Владислав Херцеговић Косача (1426. или 1427—1490) био је племић, други и последњи владар Војводства Светог Саве.
Владислав је био син херцега Стефана Вукчића Косаче. За разлику од свог оца херцега Стефана Косаче, који се годинама свађао са босанским краљем Стефаном Томашем Котроманићем, херцег Владислав је био одан босанском престолу. Више пута се сукобљавао и мирио с оцем. Од 1453. године, често је био у служби Османлија, Млечана и угарског краља Матије Корвина Хуњади, који му је 1469. године, даровао утврђења Велики и Мали Калник поред Крижеваца. Његов син херцег Петар Балша живео је на Калнику, где се помиње још 1510. године. Након његове смрти породица је осиромашила.
Младост Владислав је био син Стефана Вукчића, херцега од Светог Саве. Мајка му је била војвоткиња Јелена Балшић Косача, ћерка Балше III (1403-1421). Рођен је 1426. или 1427. године. Припадао је властелинској породици Косача. Владиславов отац херцег Стефан управљао је облашћу Херцеговине. Своју титулу заснивао је на манастиру Милешеви у свом поседу. У њему су се налазиле мошти првог српског архиепископа. Владислав на историјску сцену ступа током Другог конаваоског рата (1451-1454). Херцег Стефан Вукчић Косача је покренуо рат против Дубровачке републике око монопола над трговином у Приморју. Део херцегове породице прешао је на страну Дубровника. Неколико година пре избијања рата, посланици херцега Стефана довели су из Фиренце Сијењанку која је требало да постане Владиславова супруга. Херцег Стефан Косача ју је, међутим, задржао за себе, на велико незадовољство супруге и оштећеног сина. Владислав и његова мајка тајно су тражили од краља Томаша Котроманића и деспота Ђурђа Бранковића да нападну херцега Стефана. Владислав је ступио у тајне преговоре са Дубровчанима.
Породични сукоб Односи у породици херцега Стефана Косаче увелико су утицали на отварање сукоба и Владиславову побуну, али и читаву заверу против херцега Стефана Вукчића Косаче. Разлог за сукобе налази се у запису италијанског хроничара Гаспара Броља Тартаље да Лавела, који каже да су изасланици херцега Стефана довели из Фиренце младу Сијенку, са намером да је поклоне његовом сину кнезу Владиславу. То је вјероватно била Јелисавета, млада конкубина у коју се херцег Стефан Вукчић заљубио и чак накратко затворио сина кнеза Владислава како би је имао за себе. И херцегова супруга велика војвоткиња Јелена Балшић је тражила да се за ово освети свом мужу. Кнез Владислав Косача је, свакако под њеним утицајем, одлучио да се побуни против свог оца. Савез је склопљен у највећој тајности, а запечаћен је повељом о савезу, коју је написао, потписао и издао кнез Владислав у жупи Дринаљево код Тођевачке тврђаве, 15. августа.
Кнез Владислав је 29. марта 1452. године, отворено изјавио своје непријатељство према оцу. Мајка и бака су стајале уз њега. Придружио му се војвода Иваниш Влатковић са браћом. Побуна је била добро организована, тако да је већ првог дана кнез Владислав Косача са савезницима заузео значајну територију са подједнако значајним тврђавама као што су престоница Благај, Тођевац, Вратар на Сутјесци, два града на Неретвљанском мосту, Вјеначац у Невесињу, Имотски, Крушевац и Нови у Луци, а нешто касније и Љубушки. Већ у априлу очекивало се да ће краљ Стефан Томаш доћи у Хум да помогне побуњеницима. Краљ Томаш Котроманић је са својим вазалом Петром Војсалићем и војним контингентом дошао средином априла, када су се савезничке снаге, укључујући кнеза Владислава, војводе Влатковиће и све остало ситно хумско племство, удружиле против херцега Стефана Вукчића и његовог млађег сина Влатка.
Савез је био веома успешан, посебно због тога што је становништво Хума било крајње незадовољно влашћу херцега Стефана, краљ Томаш и деспот Ђурађ су били сложни, а Порта, у огромном херцеговом недостатку, била неутрална; једино му је Венеција остала пријатељ током рата, а он је имао своје локалне вазале. Иако је херцег Стефан у почетку могао рачунати на Павловићеве трупе, јер су након Радисавове смрти биле преслабе и са њим су потписале мировни споразум, али су се, као верни краљеви људи, војвода Иваниш и војвода Петар II Павловић уздржали од активног учешћа.
Дакле, савез је могао да победи херцега Стефана да није дошло до свађе око града Благаја, који је краљ Томаш захтевао да му преда кнез Владислав, али који није пристао да га се одрекне. После неколико неуспешних преговора то је довело до тога да краљ Стефан Томаш Котроманић напусти савез, а Дубровчани, разочарани краљевом одлуком, повуку своју флоту са Неретве и најамнике. Тако напуштени кнез Владислав и браћа Влатковић изгубили су превласт на бојном пољу. У лето 1452. године, полако почињу припреме за преговоре о заустављању рата. У фебруару 1453. године отпочели су преговори, највероватније на иницијативу херцега Стефана. Али пре његовог почетка, током припрема за преговоре у касно лето и јесен 1452. године, Дубровчани су покушавали да убеде младог Владислава, сада војводу, да не улази у преговоре са оцем и млађим братом, тврдећи да је херцег Стефан обећао да ће се осветити војводи Владиславу и његовом брату „који мисле исто“, наводећи као доказ писма Венецији херцега Стефана Вукчића. Међутим, пошто нису могли у потпуности да спрече преговоре војводе Владислава Косаче и херцега Стефана Косаче, дубровачка влада је желела да бар нађе начин да утиче на њих. У јануару 1453. године, Дубровчани су папском легату изразили своју посвећеност миру, али су одбацили могућност одвојеног мира између било које укључене стране. Уз извесну сумњу у тачан датум и место, херцег Стефан је на крају опростио свом најстаријем сину, својој жени и хумском племству побуну против њега, а све је запечаћено уговором на свечаности одржаној у Пишчу на Пиви, на путу за Соколску тврђаву, између 1. и 5. јуна, уз потврду Цркве босанске и 2 ваучеса босанске цркве и 2. свештенослужитеља, звани стројници, предвођени гостом Радином, који је служио као сведок. Такође је било предвиђено да херцег Стефан Вукчић Косача не сме ништа предузимати против војвода Иваниша Влатковића и Сладоја Семковића, кнежева Ђурађа Ратковића и Вукашина Санковића, нити било кога од племића који нису били у ужем кругу породице, све док сумње прво не провери дјед Цркве босанске, међу којима је било резервисано дванаест стројника за Радина.
После 1453. године, често је био у служби Османског царства, Млетачке Републике и угарско-хрватског краља Матије Корвина. Краљ Матија Корвин Хуњади му је доделио утврђења Велики Калник и Мали Калник код Крижеваца.
Као османски вазал (после 1469. године) учествовао је у заузимању града Почитеља на Неретви 1472. године и у биткама против Влатковића тог краја. Помирио се са млађим братом Влатком и око 1480. године, поражен повукао се у Нови. Када су 1482. године Нови заузели Османлије, војвода Владислав се повукао на острво Раб под млетачку власт где је и умро.
Држављанство Републике светог Влаха Повељом од 30. октобра 1435. године постао је држављанин Дубровачке републике. Уобичајено је да република свим већим босанскохерцеговачким племићима даје статус грађанства и републичког племства, дајући им палату и уточиште у случају потребе у Дубровнику. Истом повељом Градско веће је његовом оцу херцегу Стефану Вукчићу и брату Влатку дало држављанство.
Политичка и војна каријера За време владавине свог оца познато је да се кнез Владислав мешао у његове послове. За време Другог конавоског рата и међусобне борбе, када је 1451. године његов отац херцег Стефан Вукчић напао Дубровачку Републику у Конавлима и опседао Дубровник, склопио је заверу са Дубровником и хумским војводом Иванишом Влатковићем. Први траг тајних преговора са кнезом Владиславом налази се у писму из Дубровника њиховом преговарачу од 23. јула. Последњих дана јула или првих дана августа кнез Владислав је изразио жељу да склопи савез са Дубровником против свог оца, очекујући да му град помогне новцем и војском. Штавише, кнез Владислав се залагао да Дубровник склопи савез са својим господаром, краљем Стефаном Томашем, и да се и њему пружи помоћ. Из другог дубровачког писма, писаног 1459. године, јасно се види да је иницијатива да деспот Ђурађ и краљ Томаш Котроманић заједно нападну херцега Стефана Косачу потекла од херцегове жене велике војвоткиње Јелене и кнеза Владислава.
Други конаваоски рат 250px|мини|лево|Средњовековна Босанска држава Године 1452. је избила побуна Стефановог сина кнеза Владислава који је заузео цео Хум. Дубровчани су га новчано помагали. У Хуму су се, као део савеза против херцега Стефана Вукчића Косаче, састале војске Петра Војсалића и краља Стефана Томаша. Херцега Стефана Косачу су спасла неслагања у табору савезника. Најпре је дошло до сукоба Петра Војсалића и Петра Таловца, а затим се становништво побунило против кнеза Владислава и прешло на страну Млечана. У томе су нарочито одлучни били Качићи. Неслагања у табору савезника изазвало је поделу Стефанових територија. Краљ Томаш је захтевао да му кнез Владислав преда Благај. Краљеве намере подупирао је и Иваниш Влатковић. Кнез Владислав је то упорно одбијао. Тражио је за узврат територије од Чемерна до мора. Краљ Стефан Томаш Котроманић је на предлог пристајао, али ове територије је тек требало да буду освојене од херцега Стефана Вукчића. Дубровчани су предлагали да се град преда њима док краљ Томаш Котроманић не заузме области од Чемерна до мора те да се потом преда краљу Стефану Томашу. Краљ Томаш на то није пристајао те је напустио Горицу и отишао у Блато. До некаквог договора између Иваниша и кнеза Владислава дошло је 14. или 15. јуна. Краљу Стефану Томашу Котроманићу послати су изасланици који су га наговарали да настави ратовање.
Кнез Владислав је од Дубровчана тражио позајмицу како би изнајмио 500 угарских коњаника. Одлука је одложена док је Дубровачка република уступила војводи Иванишу 40 својих коњаника за посаду у тврђавама. Кнез Владислав је 7. јула остварио неки успех у борби са оцем. Гласник са вешћу о победи дарован је тог дана. Млетачки провидур за Дријева и Крајину, Карло Морозини, наговарао је кнеза Владислава да се измири и сложи са Млетачком републиком у погледу господарења Крајином. На наговор млетачког посланика, кнез Владислав није учествовао на станку који је одржан на јесен исте године. И поред успеха које је кнез Владислав против оца извојевао у јулу, његов положај је због одласка босанског краља Стефана Томаша био неповољан. И херцег Стефан је био спреман на преговоре јер није имао подршку Порте која је у овом рату заузела строго неутралан став. Неутралност је Порта сачувала и онда када је херцег Стефан султану Мехемду II понудио 30.000 дуката за земљу коју је освојио његов син. У склапању мира између оца и сина посредовао је и папски легат, хварски епископ Тома Морозини.
Херцег Стефан је, уз помоћ турских одреда кога дубровачки извори процењују на око 2000 коњаника, напао сина кнеза Владислава крајем 1452. године. Почео је да опседа Нови у Луки кога је бранио Жарко Влатковић. Кнез Владислав Косача је био спреман на преговоре. Отац и син су се сложили да ће у Дубровник послати изасланике који ће уговорити мир. Опсада Новог је, међутим, и даље трајала. Херцег Стефан Косача га је тукао топовима. Жарко Влатковић га је херојски бранио те дубровачки извори бележе да је страдало много херцегових људи. Кнез Владислав је јануара 1453. године тражио дозволу да се склони у Дубровник. Преко деспотаЂурђа Бранковића вршио је притисак на краља Стефана Томаша Котроманића да нападне херцега Стефана са севера. Херцег Стефан Вукчић је, међутим, 18. фебруара напустио бојиште и вратио се на своју земљу.
Склапање мира