мини|мини|Извођење Махлерове 8. симфоније, Келнска филхармонија
Музика ( - уметност муза, ) је уметност стварања уређених односа између тонова. Музика има три основна елемента:Clementi, M. (1974). Introduction to the art of playing on the piano forte: Da Capo Pr. Cohen, D., & Dubnov, S. (1997). Gestalt phenomena in musical texture: Springer мелодију, ритам и хармонију. Стварање, извођење, важност, а некад и дефиниција музике веома су зависне од културе и социјалних аспеката. Музика се дели у жанрове и поджанрове, али њихове границе и везе понекад зависе од личне интерпретације.
Једно заокружено и целовито остварење музичке уметности се зове музичко дело или композиција. Међутим, музика је репродуктивна уметност, слично као и драма или плес, што значи да се она не своди само на компоновање, него да је компоновано дело потребно и извести (репродуковати, интерпретирати) да би се могло пружити публици као готов производ уметности. Музику изводе интерпретатори, а може се репродуковати на два начина: живим извођењем на лицу места, односно конкретним извођењем дела пред публиком на концерту или некој пригодној свечаности; пуштањем пре снимљеног садржаја с носача звука (-{CD}-, -{DVD}- и сл.) преко савремене електронске опреме, као што су радио, -{Hi-Fi}-, и сл.
Појам и дефиниција мини|мини|Филипино Липи: Алегорија музике
Сама реч музика потиче од грчког μουσική τέχνη (-{mousikē téchnē}-) - уметност муза, од чега се задржала само прва реч μουσική, што је дериват од речи μούσα (-{mousa}-), што значи муза. Даље се светом проширио латински облик -{musica}-, који је углавном описивао угодне звукове. Управо је такав облик најчешћи у светским језицима.
Дефинисати музику већ је мало теже, а то су покушавали многи, од музиколога до интерпретатора. Филозоф музике Ендру Канија доноси дефиницију која гласи: „Музика је било који догађај намерно изведен или уређен за слушање који или поседује неку основну музичку особину, попут тона и ритма, или се слуша ради тих особина.“ Углавном, за музику се може рећи да је уметност која се изражава певаним и/или свираним тоновима, разним звуковима, шумовима и тишином између њих. Звуковима и шумовима се користе понајвише модерни композитори кад желе поближе музички да опишу неки садржај. Тишину пак између тонова чине предаси (паузе).
Уз то што је репродуктивна (извођачка) уметност, музика спада у фине (лепе) уметности јер јој је циљ естетика. Као што се филм назива седмом уметношћу, тако је музика по традиционалној естетици прва уметност (односно прва на попису уметности). Музика има и додирних тачака с позориштем, не само зато што се практикује у њему, већ постоји и жанр које је посуђује и од једног и од другог - мјузикл. Уско везан са сво троје (али посебно с музиком) је и плес.
Музика је уобличено време, будући да се може доживети само у току неког времена (за разлику од сликарства које уобличује простор). Због тога музика мора имати ритмичко уређење свог сировог материјала - тонова и других звукова. Осим тога, музика се уређује и помоћу мелодије (низа тонова разних висина) и хармоније (истовремености разних висина тонова). Тако ритам, мелодија и хармонија постају основни елементи музике.. 2015. In Dictionary.com unabridged.
Музика као физичка наука мини|Музичка настава
Музичку грађу чине звукови, а они настају осциловањем неког тела, које тако постаје извор звука. Звучни таласи се преносе ваздухом у облику кругова од извора звука до нашег ува. Кад су осцилације у зраку редовне, оно што се чује је тон - дакле правилан, јасан звук. Кад су пак осцилације нередовне, чује се само шум или бука - звукови углавном више-мање неугодне људском уву (иако се и они користе у музици).
Један извор осцилација може изазвати исте осцилације и у другим предметима, али њихове осцилације морају бити у складу с осцилацијама извора. То се зове резонанција. Тако звук људског гласа не производе само гласне жице него и резонантна осциловања у шупљини лубање. Слично и звучна кутија неког музичког инструмента осцилује резонантно с почетним кретањем које је извођач дао инструменту. На пример, виолинска кутија резонује на осцилације жице виолине и појачава тон. Фреквенција осциловања (број осцилација у секунди) одређује висину звука. Што је више осцилација у секунди, виши је и тон. Људско уво је изванредно осетљиво на разлике у висини и има опсег од око 20 до чак 20.000 осцилација у секунди. Један мешовити збор производи фреквенције између отприлике 64 и 1500, а концертни клавир између 20 и 4176. Кад група музичара свира заједно, они усклађују своје инструменте при чему је тон А дефинисан са 440 -{Hz}--а.
Историја Први облици музике
Први облици музике настају у старијем каменом добу - палеолиту.
Прва истраживања врши Чарлс Дарвин у 19. веку. Научници који су се тада бавили истраживањем музике нису били образовани музиколози. Постоји више теорија о настанку музике. Човек је почео да испушта низове гласова покушавајући да привуче супротан пол. Човек пева из потребе да комуницира са другим људима из заједнице. Човек покушава да имитира звукове из природе. Током рада човек удара гранчицама које користи као алат и схвата да се тај звук може поновити.
Те теорије нису прихваћене зато што није постојало материјалних доказа. Жил Комбарје је тврдио да музика захтева интелект (развијене менталне способности). Током вршења разних експедиција и истраживања Афричких и Амазонских прашума откривене су заједнице (племена) на ниском степену развоја. Жил Комбарје присуствује обредима и ритуалима разних племена и долази до закључка да музика настаје и развија се као део магијског обреда. Људи првобитне заједнице певају једноставне песме (само неколико тонских висина које се стално понављају). Певање је имало улогу да доведе врача у стање транса како би он могао да комуницира са боговима (силе природе).
Музика била је строго функционална. Није се смела певати ван обреда јер се сматрало да то може разбеснети богове. Музика је најчешће била ритмичка. Као инструменти користе се људски глас и тело. Све време учествује у обреду. Људи су пљескали длановима или су се ударали по телу (мировање није било дозвољено). Музика је била врло изражајна и гласна јер се сматрало да ће тако лакше допрети до богова. Ова музика најпре подразумева текст и мелодију.
Ови ритуали се сматрају за порекло уметности уопште јер обједињују све врсте уметности. Таква појава назива се синкретизам. Током обреда који је служио као припрема за лов људи су цртали ликове животиња које иду да лове. Исто тако ритуал је временом добио и облик сценске игре зато што су људи по повратку приказивали целом племену сцене из лова (такође у оквиру обреда).
Године 1877. амерички истраживач и проналазач Томас Алва Едисон изумео је фонограф (први уређај који је могао да сними и поново репродукује звук). Овај уређај се користио за снимање песама Америчких Индијанаца који живе у резерватима. Користећи ове снимке и упоређујући их са другим обредним песмама научници су потврдили теорију Жила Комбарјеа.
Музика старих робовласничких цивилизација
Од IV миленијума п. н. е. до 476. године, на подручју Средоземља, Средњег и Далеког истока развијале су се моћне робовласничке цивилизације: Египат, Индија, Кина, Месопотамија, Израел, Грчка и Рим. Класним друштвеним раслојавањем, јавила се и подела на музику владајуће класе - робовласника и музику обесправљеног народа - робова.
Музика народа Старог века мини|мини|Врста египатске харфе
О музици старог Египта зна се понајпре због разних налаза на подручју Грчке, с којом су били у додиру, а и значење музичке културе Египта је баш у томе што грчке теорије вуку корен из Египта. Египћанима је музика служила првенствено за верске обреде, а познавали су харфе, које су уметнички израђивали, флауте и систруме (врста металних удараљки).
У Кини, која је имала веома дугу музичку традицију, музика је повезивана с филозофијом. Њихов највећи филозоф Конфуције је учио да „музика оплођује клице врлина које човек носи у срцу“. Добра је музика значила ред, а лоша неред у држави. Пет тонова њихове лествице представљало је пет елемената, а каснија лествица од 12 тонова месеце у години. Музику су изводили на великим церемонијама, а познавали су доста инструмената.
мини|лево|мини|Божица Сарасвати држи вину у рукама Индија је такође давала важно место музици. Сматрали су је божјим даром, који треба враћати боговима песмом и свирком. Чини се да је индијска лествица била веома слична кинеској - била је пентатонска (од пет тонова). Једним од најстаријих њиховим инструмената сматрамо вину (са седам жица и резонатором), а ценили су и звона. Већину ових података историчари црпе из религиозно-филозофских књига, веда.
Музика је у Палестини доживела процват у време Давида и Саломона. Јеврејима је музика служила у богослужју, али су посебни јер им није представљала магијско средство. Нису се музиком опијали, већ су њоме изазивали свечано расположење. Имали су веома богату селекцију инструмената: триангле, рогове, бубњеве, свирале, харфе, лутње. Њихово певање псалама и зборско певање преузела је средњовековна католичка музика.
Античка Грчка и Рим мини|мини|Боетиус и Питагора, а у средини је Аритметика. У Грчкој је музика сматрана науком као и математика, а овде се види њихова повезаност с бројевима
У античкој Грчкој држава се бринула о развоју уметности, а у средишту њихове уметности била је музика. Такво занимање за уметност настаје из чињенице да су у Грчкој тековине културе биле добро целог народа. Иако је од грчке музике сачувано само дванаестак записа, о њој се сазнаје из литературе, па се зна да је музика имала важну улогу у држави и друштву, одгоју омладине и, наравно, митологији. На примјер, Аполон, бог (међу осталим) сунца, дакле склада и среће, био је заштитник и бог музике. Примјена музике код њих је била свестрана: певали су у збору лирске песме, славили богове химнама, а и у драми је музика имала важну улогу. Било је доба кад су сви мушкарци до тридесете морали примати музичку обуку из државних музичких школа. Постојале су Питијске игре, музичко-уметнички пандан олимпијскима. Развили су теорију музике, и имали су лествице (силазне), које су називе добијале по покрајинама: дорска, фригијска и лидијска. Китари, лири и другим жичаним инструментима приписивали су својство продубљивања људских осјећаја и уношења склада, а дувачким моћ узбуђивања и довођења у екстазу.
Кад су Римљани покорили Грчку, преузели су и њихову музику, инструменте и нотно писмо, од осталих народа трубе, али ту музику нису даље унапређивали, па јој је вредност пала. Онолико музичког смисла нису имали, па им је музика служила за улепшавање гозби, приредаба и игара. Ту је музику сачувао филозоф Боетиус у делу -{De institutione musica}-, на којој почива развиће целокупне данашње музике.
Средњи век мини|мини|-{Minnesänger Heinrich von Meißen}- (у средини)
Музика средњег века познавала је два смера - црквену (сакралну) и народну (световну) музику.
Старија сакрална музика надовезује се на жидовску и грчко-римску, а преузела је много и од нехришћанских народа, првенствено источњачких, што је вешто примењивала у свом литургијском певању. Важан део литургијске музике до данас чини грегоријанско певање, једногласно и непромењиво црквено певање. Збирку таквих мисних напева саставио је и прочистио у сурадњи са својим бенедиктинцима у књигу Антифонариј папа Гргур -{I}-, те га можемо назвати реформатором литургијске музикеDraženko Marijanović i Dragan Filipović: "Bogu na slavu, Pjevači u mostarskoj katedrali"; Crkva na kamenu, Mostar 2008. Poglavlje Povijest crkvenog pjevanja Из Рима се такво певање проширило по целом хришћанском свету, чему је помогао и Карло Велики.