Крв

десно|безоквира Крв (лат. -{sanguis}-) је црвена, непровидна и густа течност, посебног мириса и сланог укуса. Она протиче кроз срчано-крвоточни систем организма те кроз тело преноси храњиве материје и кисеоник. Укупна количина крви у телу одраслог човека је 5 – 6 литара, што је око 8% укупне телесне масе. Крв се састоји од крвне плазме, крвних ћелија – еритроцита, леукоцита и крвних плочица – тромбоцита. Крв је функционално најважнија телесна течност код људи.

Крв је ендогена телесна течност својствена само кичмењацима. Лимфа, друга телесна течност, настаје из крви и у њу се улива. Крв спада у течна везивна ткива мезодермалног порекла, што значи да поседује велику количину међућелијске везивне супстанце коју стварају саме ћелије везивног ткива и зароњене су у њу. Крв улази у састав система за циркулацију.

Крв је текуће ткиво које испуњава срце и крвне жиле и које се састоји из два дела: текућег који се зове крвна плазма и крвних ћелија које пливају у крвној плазми и њих чине црвене крвне ћелије (еритроцити), беле крвне ћелије (леукоцити) и крвне плочице (тромбоцити).

Однос запремине крвне плазме и крвних ћелија код здравих особа је константан. Запремина ћелијских елемената је нешто мања од запремине плазме и она износи 42 - 45%, а крвне плазме 55 - 58% целокупне запремине крви. Запремина крвних ћелија код мушкараца је нешто већа него код жена.

Улоге крви су бројне. Крв служи у функцији дисања тј. за пренос кисеоника и угљен-диоксида, затим за пренос прехрамбених материја, отпадних материја, хормона, ензима, витамина итд. Улога јој је и регулација запремине телесних течности, регулацији ацидо-базне равнотеже, те регулацији телесне температуре, а има и велику заштитну улогу. Крв струји телом у затвореном систему цевчица и крвних жила, који се састоји од артерија, вена и капилара.

У хемијском саставу крви најважнији састојци су: беланчевине (60 – 80 -{g/L}-), триглицериди (0,8 – 2,00 -{μmol/L}-), фибриноген (2 – 4 -{g/L}-), натријум (135 – 151 -{μmol/L}-), холестерол (3,5 – 6,7 -{μmol/L}-), глукоза (4,2 – 6,4 -{μmol/L}-), уреа (1,7 – 7,6 -{μmol/L}-), калијум (3,8 – 5,5 -{μmol/L}-), калцијум (2,2 – 2,7 -{μmol/L}-) те билирубин (4 – 20 -{μmol/L}-).

Крвне жиле

Састав крвних жила део је циркулацијског система којим тече крв из срца према периферији тела и назад у срце тако да свака ћелија у телу добије примерену опскрбу кисеоником и храњивим материјама те се прочисти од угљен-диоксида и непотребних производа метаболизма.

Три су главне врсте крвних жила: Артерије или куцавице су широке, непропусне крвне жиле с дебелом зидовима и чине артеријски систем. Оне одводе венску крв из срца према плућима и артеријску крв према осталим деловима тела. Носе храну ћелијама путем артериола (мањих артерија које се гранају из главних) и капилара (оне се гранају из артериола), а отпадне материје носе у бубреге помоћу којих ће се уклонити из крви. Вене су широке, непропусне крвне жиле са сразмерно тањим зидовима од зидова артерија које чине венски систем. Оне доводе венску крв из тела и артеријску крв из плућа у срце. Садрже залиске који спречавају повратак крви због гравитације, а чине их спајајући венуле (мале вене) које формирају спојене капиларе. Венска крв садржи угљен-диоксид и отпадне материје које су путем капилара скупљене из телесних ћелија. Капиларе су уске крвне жиле с танком зидовима које се гранају из артериола и формирају сложену мрежу. Оне су посредници при измени материје размеђу крви и ћелија у телу, те при размени респирацијских гасова у плућима. Дакле, оне омогућују да крв пређе из артерија у вене, а и да вода, шећери, аминокиселине и разне друге хемијске материје прођу кроз њихове зидове у ткива.

Дужина, распоред и разгранатост капилара различити су у поједеним ткивима. Крв не тече истодобно кроз све капиларе, него се оне према потреби могу отворити и затворити.

Састав крви Крв чини око 55% течне крвне плазме и око 45% чврстих крвних ћелија које се налазе у плазми.

Крвна плазма је безбојна, односно жућкаста течност: водени раствор органских и неорганских материја. Састоји се од воде, натријум-хлорида, осталих соли, мале количине шећера, неких масних материја, хормона, кисеоника и угљен-диоксида. У крвној плазми се налазе крвне беланчевине: албумини, глобулини и фибриноген.

Крвне ћелије су црвена крвна зрнца (еритроцити), бела крвна зрнца (леукоцити) и крвне плочице (тромбоцити). Црвена крвна зрнца дају крви црвену боју, састављена су од беланчевина и холестерола, а садрже и хемоглобин. Бела крвна зрнца су постојане ћелије које се размножавају деобом. Крвне плочице су најмања крвна зрнца; они су у уској вези са згрушавањем крви.

Крвна плазма

Крвна плазма је бледа течност, а највећи део ње чини вода (око 90%) у којој су растворене различите органске и неорганске материје, око 7% протеина, 1% разних неорганских соли и 0,1% глукозе. Међу органским материјама најважније су беланчевине плазме. У 1 литри плазме има их око 73 грама.

Те беланчевине се могу сврстати у 3 велике групе: Албумини – 45 -{g/L}- – то су беланчевине плазме с најмањом молекулском масом те су врло прикладне за одржавање колоидно – осмотског притиска. Осмотски притисак је врло важан јер одржава противтежу хидростатском притиску крви који ствара срце. Албумини се синтетишу у јетри и одатле се отпуштају у крв. Они учествују у преносу разних хормона, и других материја. Глобулини – 25 -{g/L}- – важни су носиоци одбране организма у облику различитих антитела. Деле се на алфа, бета и гама глобулине. Улога алфа и бета глобулина је слична улози албумина, а гама глобулини су заправо имуноглобулини (-{Ig}-), а то су молекули који обављају одбрамбене функције. Фибриногени – 3 -{g/L}- – веома важне беланчевине у процесу згрушавања крви те осигуравају заустављање крварења. Фибриногени помоћу тромбоцита стварају „мрежу“ у којој се онда улове еритроцити и настаје угрушак (тромб). Крв без фибриногена је дефибринирана крв.

Крвне ћелије

Еритроцити десно|оквир|Еритроцити човека

Еритроцити (црвена крвна зрнца) обављају преношење кисеоника и угљен-диоксида. Код већине сисара зрели еритроцити немају једро ни органеле. Имају облик двоструко улубљеног диска чиме се њихова површина повећава и тиме олакшава размена гасова. Еритроцити су веома гипки – са лакоћом се прилагођавају неправилном облику капилара као и променама њиховог пречника. Ова особина еритроцита је веома значајна, јер је њихов пречник већи од пречника најмањих капилара.

У цитоплазми еритроцита присутно је око 33% хемоглобина – протеина за који се везују кисеоник и угљен-диоксид. Када је за њега везан кисеоник, хемоглобин постаје оксихемоглобин, а када је везан угљен-диоксид он прелази у карбаминохемоглобин. Ова два облика хемоглобина могу прелазити један у други. Уколико се, међутим, за хемоглобин веже угљен-моноксид, хемоглобин прелази у карбоксихемоглобин. То једињење више не може да прелази ни у један од претходна два облика.

У литри крви мушкарца има их око 4,5 - 5,8 × 1012, а у литри крви жене око 3,8 - 4,5 × 1012. У литри крви мушкараца има 160 грама, а у литри крви жене око 140 грама хемоглобина. Комбинована површина свих еритроцита у људском телу је око 2.000 пута већа од спољашњости људског тела. Еритроцити живе око 120 дана, након чега остарели еритроцити бивају разложени у јетри, слезини, лимфним чворовима и коштаној сржи. Еритроцити виших кичмењака стварају се у коштаној сржи, док се код нижих кичмењака стварају у слезини.

Процес стварања свих крвних ћелија назива се хематопоеза, док је стварање еритроцита -еритропоеза.

Хемоглобин такође подлеже процесу распадања те прелази у боју билирубин која се излучи у жуч, а ослобођено жељезо се може искористити за синтезу нових молекула хемоглобина или се може сачувати у складиштима гвожђа у телу. Стварање еритроцита назива се еритропоеза и регулисана је потребама ткива за кисеоником. Стварање еритроцита убрзано је у свим стањима у којима постоји апсолутни или релативни мањак кисеоника (нпр. слабокрвност, дужи боравак на великим висинама, болести респирационог и циркулацијског система).

Леукоцити

Леукоцити су беле крвне ћелије које настају у коштаној сржи и лимфним чворовима. Пречник им је 8 – 12 микрометара. У литри крви има их од 4 – 8x109. Леукоцити се разликују према изгледу, заступљености, месту настанка и функцији. Постоје три главне врсте леукоцита: Гранулоцити – најбројнија врста леукоцита. Претежно имају неправилно језгро подељено на режњиће (сегментирани гранулоцити), а у млађим ћелијама је неподељена (несегментирани гранулоцити). Према боји зрнаца у цитоплазми гранулоцити се деле на: неутрофилне – има их око 60%, необојени су, ситни те веома покретни. Садрже низ ензима који учествују у разградњи фагоцитираних материја као нпр. амилаза, каталаза, нуклеаза... еозинофилни – има их 2 – 4%, црвене су боје, правилни и округли. Мање су покретни од неутрофила. Садрже хистамин те учествују у алергијским реакцијама. базофилни – има их до 5%, модра зрнца, неједнаке величине. У зрнцима се налази материја која се назива хепарин те она спречава процес згрушавања крви у крвотоку. Лимфоцити – има их око 30%. Пречник им је 8 – 12 микрометара. Имају велико округло језгро и оскудну цитоплазму. И они су покретне ћелије. Функција лимфоцита је стварање глобулина, а имају и важну улогу у имунолошкој одбрани организма јер су им антитела претежно гама-глобулини. Стварање и пропадање лимфоцита је веома брзо, те се читава популација може изменити у року 24 сата. Моноцити – има их око 6%. Пречник им је 10 – 24 микрометра, те имају велико, већином режњасто језгро, бубрежастог облика. Они су такође покретне ћелије, а главна функција им је фагоцитоза.

Животни век леукоцита је различит. Неки леукоцити који настају у коштаној сржи остају тамо ускладиштени док за њима не настане потреба. Нпр. гранулоцити након што доспеју у крв живе још око 5 дана. Главни задатак леукоцита је одбрана организма од страних, опасних нападача. То су првенствено микроорганизми, али и многе отровне материје.

Тромбоцити

Тромбоцити су крвне плочице тј. мала, безбојна телешца без језгре. У литри крви их има од 250 – 400 × 109. Настају у коштаној мождини из делова мегакариоцита (ћелије с великим језгром). Врло брзо се распадају, те им живот траје релативно кратко, 4 – 8 дана.

Имају веома важну улогу у процесу згрушавања крви јер је одржавање крви у текућем стању унутар крвотока и заустављање крварења при оштећењу крвних жила (хемостаза) важан механизам за очување сталних услова у којима функционише организам.

Ако се жила озледи или растргне, треба зауставити крварење, а заустављање се постиже помоћу неколико механизама: Спазам (стезање или контракција) жиле – зидови жиле се контрахују (скупе, стегну) одмах пошто се жила пресече или растргне те се тиме тренутачно смањи отицање крви кроз озледу жиле. Што је жила више озлеђена, то је већи спазам, што значи да пререзана жила обично много више крвари него жила оштећена тргањем. Такав локални жилни спазам може трајати 20 минута до пола сата док се за то време одиграва процес зачепљења жиле тромбоцитима и процес згрушавања крви. Стварање тромбоцитног чепа – то је покушај да се тромбоцитима зачепи озледа на крвној жили. Наиме, тромбоцити битно промене своја својства када дођу у додир с површином која се може овлажити, као што су колагене нити у зиду жиле. Почињу бубрити, поприме неправилне облике с бројним изданцима који стрше с њихових површина, постају лепљиви па приањају на колагене нити те луче велике количине -{ADP}--а. -{ADP}- делује на околне тромбоците те их активира те ти нови тромбоцити због лепљивости адхерирају (приањају) на оне тромбоците који су први били активирани. Тако се на месту сваке пукотине оголели колаген изазива затворени круг активирања све већег и већег броја тромбоцита те се они нагомилавају и стварају тромбоцитни чеп.