењу где је музика била део породичне културе и друштвеног живота. И на очевој линији постојала је изражена традиција аматерског музицирања, што је у раној фази допринело да се његов таленат препозна и усмери ка систематичнијем образовању.
Породичне околности су се, међутим, брзо погоршале. Након финансијског слома оца, породица је почетком 1880-их напустила имање и преселила се у Санкт Петербург. У том периоду Рахмањинов добија прве озбиљније часове клавира код Ане Орнацке, дипломца Санктпетербуршког конзерваторијума, која је уочила његов потенцијал и помогла да се школовање настави у институционалном оквиру. У Санкт Петербургу је, уз препоруку Орнацке, уписан на конзерваторијум са стипендијом која је подразумевала наставак школовања у класи професора Кроса након завршетка почетне наставе. Убрзо су породична криза и нестабилни кућни услови утицали на његову дисциплину. Успех у општим предметима нагло је опао, па се јавила реална могућност губитка стипендије и удаљавања са конзерваторијума. мини|277x277п|Зверев и његови ученици (слева на десно): Самуелсон, Скрјабин, Максимов, Рахмањинов, Чернајев, Кенеман и Пресман (касне 1880-те) Летњи боравци код баке Софије Бутакове на имању у околини Новгорода су за Сергеја представљали привремени излаз из градске тескобе и школских проблема. Управо у тим годинама бележе се рани трагови композиторских импровизација и игре стилом, када је забављао госте на клавиру. Када је постало јасно да је потребна радикалнија промена, породица је, по савету рођака Александра Силотија, донела одлуку да се Рахмањинов пошаље у Москву под надзор строгог, али угледног педагога Николаја Зверева. Зверев је у Москви држао интернатски организован круг ученика и прихватао је даровите ђаке у сопствени дом под условом потпуне контроле њиховог режима и навика. Рахмањинов је, заједно са још двојицом ученика, живео код Зверева без плаћања, уз обезбеђену одећу и културни програм у виду карата за концерте, опере и позоришта. Заузврат је морао да прихвати строгу дисциплину и прекид свакодневне породичне подршке.
Дневна рутина је била немилосрдна, вежбање је почињало у шест ујутру, без изузетка, а свака неусредсређеност кажњавана је оштро и непосредно. У првим годинама Зверев је инсистирао на пијанистичкој основи и није подстицао рано скретање у теорију и хармонију, али је истовремено систематски развијао музички укус ученика кроз редовно упознавање класичног репертоара и концертни живот Москве. Убрзо је уследио прелаз у виши, конзерваторијумски ниво. Рахмањинов је наставио клавирске студије код Силотија, а изузетан успех на испитима из теорије усмерио га је ка композиторском позиву. Од јесени 1889. прикључио се Танјејевљевој класи контрапункта и Арјењском у хармонији и оркестрацији, чиме је његов образовни профил дефинитивно постао спој пијаниста и композитор.
Завршетак школовања обележио је дипломски рад у виду опере Алеко из 1892. године, компоноване на либрето заснован на Пушкиновим Циганима. Дело је настало у кратком року и донело му је највише признање Московског конзерваторијума, Велику златну медаљу, тек трећу у историји установе. Тај успех означио је прелаз из статуса даровитог студента у јавну музичку личност, са јасним изгледима за професионалну каријеру у композицији и извођаштву.
Први успеси и неуспеси
Након дипломирања на Московском конзерваторијуму 1892. године, Рахмањинов је ушао у професионални музички живот као слободан уметник, ослањајући се истовремено на компоновање и на приходе од свирања. Убрзо су уследиле и прве важне потврде када његове нове композиције почињу да се штампају и изводе на јавним концертима, а подршка старијих аутора и музичког окружења у Москви допринела је да га стручна јавност уочи као изузетно перспективног младог композитора. лево|мини|293x293п|Рахмањинов (1892) Рани успех се надовезао на студентску афирмацију. Опера Алеко је, поред конзерваторијумског оквира, добила и конкретан позоришни пут, што је за младог композитора значило улазак у институционалну културу великих сцена и контакте са извођачима и репертоарним механизмом позоришта. У истом периоду градио је и композиторски фонд за салонски и концертни живот, клавирске минијатуре и вокалне композиције које су му омогућавале бржу видљивост и практичну изводљивост у различитим програмским контекстима. Посебан облик јавне препознатљивости донела му је клавирска минијатура Прелудијум у цис-молу (оп. 3 бр. 2), која је веома брзо стекла изузетну популарност и практично постала потписно дело његовог раног периода. Сам Рахмањинов је у више наврата указивао на спонтан карактер настанка тог комада и на то да је његова распрострањеност превазилазила првобитна очекивања.
У годинама после 1892. Рахмањинов је интензивно компоновао у више жанрова, тражећи равнотежу између концертне праксе и амбициознијих композиционих планова. Поред клавирских и вокалних дела, окретао се и оркестарској музици, што је у руској средини краја 19. века подразумевало и сложенији пут ка извођењу, критичкој рецепцији и трајнијем репертоарном статусу. Истовремено је настојао да се позиционира и као пијаниста у јавном животу учешћима на концертима, радом са издавачима и постепеним ширењем мреже контаката били су важни за одрживост каријере у којој је приход од компоновања у пракси често био нестабилан. Тај модел двоструке професије композитора и извођача постао је препознатљив већ у најранијој фази његовог деловања.
Кључни заокрет у овом периоду био је рад на Првој симфонији 1895. године, првом покушају у жанру који је носио висок симболички улог у руској оркестарској традицији. Иако је Рахмањинов очекивао да ће симфонија учврстити његов статус као великог аутора, пракса извођења показала се неповољном: припреме су биле проблематичне, а премијера у Санкт Петербургу 1897. године завршила се неуспехом који је одмах обележио даљи ток његове каријере. Критичка реакција је била нарочито оштра. У штампи се појавио низ негативних оцена које су нападале и саму идеју дела и композиторски језик, при чему је једна од најчешће навођених била саркастична критика Сезара Кија, која је симфонију представила као пример музичке заблуде и естетске грешке. Такав пријем је, у комбинацији са лошим утисцима о извођењу, утицао да Рахмањинов у наредном периоду потпуно изгуби самопоуздање у сопствени симфонијски замах и привремено напусти амбицију да настави у том жанру.
Последице су биле и личне и професионалне. Уследила је дуготрајнија блокада у неговом стваралаштву, а стабилност је тражио у извођачком и диригентском раду. У том контексту је важна етапа био ангажман у Московској приватној опери Саве Мамонтова, где је као диригент стекао драгоцено искуство у раду са оркестром и певачима, и уједно обезбедио чвршћи професионални ослонац после симфонијског неуспеха.
Други клавирски концерт и успон мини|332x332п|Рахмањинов на веранди у Игнатову (1897) Неуспех Прве симфоније оставио је Рахмањинова у дуготрајној креативној кризи, али је у исто време постојао и конкретан подстицај да се поново врати композицији. Већ је био прихватио обавезу да напише нови концерт за наступ у иностранству. У таквим околностима, породица и блиски круг су га крајем 1899. усмерили ка неурологу Николају Далу, који је у то време примењивао хипнотерапију и аутосугестију. Рахмањинов је од јануара до априла 1900. одлазио на готово свакодневне сеансе, усмерене на повратак сна, апетита и жеље за компоновањем. Далова терапија није била магичан преокрет преко ноћи, али је постепено вратила функционалност и самопоуздање неопходно да започне рад на дуго одлаганом концерту. Сам Рахмањинов је касније истицао да је сугестија на сеансама била усредсређена управо на то да ће почети да пише концерт и да ће рад ићи лакше него што је очекивао. Тај психолошки помак поклопио се са физичким опоравком и променом окружења. По завршетку интензивнијег лечења напустио је Москву на неко време, што је допринело да се радне навике постепено стабилизују.