Мезграја је насељено мјесто у општини Угљевик, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело 472 становника.

Историја

Праисторија Први трагови живота у селу Мезграја потичу из праисторије, односно бронзаног доба. Археолошки лексикон Босне и Херцеговине из 1988. године евидентира проналазак бронзане наруквице на брду "Јабланград", које се налази у атару села.

Антика Радом археолога аматера, на локалитету "Јабланград" пронађени су бројни предмети који упућују на чињеницу да је локалитет био насељен и у античком периоду, тј. током владавине Римског царства на овим просторима. Пронађено је обиље античке керамике,стакла, као и римски и византијски новац, оружје (стријеле и ножеви), фибуле, накит, и др. Захваљујући проналаску римског новца дошло се до закључка да је тврђава на локалитету подигнута у 3. вијеку, од стране римског цара Аурелијана (270-275). Такође су проналажени новци римских царева Константина Великог, његових синова Констанција II, цезара Криспуса, цара Грацијана, те византијског цара Јустина I, што нам доказује да је утврђење функционисало непрекидно од 3. до 6. вијека. Налази керамике и бронзаних украса указују на занатску дјелатност тадашњег становништва ових простора, док налази стријела и ножева указују на војну активност, тј. ратне сукобе на локалитету Јаблан град.

"Најмлађи" пронађен новчић потиче из 6. вијека, а припадао је варварском народу Гепиди, искован за вријеме владавине последњег владара гепидског краљевства, краља Кунимунда (560-567). Гепиди су на просторе Балкана дошли из Скандинавије, а први пут се помињу 260. године када су са Готима напали римску провинцију Дакију, а у периоду од друге половине петог вијека па до 567. године постојала је њихова држава. Зенит достижу око 537. године када од Византије преотимају Сирмијум (данашња Сремска Митровица) и пустоше околину Сингидунума (Београд), а највјероватније је и да су у том неком налету, након освајања Сирмијума, прешли у Босну и да је тада утврђење на Јаблан граду освојено.

Средњи вијек Вјерује се да је утврђење Јаблан град, функционисало у средњем вијеку када се у овим крајевима сјевероисточне Босне мијењала владавина угарских краљева, српских деспота и босанских владара.

Јаблан град је дијелио судбину Теочака, 5 km ваздушном линијом удаљеног, такође, недовољно истраженог средњовјековног града, те се кроз историју Теочака може сагледати и историја, не само Јаблан града, него и читавог овог краја. Теочак се у историјски изворима први пут спомиње 1432. године када га мађарски краљ Жигмунд уступа Ђурђу Бранковићу који у њему врши дограђивања.

Претпоставља се да се из Јаблан града овим крајевима владало у име Златоносовића, господара Зворника, чија се власт на сјеверу пружала до линије Шепак — Теочак — Доња Тузла — Грачаница.

У свом раду: „О поријеклу становништва Тузланске области“ Ристо Јеремић наводи да је цио простор између ријека Дрине и Босне припадао средњовјековној властели Павловић, чија је матица, како наводи: "вјероватно, био Јаблан град у срезу Зворничком", а главно сједиште град Борач код Рогатице. Породице потчињене овој властели биле су: Дињичићи, касније Ковачевићи, Братиљевићи, Гојсалићи, Прибојевићи, па и Златоносовићи који су, као што је речено, столовали у Зворнику. Иначе, први познати Павловић био је Раден Јабланић, властеличић, отац родоначелника ове династије кнеза Павла Раденовића. Како је његово основно занимање била медицина, Ристо Јеремић се, у уводу у наведени рад ограђује реченицом: "На хартију сам бацио само чињенице, али немам смелости да из њих извучем закључке, јер ми за тај посао недостаје потребна спрема".

Вјерује се да је Богутово Село, село испод Јаблан града, добило име по неком великашу Богуту који је био власник Јаблан Града.

Мађари су држали Теочак све до 1521. године, када су њега, као и Сребреник заузели Турци. Након тога, тадашње становништво се са ових простора разбјежало селећи се према сјеверу у Славонију и у Мађарску у пограничне крајеве.

Поновно насељавање ових крајева почеће у другој половини 17. и почетком 18. вијека.

Савремено доба мини|Храм Преноса моштију Светог архиђакона Стефана у Мезграји Гај. Мезграја је некада било веома живописно село. Овдје се налази рудник мрког угља. Једна од последњих пруга уског колосијека у Европи, укинута 1979. године, којим је саобрћао популарни воз „Ћира“, водила је из Бијељине до Мезграје. Преласком рудника у Богутово Село, воз се престао саобраћати.

Мезграја је после Другог светског рата била модерно село у то време на просторима тадашње СФРЈ. Многи сељаци из оближњих села су били запослени у руднику мрког угља у истом селу што је давало велики напредак становницима да лакше превазиђу тадашње послератне кризе и школују младе.

У то време је већ као село поседовала струју, пругу, те затим две продавнице, амбуланту, берберницу (фризерски салон) и наравно пијацу где су сељаци могли продати стоку и житарице.

Почетком педесетих година јамски откоп угља лагано прелази у површински коп (данас је ту вештачко језеро) које омогућује и даје даљу идеју за отварање новог рудника и термоелектране у Угљевику.

Село се простирало између два брда узводно реком Мезграјицом. Са једне стране се налази Јаблан град — брдо поред ког су на оближњим пропланцима засеоци Гајићи и Николићи, те са друге страно брдо звано Коса на ком су засеоци Мијатовићи, Мирковићи, Лазићи (Араповићи). Граничи се и са следећим селима, а то су : Јасење, Огорелица и Мумбашићи, те се десном страном лагано поред Мумбашића спушта до реке Јање, која раздваја село Пељаве са Мезграјом.

Село је почело да губи свој начин живота одласком рудника и повлачењем пруге. Крајем седамдесетих, рудник мрког угља је преселио откоп на просторе Богутовог Села тако да Мезграја остаје фактички одсечена пружним током од Угљевика, што становништву задаје велике економске поремећаје у развоју села.

Крајем осамдесетих РиТЕ Угљевик ојачавају своје површинске копове и постепено долазе у подножје Мезграје и почињу са експлоатацијом засеока Колона (где је било скоро 50 кућа), те основне школе Вељко Лукић Курјак. Испод колоне је направљена брана за предвиђено акумулационо језеро Мезграја у сврхе ТЕ Угљевик. Становници насељени уз речни ток су се лагано селили (већински у Нови Угљевик) те је село остало подељено између два пропланка и без школе. Наиласком тешке политичке и економске кризе рудник још увек није у фази свог откопа угља, али постоје назнаке да ће се у скорије вријеме поново покренути рудник. Село је данас подељено на два дијела (Коса и Гај), сваки дио је оспособио школу, водовод, путну комуникацију тако да сада има двије школе, два водовода и око 70% асфалтираних путева у Мјесној Заједници.

Становништво Према попису становништва из 1991. године, мјесто је имало 714 становника.

Види још

Јаблан град Угљевик Општина Угљевик

Категорија:Насељена места у Угљевику Категорија:Насељена мјеста у Републици Српској Категорија:Википројект географија/Насеља у Босни и Херцеговини