Пивнице () је насеље у општини Бачка Паланка, у Јужнобачком округу, у Србији. Према попису становништва из 2022. је имало 2812 становника, а на попису из 2011. године је било 3337 становника.
Историја Прво забележено насељe на територији данашњих Пивница се спомиње још у 13. веку. Тачније 1255. године се спомиње насеље Морхант, касније Морхант Санто које се налазило северозападно од данашњих Пивница. Насеље са тим називом се спомиње још и 1522. године као мало насеље са 5 српских породица. Касније се и спомиње насеља Сантово тј. Сантовац, Радојевић и Голо Добра. Све до до средине 18. века за насеље се користио назив и Сантовац и Пивнице. У попису Сегединског санџака 1560. године се спомињу као насеље са 20 српских породица.
Насеље се први пут помињу 1650, под именом Пивница. Јован Поповић, наш истакнути историчар, напомиње да се за време турске владавине на овим просторима на територији данашњих Пивница налазила два српска насеља и то Пивница и Сантовац. Пре тога на простору данашњих Пивница су се налазила насеља са српским становништвом (Гола Добра, Радојевић, Сантовац). После Велике сеобе Срба 1690, постојеће српско становништво које је живело у Пивницама, односно на територији данашњих Пивница, је увећано насељавањем избеглих Срба са Косова, Метохије, северне Македоније, северне Црне Горе и Рашке области. За време и после Ракоцијевог устанка у Пивнице се досељавају и српске породице из околине Печуја и северне Барање. Сматра се да се великом сеобом Срба 1690. године доселио значајан број Срба у већ постојећа српска насеља Пивница и Сантовац. Године 1699. забележено је 34 дома пореских обвезника, а 1715. је у насељу је било 42 дома пореских обвезника (41 српски и 1 мађарски). Број становника је осцилирао тако да се већ 2 године касније, тачније 1717. године Пивница се спомиње као мало насеље у коме су живели Срби и Мађари. Мађари су тада насеље називали Pinszki а Срби Пивница. Тада је у Пивницама било 15 породица који су плаћали порез а сеоски старешина се звао Илија Штарал. 1719—1721. године је извршен попис становништва и тада су била евидентирана два насеља Сантовац и Пивнице. Већ 1722. године су се та два насеља спојила и тада се помиње једно насеље под називом Сантовац или Пивница. Тада је у Пивницама је забележено 84 брачна пара, само српске националности. Међутим историчар Штелцер за тај период наводи да је у Пивницама, тј Сантовцу живело 145 брачних парова и да је било тада 6 свештеника. Нешто касније, 1725. године било је 99 брачних парова. Први сачувани печат Пивница је из 1728. године са текстом на латинском језику (писало је ). Године 1768. израђена је коморска мапа на којој се види да се, између насеља Парабућ и насеља Деспотсентиван, налази насеље Сантовац, које његови становници називају Пивница. Године 1780 се помиње глад проузрокована лошим пољопривредним приносима те је одлуком донетом 08.05.1780 у Баји и становницима Пивница упућена помоћ у пшеници и јечму коју су они морали касније вратити. Већ 1786. године управник српских народних школа у Сомбору Аврам Мразовић је затражио помоћ и за школу у Пивницама која је била у лошем стању проузрокованим утицајем високих подземних вода. Пивнице је 1787—1789. услед рата са Турском изгубило значајан број становника (пресељење у друга места). Физичким спајањем дела села у ком су живели Срби и дела села у којем су живели Словаци, Срби су преузели назив Пивнице, а Словаци су задржали назив Пивница. Мађарски назив за Пивнице је касније био -{Pinzed}-, a немачки назив -{Bibenitz}-. Почетком 18. века је то село са изразитом српском већином и тако је остало све до друге половине 19. века.
У Пивницама је 1811. године било 218 српских и 157 словачких домова и тада је у Пивницама живело 1649 Срба и 1222 Словака као и 127 Јевреја.
Године 1846—1847. у Пивницама је живело 2250 Срба а 1867. године свега 1706 Срба. Претпоставка да је велик број Срба настрадао од стране Мађара у борбама у околини Србобрана (тадашњег Сентомаша), Сремских Карловаца и јужној Бачкој или је пак током ратних дејстава и у годинама после њих помрло од разних болести проузрокованих ратним дешавањима док се највећи број иселио у друге области Бачке и Срема услед немаштине као последице рата. У рату 1848—1849. забележено је јунаштво браће Панић који су голоруки онеспособили мађарске топове и својим делом у знатној мери утицали на заустављање мађарске офанзиве из правца Петроварадина ка Сремским Карловцима у тренутку када се у Сремским Карловцима одржавала чувена Мајска скупштина.
У истом периоду (1847. године) у Пивницама је живело и 1829 Словака, 378 Немаца, 94 Јевреја, 87 Мађара и 21 припадника других националности.
Већ 1869. године је у Пивницама живело 2202 Словака, 1706 Срба, 347 Немаца, 83 Јевреја, 83 Мађара.
У Пивницама је 1880. године било 2331 Словака, 1504 Срба, 393 Немаца, 100 Мађара, 97 Јевреја, 15 Рома и 28 осталих.
На попису 1900. године Пивнице је имало 4977 становника који су живели у 908 домаћинстава. Национални састав је био следећи: 2871 Словака, 1486 Срба, 356 Немаца, 223 Мађара, 21 Русина, 1 Хрвата, 19 осталих (вероватно Рома). Верски састав становништва је био следећи: 3217 евангелика, 1497 православаца, 77 јевреја, 65 римокатолика, 21 гркокатолика, 13 реформата, 2 унитараца и 45 осталих.
Године 1910. је у Пивницама живело 2990 Словака, 1414 Срба, 309 Немаца, 208 Мађара, 33 Русина, 29 Јевреја и 18 Рома.
Крајем 18. века се тачније 1790. године у село се насељавају Словаци ( на основу дозволе издате 30.06.1790. године од стране Угарске краљевске коморе). Из неколико села са територије данашње Мађарске и то из околине Веспрема (из места Шерне и Шура) и из околине Секешфехервароша (из места Тардаша, Барачке, Велега и Ђурова) се у Пивнице доселило 450 Словака . У та места су се пивнички Словаци доселили у првој половини 18. века са територије данашње Словачке и то из околине Мијаве, Модре, Врбове и Старе Туре. Касније се у Пивнице досељава и неколико словачких породица из Нађлака (Румунија). Постоје подаци који говоре о местима из којих потичу поједине породице пивничких Словака. Са територије данашње Мијаве потичу породице Дургела, Валихора, Динга, Валашек, Беднар, Хрнчиар. Из села Соботишта потиче породица Кубињец, из Хлбокехо породица Чобрда, из Лублина породица Славик, из Модре породица Кључик, из Сарваша породица Кмећко, из Велега породица Имрек... Неке породице које су се доселие у Пивнице нису биле словачког порекла, но временом су се асимилирале и пословачиле. Породице Тир, Шлемендер, Лајхт, Мађар, Крајшер, Шагат, Винковић, Грајзингер и др су биле немачког, мађарског или пак буњевачког порекла.
У 19. веку у Пивнице се досељавају и Немци, Цинцари, Мађари, Јевреји и Роми.
Најбројније српске породице у Пивницама су Збућновић, Црњански, Станков, Лазаров, Мирковић, Сремац, Керавица, Дорошки, Бељански а најбројније словачке породице су Чинчурак, Имрек, Пап, Нађ, Тот, Белањи, Чобрда и др.
Нови Храм Успења Пресвете Богородице у Пивницама подигнут је у периоду од 1740—1746. године после пресељења Срба са старе локације Пивница која се налазила у делу атара који се данас зове Српски Виногради. Сеоба Срба на нову локацију је проузрокована епидемијом куге. Први случајеви куге су се у Пивницама појавили у августу 1738 и епидемија је трајала све до јануара 1739. године када је забележен последњи случај преминућа од куге. Према извештају доктора Франциска Херца упућеном Угарском намесничком већу у мају 1739. године констатовано да епидемије више нема. Сама епидемија је умногоме уназадила тадашње Пивнице у економском погледу јер су се тадашњи становници Пивница који су преживели епидемију морали преселити на нову, данашњу локацију насеља. Број преминулих није познат, но после самог пресељења је знатно смањен број становника Пивница.Нови храм је освећен 1754. године, од стране епископа Висариона Павловића. Поред храма тада је освећена је вероисповедна школа. Стари храм који се налазио на старој локацији је временом порушен а део богослужбених књига и икона је пренет у нови храм (претпоставка да је стари храм подигнут пре 1715. године, јер се те године у попису становништва Пивница спомиње црквењак Живан Дугачки). Као први учитељ у Пивницама године 1754 помиње се магистер Теодор. Податак о освећењу новог храма постоји на урамљеном натпису у олтару (изнад царских двери) цркве у Пивницама на црквено-словенском језику. 1776. године храм је реновиран и тада је дограђен звоник који је заменио дотадашњу звонару од дрвета. 1792—93. године извршена је комплетна рестаурација храма са звоником и од тада спољни изглед цркве се није у великој мери променио све до 1872. године.
Године 1872. је урађена велика реконструкција звоника на православном храму приликом које је и повећана висина звоника. То је уједно била и највећа интервенција на изгледу самог храма од изградње и зидање звоника. Тада су у Пивницама свештеници били Ђорђе Добројевић и Игњат Мирковић као и чланови црквеног одбора: Васа Станков (председник), Паја Жабаљац (потпредседник), чланови: Петар Ковачевић, Леонтије Бељански, Љуба Живић, Вилип Мирковић, Лазар Ђендић, Глиша Пајић и Новак Вујић.
У унутрашњости храма се налази развијена и раскошно резбарена олтарска преграда која носи барокне стилске одлике.
У периоду 1984—1989. године у сликарско конзерваторску радионицу Покрајинског завода за заштиту споменика у Новом Саду, донет је иконостас цркве Успенија Пресвете Богородице у Пивницама у веома лошем стању. Стручњаци Завода нису могли да утврде тачну годину његовог настанка али су установили да је иконостас пренет у пивничку цркву јер неке иконе недостају (сматра се да је сам иконостас старији од цркве иако нема доказа да је пренет из старе цркве). Руководиоци радова на обнови пивничког иконостаса су установили је то дело Јована Исаиловића Старијег. 1958. године, приликом евидентирања и сачињавања предлога за стављање под заштиту Закона, пивничког иконостаса, установљено је, да три иконе нису рад истог мајстора који је сликао и горње и доње делове иконостаса, већ су настале касније, вероватно у првој половини ХIX века. На основу стилских анализа — композиционих аналогија, цртачких вредности, колористичког израза и сликарско — технолошког поступка, може се тврдити да су три иконе са сокла иконостаса српске цркве у Пивницама, дела сликара Арсе Теодоровића. То су иконе: „Сусрет Марије и Јелисавете”, „Христос и Самарјанка” и „Усековање главе светог Јована Крститеља”. Храм Успења Пресвете Богородице у Пивницама са иконостасом стављен је под заштиту закона и категорисан је као непокретно културно добро од великог значаја.
Српска школа се помиње 1754. године као школа која је већ постојала, што говори да је школа основана знатно раније, и од тада па све до данас у Пивницама у континуитету се одвија настава на српском језику, а о великом броју Срба који су живели у Пивницама говори податак да је у том периоду у Пивницама било чак 6 православних свештеника и један ђакон.
Године 1905 у Пивницама је било 2 српске вероисповедне школе ( мушка и женска вероисповедна школа) које су заједно имале преко 260 ученика и то у основној школи 195 ученика а у пофторној школи 75 ученика. Треба напоменути да у то време део деце, посебно деце која су живела на салашима, није похађао школу. Учитељ је тада био Милош Ђендић. Учитељ Милош Ђендић се родио у Пивницама 1881. године. Учитељску школу је завршио у Сомбору. Учитељица је била Евица Павковић, рођена у Новом Саду 1878. године и учитељску школу је завршила такође у Сомбору.
Временом се број Срба у Пивницама смањивао исељавањем у друга места (Бачка Паланка, Нови Сад, Сомбор, Оџаци, Кула, Врбас, Шајкашку, Срем). Такође, 1757, део Срба из Пивница, тачније 22 породице, се одселио у Банат, тачније у Беодру (део Новог Милошева) предвођени православним свештеником Димитријем ( његов син је био један од првих свештеника у Беодри Кирил Димитријевић).