Устав Краљевине Југославије из 1931. године, познатији под називом Септембарски устав или Октроисани устав представљао је други по реду устав у историји Југославије. Донео га је године 1931. краљ Александар како би њиме окончао сопствену Шестојануарску диктатуру.

Формално се примењивао све до краја постојања Краљевине Југославије, односно доношења Устава Федеративне Народне Републике Југославије 1946. године.

Позадина

Шестојануарска диктатура Уставни систем који је функционисао на основу Видовданског устава био је оптерећен бројним слабостима. Оне су проистицале из различитих институционалних недоследности у парламентарном систему власти али и из националних, политичких и привредних потешкоћа које су захватиле новонасталу државу. Одређене потешкоће унеле су земље које су се ујединиле у заједничку државу, а с друге стране остали проблеми произашли су из начина формирања саме државе као и облика државног уређења. Увођење парламентаризма у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца била је новина политичког живота на целокупној територији Краљевине са изузетком Србије. Иако су постојале представничке установе у појединим југословенским земљама пре уједињења, закључује се да грађанска демократија није била развијена. У Краљевини СХС нису постојале претпоставке за парламентарни живот. Неке од битних претпоставки парламентарног живота које нису заживеле у тадашњој Краљевини, а показаће се као круцијалне за функционисање и сам опстанак новоформиране државе, јесу: национална равноправност у вишенационалној држави, демократски поредак, стабилан двостраначки или вишестраначки систем и друге. У таквим околностима, извршна власт претендује да стекне превагу над парламентарним институцијама. Све учесталији сукоби буржоазије подстакнуте националним набојем и гушење револуционарног радничког покрета од почетка урушавају парламентарна начела. Западање у кризу парламентарног система у Краљевини може се посматрати вишедимензионално, неки од главних елемената биле су: класне, националне као и политичке кризе.

Све оштрији политички сукоби између Срба и Хрвата, испољени кроз сукобе владајућих странака: радикала и Сељачкодемократске коалиције кулминирали су крвавим обрачуном у Народној скупштини 20. јуна 1928. године, када је радикалски посланик Пуниша Рачић револверским хицима усмртио посланике  Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричска, а тешко ранио Стјепана Радића и Ивана Гранђу. Од последица рањавања, Стјепан Радић је преминуо након непуна два месеца. Ово је био повод краљу Александру да оствари своје од раније познате апсолутистичке тежње.  Краљ је наводно тражио политичко решење настале политичке кризе те је атентат у Народној скупштини искористио као оправдање за државни удар и прелаз на отворену диктатуру, што је резултирало укидањем парламентаризма.

Прокламацијом од 6. јануара 1929, краљ Александар је суспендовао Видовдански устав и распустио Народну скупштину и све политичке странке и друге групе, чиме је завео личну владавину, оценивши да „између Народа и Краља не може и не сме бити више посредника“. Тиме је прекинут уставни континуитет у земљи, пошто промена уставног уређења није била извршена на начин предвиђен Видовданским уставом. Уместо евентуално такве, правно ваљане ревизије уставног уређења, то уређење промењено је насилним путем - државним ударом. Тако је од уставне монархије Краљевина СХС постала апсолутна монархија. У земљи је настало безуставно стање. Апсолутну, сву власт у земљи, вршио је, неограничен уставом, монарх.

Закони диктатуре Уверавајући да ће у најкраћем року конституисати „ону државну управу и оно државно уређење које ће најбоље одговарати општим народним потребама и државним интересима“, краљ је донео неколико закона, који су чинили правну основу диктатуре, од којих су четири најважнија:

Закон о краљевој власти и врховној државној управи од б. 1. 1929, по коме Краљевина СХС, није више уставна и парламентарна држава, већ се дефинише као наследна монархија. Краљ је носилац све власти у земљи. Закон је правно изразио апсолутистички режим у држави. Краљ је надређен свима, а није одговоран никоме. У његовим рукама су све функције државне власти.

Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави од августа 1921. допуњен је јануара 1929. забраном која се односи на ,,све политичке странке које носе обележје верско или племенско“, тј. национално, што је практично представљало забрану јавног политичког живота. Такође, забрањен је рад удружења и политичких странака „... које врше пропаганду или убеђивање других, да треба променити постојећи поредак у држави“. Овим одредбама је наговештено прокламовање интегралног југословенства. Закон је проширен одредбама против сепаратизма где је запрећена казна затвора до 5 година ономе ко пропагандом или на ма који други начин иде за тим или ствара расположење код других, да се неки део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца издвоји из целине или као самостална држава...“

Закон о изменама закона о општинама и обласним самоуправама по коме се разрешавају све општинске управе у целој земљи, док се нове општинске управе у Београду, Загребу и Љубљани постављају краљевим указом на предлог министра унутрашњих послова, у осталим општинама општинске управе поставља велики жупани;

Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. 10. 1929. спада у најзначајније законе донете у том периоду. По њему је Краљевина СХС добила нов назив: Краљевина Југославија. Истим актом држава је подељена на девет бановина. То су: Дравска, са седиштем у Љубљани; Савска, са седиштем у Загребу; Врбаска, са седиштем у Бањалуци; Приморска, са седиштем у Сплиту; Дримска, са седиштем у Сарајеву; Зетска, са седиштем на Цетињу; Дунавска, са седиштем у Новом Саду; Моравска, са седиштем у Нишу, и Вардарска, са седиштем у Скопљу. Изван бановина је било подручје Београда, са Земуном и Панчевом, које је сачињавало посебну „управну целину“. Начин на који су бановине оформљене, према географским и економским факторима, према којима су носиле и називе, требало је да разбије националне и историјске целине. Бановине су имале за циљ да учврсте национални унитаризам и државни централизам - биле су замишљене као средство за постизање националног јединства интегралног југословенства. С друге стране, бановине је држава организовала доследно централистички: бана је постављао краљ, па је бан оличавао краљевску власт у бановини.

Доношење устава Успостављање шестојануарске диктатуре није испунило ниједан циљ у погледу решавања економских и политичких препрека са којима се држава суочавала. Промовисање потпуног националног јединства, у виду интегралног југословенства, само је створило још већи јаз у већ постојећим националним супротностима и изазвало још јачи бунт прокламованој југословенској идеологији и националном уједињењу. Овакав наратив у широким масама схватан је као угрожавање властитог националног идентитета. Отворена борба државног апарата усмереног против комуниста и политичара који су се отворено супротстављали режиму нису успели да сузбију незадовољство које је расло. Лоше стање у економској и социјалној сфери живота отежавало је и овако тешку ситуацију. Тој клими додатно је допринела општа економска криза светских размера, која се временски подударила са диктатуром (1929-1933). И сами челници држава које је тадашњи режим сматрао за савезничке и пријатељске (Чехословачка и Француска) почињу да испољавају очито незадовољство тадашњим приликама у Југославији. Такво државно устројство све више губи популарност међу демократским земљама западне Европе, а сама Југославија постаје несигуран терен за стране капиталисте који се устежу од улагања капитала у таквим околностима.

Под притиском унутрашњих и међународних околности ово ванредно уставно стање морало се прекинути. И као што га је својим актом и завео, краљ га је својим актом и укинуо. Он је 3. септембра 1931 „са вером у Бога и срећну будућност Краљевине Југославије“ подарио устав свом „драгом народу“. Тај устав познат је или под називом „Септембарски“, пошто је донесен у месецу септембру, али и под називом „Октроисани“, јер га није донело народно представништво, него га је октроисао монарх као апсолутни суверен. Садржина устава је била таква да је оправдавала оцену да њиме није прекинута диктатура, него је настављена другим средствима. Устав није представљао значајнији корак ка демократизацији југословенског друштва у односу на стање створено шестојануарском диктатуром, нити је покушано решавање његових најакутнијих проблема: националног и социјалног питања.

Начин доношења и промене Устав Краљевине Југославије из 1931. године спадао је у категорију уставних повеља (октроисаних устава), али се мењао по систему уставног пакта. О ревизији устава одлучивали су Народно представништво и краљ, који је располагао и правом уставотворне иницијативе (иницијативе за промену устава). При том је поступак одлучивања о промени устава у Народном представништву у начелу био истоветан с поступком предвиђеним у Видовданском уставу, дакле, садржао је у себи прикривени референдум (по усвајању предлога за промену устава, Народна скупштина се распуштала, а промену је коначно усвајала новоизабрана Народна скупштина, да би је на крају потврдио монарх), што је Септембарском, као и Видовданском уставу давало нарочити степен правне чврстине (supreme constitution).

Разлика у поступку одлучивања о промени устава у народном представништву у односу на Видовдански устав била је у томе што је према Септембарском уставу и Сенат учествовао у том одлучивању што је била последица дводомне структуре Народног представништва и начела равноправности домова у одлучивању и то што је краљ, у случају неслагања између Сената и Скупштине, добио повећани утицај и у одлучивању о промени устава. Наиме, у случају несагласности два дома (тзв. сукоб домова) приликом усвајања промене устава на два узастопна сазива краљ је је одлучивао о „судбини“ предложених уставних измена – могао је или предлог за промену устава прогласити одбаченим или усвојити предлог једног од два дома (аналогно законодавном поступку).

Садржина устава Опште одредбе Поред дефинисања државног облика, одређени су грб, државна застава и службени језик Краљевине.

Устав је истицао југословенство, као општедржавно начело и општедржавни покрет. Племенске традиције, имена и особине српства, хрватства и словенства се признају, али је наглашено настојање да се њиховим стапањем постигне југословенско јединство, да се дође до интегралног југословенства.

Државни облик Према одредби члана 1 Устава, Краљевина Југославија је дефинисана као „наследна и уставна монархија“. Оставља се дојам да је покушано на самом почетку наговештавање доминантне улоге владара у новом уставном поретку. Сасвим оправдано је изостављена ознака „парламентарна“ коју је садржао Видовдански устав будући да је изостала и непосредна политичка одговорност владе пред парламентом.

Задржано је унитарно државно уређење иако је централизам био једна од основних мана уставног система према Видовданском уставу и један од главних извора политичке кризе.

Организација власти Централна уставна институција према Септембарском уставу из 1931. године био је краљ, у чијој је сенци било дводомно Народно представништво, а Министарски савет му је био потпуно потчињен. Судство је у начелу било независно.

Законодавну власт вршили су, у начелу, краљ и Народно представништво заједнички. Управну власт вршио је краљ преко одговорних му министара док су судску власт вршили судови чије пресуде и решења су изрицана и извршавана у име краља а на основу закона.

Краљ