Владислав II од Опоља је био војвода и гроф који је владао у Ополи, Мађарској, Пољској, Вјелуњи, Галичко-волинској држави и многих градова у Украјини, владао је од 1367 године до1372. Био је најстарији син Bolko II of Opole и ћерке бојводе Бернарда од Швидинца (Bernard of Świdnica).
Породично стабло
Историја Владислав II је био потомак династије Пјастови. О његовим ранијим годинама живота нема информација. Као млади принц је посетио Мађарску 1353. године оставши ту до смрти свог оца.
Титулу војводе од Ополе заједно с својом браћом Болком III и Хенријем, добија након смрти њиховог оца, војводе Болка II. Заједничка владавина није дуго трајала због Владиславове жеље за моћ и наговарање браће да прихвате скромнији део наследства, али Хенри и Болко III су формално имали право на власт и након тога.
Током 1360их година почиње Владиславова политичка каријера на двору мађарског краља Лајоша I Анжујског. 1366.године је преговарао услове уговореног брака између нећаке мађарског владара и Вацлава IV. За своје заслуге на двору мађарске породице Анжујци добија титулу дворског грофа што га је чинило најзначајнијим човеком у земљи одмах после краља.
Током своје грофовије, Владислав је активно учествовао у политици. 1368. године путује за Бугарску а 1370. године након смрти Казимира III Великог за пољски трон припрема Лајоша Анжујског, за овакву преданост Лајош му на управу даје Вјелуњ и Ченстохову.
За то време Бладиславова браћа насеђују Стшелце Ополскје од стрица што је Владиславу омогућило да одржи улогу јединог владара.
У октобру 1372.године изненада Владислав губи титулу дворског грофа. Иако је задржао већину својих замкова и имовине у Мађарској, његов политички утицај је био значајно смањен. Компензација за тај губитак је била улога гувернера Галичко-волинске државе где је допринео економском развоју. Владислав је већином боравио у Лавову, али при крају своје владавине више времена је проводио у Галичу. За време своје владавине није имао сукоба али је његов позитивни став ка Источној православној цркви изазвао бес код локалних бољара.
1382. године умире Лајош I и тим поводом Владислав из Русије доноси икону Богодорице и поклања је монасима у Честохови, чиме је основао једну од најважнијих хришћанских светилишта у овом делу Европе. Годину након 1383. покушава политичли да манипулише избором за пољски престо након Лајошеве смрти, али племство одбија његове предлоге и на престо доводи Лајошеву ћерку Марију Угарску која је владала до своје смрти.
Током каснијих година владавине, Властислав II ушао је у оштар сукоб са новонасталом пољско-литванском династијом након што се 1386. године краљица Јадвига удала за Владислава II Јагела. Сукоб је ескалирао у отворени рат (1391–1392), током ког је Владислав у очајничком покушају да сачува утицај заложио Добжињску земљу Тевтонском реду и чак предложио план поделе Пољске између крсташа, Луксембурга, Бранденбурга и шлеских кнежева. Иако су Тевтонци одбили план поделе али задржали заложене поседе, Јагело је покренуо војне походе (1393–1396) у којима су Владиславови синовци били принуђени да се предају и одузму Владиславу власт како би зауставили разарање. Потпуно политички маргинализован и заборављен, Владислав II Ополски преминуо је у Ополу у мају 1401. године.
Владислав није имао мушких наследника, стога су његову титулу и имовину наследили нећаци Болко IV и Бернард.
Категорија:Рођени 1332. Категорија:Умрли 1401.