Тридесетогодишњи рат је трајао од 1618. до 1648. године, највећим делом на територији данашње Немачке и Чешке. У рат су биле увучене највеће европске континенталне силе. Иако је рат од самог почетка имао карактер верског сукоба протестаната и католика, ривалство Хабзбурга и других сила имало је централну улогу, што се види по уласку римокатоличке Француске у рат на протестантској страни.
Рат је заједно са пропратним ефектима глади и болести имао разарајући ефект по Европу. Рат је трајао 30 година, а конфликти изазвани тим ратом наставили су се идућих 300 година. Рат се завршио Вестфалским миром 1648. Из рата Немачка је изашла расцепкана и искрварена, а Шпанија ослабљена, без Португалије и Низоземске републике. Француска је постала доминантна сила у Европи.
Узроци рата Аугзбуршки мир из 1555. потврдио је резултате сталешке скупштине у Шпејеру из 1526. године, којом су окончани сукоби лутерана и католика у Немачкој. Главни принцип био је: „чија је земља, онога је и вера“ .
Важне одредбе тог уговора су следеће: Немачки кнежеви (њих 255) могу слободно да одаберу која од две вере (лутеранство или католицизам) ће бити службена вера њиховог подручја. Лутерани могу да задрже територије које су одузели католицима након мира из 1552. године Католички бискупи, који промене веру, морају предати своју бискупију. Током одређеног прелазног периода, породице имају времена да се преселе у подручје где је допуштена њихова вера. Као вере спомињу се само римокатолицизам и лутеранство.
Политичке и економске напетости расле су међу најмоћнијим нацијама Европе у раном 17. веку. Шпанија је била заинтересована за немачке државе, јер је држала територије Шпанске Низоземске. Француска је била заинтересована за немачке државе јер су биле најслабији сусед, за разлику од јаких хабзбуршких земаља, које су окруживале Француску. Шведска и Данска су биле заинтересоване да добију контролу над северним немачким државама, које се граниче са Балтиком.
мини|лево|Рудолф II, цар Светог римског царства, који је издао повељу о верским слободама бохемским протестантима мини|250п|Прашка дефенестрација
Верске напетости су расле током друге половине 16. века. Аугсбуршки мир се није поштовао, јер поједини бискупи, који би променили веру, нису предавали своје бискупије, како су били дужни према одредбама Аугсбуршког мира. Калвинизам се ширио Немачком, постајући на тај начин трећа главна религија. Поједини римокатолички владари у Шпанији и Источној Европи настојали су да поврате стару снагу римокатолицизма.
За разлику од шпанских Хабзбурга, хабзбуршки владари немачких земаља после Карла V постали су верски толерантнији. Фердинанд I, Максимилијан II, Рудолф II и Матија су били толерантни, јер су били свесни опасности и потреса, кроз које је пролазила Енглеска кад је краљ Хенри VIII започео 1534. са политиком верске нетолеранције. Унутар Светог римског царства рат је био избегнут допуштањем различитим верама да се слободно шире. С друге стране то је узнемиравало оне, који су желели да постоји само једна вера.
Шведска и Данска као лутеранске краљевине тражиле су начина да помогну протестантима унутар Светог римског царства.
Те напетости доводе 1606. до насиља у немачком слободном граду Донауверту. Лутеранска већина је спречила католике из швапског града да одрже процесију, па долази до насиља. То изазива интервенцију Максимилијана Баварског на страни католика. Када је престало насиље калвинисти у Немачкој су се највише осећали угрожени, па оснивају 1608. Протестантску унију, под водством Фридриха IV Палатинског, чији син Фридрих ће имати истакнуту улогу у Тридесетогодишњем рату. Фридрих IV Палатински је контролисао Рајнски Палатинат, једну од држава на Рајни, коју су желели Шпански Хабзбурзи. На оснивање Протестантске уније католици одговарају 1609. оснивањем Католичког савеза, под водством војводе Максимилијана Баварског.
мини|200п|Цар Фердинанд II
Матија, који је био цар Светог римског царства и краљ Чешке умире без наследника 1619. године. Наслеђује га најближи мушки сродник, синовац Фердинанд II, који је био ватрени католик, одгајен од стране језуита, који је желео да обнови католицизам као владајућу веру. Због тога је био непопуларан у углавном хуситској Чешкој, чија побуна против Фердинанда изазива Тридесетогодишњи рат. Рат се може поделити у 4 главне фазе: Чешка побуна Данска интервенција Шведска интервенција Француска интервенција
Чешка побуна (1618—1625)
Пошто је цар Матија остао без мушких наследника, још током свог живота настојао је да осигура регуларно наслеђивање, тако да је захтевао да се изабере Фердинанда II за краља Краљевине Чешке и краља Угарске, још током свог живота. Протестантске вође Чешке бојале су се да ће изгубити верска права, која су добили за време цара Рудолфа II и тражили су да Фридрих V Палатински постане краљ Чешке. Међутим друге протестантске вође заузеле су сличну позицију као католици, па је Фердинанд II изабран 1617. за престолонаследника, па смрћу цара Матије постаје краљ Краљевине Чешке.
Фердинандов тврди католицизам доводи до нарушавања верских слобода оних, који нису католици. Није поштовао ни верске слободе, које је потписао цар Рудолф II, по којима су гарантоване слободе вероисповести племству и становницима градова.
Осим тога био је и апсолутиста и нарушавао је и секуларна права својих поданика. Пошто је унутар краљевства и међу племством било јако много протестаната нови краљ је постао веома непопуларан и уследила је побуна против њега.
Чешки протестанти бацају кроз прозор прашког двора Храдчана 23. маја 1618. двојицу краљевских службеника у Прагу, сматрајући их кривим за рушење две протестантске цркве код Прага. Присталице реформације потом протерале језуите и организовале своју војску. Тај догађај је познат под називом Прашка дефенестрација или друга прашка дефенестрација. Краљевски службеници нису били повређени, али та акција је представљала увреду за краља Фердинанда. Том акцијом заправо почиње побуна, која води до Тридесетогодишњег рата.
Побуна се раширила по свим Чешким земљама. Обухватила је Чешку, Шлеску, Лужицу и Моравску. Да је чешка побуна остала локални сукоб, рат би релативно брзо завршио за мање од тридесет месеци, али смрт цара Матије охрабрује протестантске вође, које су биле већ близу споразумног решења сукоба. Слабост и Фердинанда и чешких протестаната доводи до ширења рата у Немачкој. Фердинанда II је био присиљен да зове у помоћ свог рођака краља Шпаније Филипа IV.
Протестанти Чешке су очајно тражили савезнике против цара. Затражили су да буду примљени у Протестантску унију, коју је водио Фридрих V Палатински, један од кандидата за краља Чешке. Чеси су лажно обећавали Фридриху да ће постати постати краљ ако их прими у Протестантску унију и ако им унија пружи заштиту. Исто то су обећавали и војводи Савојском, кнезу изборнику Саксоније и кнезу Трансилваније. Изгледа да су Аустријанци пресрели та писма, која су слана из Прага, па су њиховим објављивањем дискредитирали Чешку, посебно на саксонском двору.
Чешкој се у протесту придружује и Горња Аустрија, где је било доста лутерана и калвиниста. После тога побунила се и Доња Аустрија, тако да је протестантска војска под водством грофа Турна опседала 1619. зидине Беча. У Трансилванији кнез Габријел Бетлен је повео поход на Мађарску.
Цар је пожурио и реформисао је војску. Снаге Протестантске уније, које је предводио гроф Манфред, поражене су у бици код Саблата 10. јуна 1619. године. То је одсекло грофа Турна од комуникације са Прагом, па он прекида са опсадом Беча. Поразом у бици код Саблата протестанти губе и значајног савезника, војводу од Савоја, који је био значајан противник хабзбуршке експанзије. Војвода од Савоја је слао велике суме новца протестантима и војсци. Заробљавањем документације у бици код Саблата откривена је завера војводе од Савоја, па је војвода након тога престао да помаже протестанте.
мини|лево|250п|Фридрих V Палатински
Војска грофа Турна наставила је да постоји, а Мансфелд је успио да реформише своју војску у Чешкој. Горња и Доња Аустрија су још увек биле побуњене, па су потписале савез са Чесима и 22. августа 1620. службено свргавају краља Чешке Фердинанда II, а као новог краља бирају Фридриха V Палатинског. У Мађарској се царска војска нашла у проблемима, јер су је Трансилванци протерали 1620.
Шпанија шаље цару војску из Брисела под вођством Амброзија Спиноле. Шпански амбасадор у Бечу је успео наговорити протестантску Саксонију, да интервенише против Чешке, да би као противуслугу добила Лужицу. Саксонци су напали Чешку, а шпанска армија је западном интервенцијом спречила снаге Протестантске Уније да дођу Чешкој у помоћ. Шпански амбасадор је баварском војводи понудио Палатинат у замену за његову помоћ и подршку Католичког савеза.
мини|десно|250п|Гроф Тили на портрету ван Дајка
Под командом Јохана Церкласа Тилија војска Католичког савеза је увела ред у Горњој Аустрији, а царска војска је победила побуњенике у Доњој Аустрији. После тога ујединиле су се царска војска и Католички савез и заједно су кренуле северно на Чешку. Фердинанд II је у бици на Бијелој Гори 8. новембра 1620. победио Фридриха V Палатинског. После тога су царски војници покорили Чешку и протерали протестанте или их присилили да постану католици. Чешка после тога постаје римокатоличка земља, а остала је под влашћу Хабзбурга 300 година после тога.
Тај пораз изазвао је распуштање Протестантске уније и уништење свих поседа Фридриха V Палатинског. Фридрих V је лишен свих својих поседа, а његове територије, као Рајнски Палатинат предани су католичком племству. Његова титула кнеза-изборника предана је Максимилијану Баварском. Иако лишен поседа Фридрих V је наставио са противцарским активностима тражећи подршку у Холандији, Данској и Шведској.
Био је то озбиљан ударац протестантизму. Побуна је сломљена, а уследила је конфискација поседа и притисак на чешко племство, све са циљем да се осигура прелазак племства на католицизам после два века хуситских и других верских разлика. Шпанци су преузели Рајнски Палатинат, а све са циљем да додатно опколе Холанђане и боље се припреме за нови рат против њих. Прва фаза рата у источној Немачкој завршила је у корист Габријела Бетлена из Трансилваније, који је миром у Николсбургу 31. децембра 1621. добио бројне територије у Угарској.
Неки историчари период од 1621. до 1625. сматрају посебном фазом рата и називају је Палатинска фаза. Пораз протестаната на Белој гори и одлазак Габријела Бетлена означио је пацификацију Чешке. Рат на западу у Палатинату састојао се од мноштва мањих битака, много мањих од оних у Чешкој и Угарској, али много више се прибегавало опсадама. Манхајм и Хајделберг су пали 1622, а Франкентал 1623. Рајнски Палатинат је пао у руке Шпанаца.
Остаци протестантске војске побегли су у Холандију предвођени Мансфелдом и Кристијаном Брунсвиком. Помогли су Холанђанима да се дигне опсада једног града, па су их Холанђани исплатили и послали да заузму оближњу источну Фризију. Мансфред је ту остао, а Христијан је отишао да помаже рођацима у доњој Саксонији, али морао је да побегне према Холандији прогоњен од Тилијеве војске. Тилијева војска их је ухватила 15 km од холандске границе и 6. августа 1623. у бици код Штатлона. У тој бици протестантска војска је претрпела катастрофалан пораз. Нестале су четири петине војске Кристијана Брунсвика, тј око 15.000 војника. У то време Фридрих V Палатински је био у Хагу и био је под притиском свог таста, енглеског краља Џејмса I да оконча рат. Није му ништа друго ни преостало. Са скршеном побуном у Чешкој дошло је до мира.
Данска интервенција (1625—1629)
Краљ Данске Кристијан IV Дански (1577—1648) био је лутеран, а као војвода Холштајна био је и племић Светог римског царства. Помагао је лутеранске владаре доње Саксоније војском против Светог римског царства, бојећи се да би дански суверенитет као протестантске нације могао бити угрожен. Током прве фазе рата остварио је територијалне добитке у северној Немачкој. Хамбург је 1621. признао дански суверенитет, а Кристијанов син је постао бискуп Бремена.