Елизабета -{II}- (), пуним именом Елизабета Александра Мери (; Лондон, 21. април 1926 — Замак Балморал, 8. септембар 2022), била је краљица Уједињеног Краљевства и крунских земаља Комонвелта од 6. фебруара 1952. до своје смрти 2022. године. Владала је у 32 суверене државе током свог живота и остала је монарх у 15 земаља до своје смрти. Њена владавина од преко 70 година је најдужа владавина неког британског монарха, најдужа владавина неког женског монарха и друга најдужа верификована владавина неког монарха суверене државе у историји.
Елизабета је рођена у Мејферу, у Лондону, током владавине њеног деде по оцу, краља Џорџа V. Била је прво дете војводе и војвоткиње од Јорка (касније краља Џорџа VI и краљице Елизабете, краљице мајке). Њен отац је ступио на престо 1936. након абдикације свог брата Едварда VIII, чиме је десетогодишња принцеза Елизабета постала престолонаследница. Школовала се приватно код куће и почела је да обавља јавне дужности током Другог светског рата, служећи у Помоћној територијалној служби. У новембру 1947. удала се за Филипа Маунтбатена, бившег принца Грчке и Данске, а њихов брак је трајао 73 године до његове смрти 2021. године. Имали су четворо деце: Чарлса, Ану, Ендруа и Едварда.
Када је њен отац умро у фебруару 1952, Елизабета — тада 25-годишњакиња — постала је краљица седам независних земаља Комонвелта: Уједињеног Краљевства, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, Пакистана и Цејлона (данас познатог као Шри Ланка), као као и шеф Комонвелта. Елизабета је владала као уставни монарх кроз велике политичке промене као што су биле Северноирски сукоб, деволуција у Уједињеном Краљевству, деколонизација Африке и приступање Уједињеног Краљевства Европској заједници, као и његово накнадно повлачење. Број њених крунских земаља је варирао током времена како су територије стицале независност, а неке области постајале републике. Као краљицу, Елизабету је служило више од 170 премијера широм њених земаља. Њене бројне историјске посете и састанци укључивали су државне посете Кини 1986. године, Русији 1994. и Републици Ирској 2011. године, као и састанке са петорицом папа и четрнаест председника Сједињених Држава.
Значајни догађаји током Елизабетине владавине су укључивали њено крунисање 1953, као и прославу њеног Сребрног, Златног, Дијамантског и Платинастог јубилеја 1977, 2002, 2012. и 2022. године. Иако се повремено суочавала са републиканизмом и медијским критикама своје породице — посебно након распада бракова њене деце, њеног -{annus horribilis}--а 1992. и смрти бивше снаје Дајане 1997. године — подршка монархији у Уједињеном Краљевству је остало константно висока током њеног живота, као и њена лична популарност. Елизабета је умрла са 96 година у замку Балморал у септембру 2022. године, а наследио ју је њен најстарији син, Чарлс III.
Детињство Елизабета је рођена 21. априла 1926, као прво дете принца Алберта, војводе од Јорка (касније краља Џорџа VI), и његове супруге Елизабете, војвоткиње од Јорка (касније краљице Елизабете, краљице мајке). Њен отац је био други син краља Џорџа V и краљице Марије, а мајка је била најмлађа ћерка шкотског аристократе Клода Боуз Лајона, 14. грофа од Стратмора и Кингхорна. Дошла је на свет царским резом у 02:40 по гриничком средњем времену у лондонској резиденцији њеног деде по мајци, у Улици Брутон број 17. Англикански надбискуп од Јорка, Космо Гордон Ленг, крстио ју је у приватној капели Бакингамске палате 29. маја, када је добила име Елизабета по својој мајци; Александра по прабаби по оцу, која је умрла шест месеци раније; а Мери по баби по оцу. Њена ближа породица звала ју је „Лилибет”, како је она саму себе у почетку звала. Била је веома драга свом деди Џорџу V, кога је од миља звала „Деда Енглеска”, а њеним редовним посетама краљу током његове тешке болести 1929. се у штампи и каснијим биографима приписују заслуге за подизање његовог расположења и помоћ при опоравку.
Елизабетина једина сестра, принцеза Маргарета, рођена је 1930. године. Две принцезе су школоване код куће под надзором своје мајке и гувернанте Мерион Крофорд. Њихове лекције су се концентрисале на историју, језик, књижевност и музику. Крофордова је 1950. објавила књигу у којој је описано Елизабетино и Маргаретино детињство под насловом Мале принцезе, која је изазвала згражавање краљевске породице. Књига описује Елизабетину љубав према коњима и псима, њену уредност и њен став према одговорностима. Други су такође истакли таква запажања: Винстон Черчил је описао Елизабету када је имала две године као „карактер. Има задивљујући ауторитет и рефлексивност за једну бебу.” Њена рођака Маргарет Роудс ју је описала као „срећну девојчицу, суштински разумну и лепо васпитану”. Елизабета је детињство провела првенствено у резиденцији Јоркових на адреси Пикадили 145 (њиховој градској кући у Лондону) и Ројал лоџу у Виндзору.
Наследница престола Током владавине свог деде, Елизабета је била трећа у реду наследства британског престола, иза свог стрица Едварда, принца од Велса, и свог оца. Иако је њено рођење изазвало интересовање јавности, није се очекивало да она постане краљица, пошто је Едвард још увек био млад и очекивало се да ће се оженити и имати сопствену децу, која би имала предност у наследном реду у односу на Елизабету. Када је њен деда умро 1936, а њен стриц проглашен краљем Едвардом VIII, постала је друга у реду за престо, после свог оца. Касније те године, Едвард је абдицирао, након што је његов предложени брак са разведеном Американком Волис Симпсон изазвао уставну кризу. Сходно томе, Елизабетин отац је постао краљ, узевши престоно име Џорџ VI. Пошто Елизабета није имала браће, постала је престолонаследница. Да су њени родитељи касније добили сина, он би имао предност у наследном реду у односу на њу, што је било одређено примогенитуром мушке преференције која је била на снази у то време.
Елизабета је похађала приватне часове из уставне историје Хенрија Мартена, заменика директора Колеџа Итон, и учила је француски језик од низа француских гувернанта. Покрет извиђачица Бакингамске палате формиран је посебно да би Елизабета могла да се дружи са девојчицама њених година.
Године 1939, Елизабетини родитељи су обишли Канаду и Сједињене Државе. Као и 1927. године, када су били на турнеји по Аустралији и Новом Зеланду, Елизабета је остала у Британији пошто је њен отац сматрао да је премлада за јавне турнеје. „Деловала је уплакано” док су јој родитељи одлазили. Редовно су се дописивали, а она и њени родитељи су обавили први краљевски трансатлантски телефонски позив 18. маја.
Други светски рат thumb|right|Елизабета у униформи Помоћне територијалне службе у априлу 1945.
У септембру 1939, Уједињено Краљевство је ушло у Други светски рат. Лорд Хејлшам је предложио да принцезе Елизабета и Маргарета буду евакуисане у Канаду како би избегле честа немачка ваздушна бомбардовања Лондона. Овај предлог је одбацила њихова мајка, која је изјавила: „Деца неће ићи без мене. Ја нећу отићи без краља. А краљ никада неће отићи.” Принцезе су остале у замку Балморал у Шкотској, све до децембра 1939, када су се преселиле у Сандрингам хаус у Норфоку. Од фебруара до маја 1940. живеле су у Ројал лоџу у Виндзору, све док се нису преселиле у замак Виндзор, где су становале већи део наредних пет година. У Виндзору су принцезе изводиле пантомиму током Божићних представа како би прикупиле помоћ Краљичином фонду за вуну, који је куповао предиво за плетење војних униформи. Године 1940, 14-годишња Елизабета се први пут обратила путем радија током BBC-јевог Дечјег сата, обраћајући се другој деци која су евакуисана из градова. Она је изјавила: „Трудимо се да учинимо све што можемо да помогнемо нашим галантним морнарима, војницима и авијатичарима, а трудимо се да и сами издржимо своју порцију опасности и туге рата. Свако од нас зна да ће на крају све бити добро.”
Године 1943, Елизабета је имала свој први самостални јавни наступ у посети Гренадирској гарди, за коју је постављена за пуковника претходне године. Како се приближавала свом 18. рођендану, Парламент је променио закон тако да је могла да делује као један од пет државних саветника у случају неспособности или одсуства њеног оца у иностранству, као што је била његова посета Италији у јулу 1944. године. Фебруара 1945. године постављена је за почасног другог подређеног у Помоћној територијалној служби са службеним бројем 230873. Школовала се за возача и механичара и пет месеци касније добила је чин почасног млађег команданта (женски еквивалент капетана у то време).
thumb|Елизабета (крајње лево) на балкону Бакингамске палате са породицом и Винстоном Черчилом, 8. маја 1945.
На дан победе у Европи, Елизабета и Маргарета су се потајно придружиле слављеничкој маси на улицама Лондона. Елизабета је касније у једном ретком интервјуу изјавила: „Питали смо моје родитеље да ли можемо да изађемо и да се саме уверимо. Сећам се да смо се плашиле да нас препознају... Сећам се редова непознатих људи који су држали под руку и ходали низ Вајтхол, да нас је све захватила плима среће и олакшања.”
Током рата, прављени су планови да се угуши велшки национализам тако што би се Елизабета ближе повезала са Велсом. Предлози, као што је било њено именовање за констабла замка Кернарфон или покровитеља Велшке лиге младих, одбачени су из неколико разлога, укључујући страх од повезивања Елизабете са политичким противницима у време када је Британија била у рату. Велшки политичари су предложили да она постане принцеза од Велса на њен 18. рођендан. Министар унутрашњих послова Херберт Морисон је подржао ту идеју, али ју је краљ одбацио јер је сматрао да таква титула припада искључиво супрузи принца од Велса, као и да је принц од Велса одувек био мушки наследник.
Елизабета је отишла на своју прву прекоокеанску турнеју 1947. године, пратећи своје родитеље кроз јужну Африку. Током турнеје, у радио-емисији емитованој широм Комонвелта на њен 21. рођендан, она је дала следеће обећање:
Брак Елизабета је упознала свог будућег супруга, принца Филипа од Грчке и Данске, 1934. године, а поново су се срели три године касније. Били су рођаци у другом колену преко краља Кристијана IX Данског и рођаци у трећем колену преко краљице Викторије. Након што се у јулу 1939. срели по трећи пут на Краљевском поморском колеџу у Дартмуту, Елизабета је — иако је имала само 13 година — рекла да се заљубила у Филипа, који је имао 18 година, и да су почели да размењују писма. Имала је 21 годину када је њихова веридба званично објављена 9. јула 1947. године.
Веридба је изазвала неке контроверзе. Филип није био финансијски обезбеђен, био је рођен у иностранству (иако је био британски поданик који је служио у Краљевској морнарици током Другог светског рата), и имао је сестре које су се удале за немачке племиће са нацистичким везама. Мерион Крофорд је написала: „Неки од краљевих саветника нису га сматрали довољно добрим за њу. Био је принц без дома и краљевства. Неке од новина су на сва врата истицала Филипово страно порекло.” Касније биографије извештавале су да је Елизабетина мајка у почетку гајила резерве према овој вези и да је Филипа задиркивала као „Хуна”. Касније, међутим, рекла је биографу Тиму Хилду да је Филип био „енглески џентлмен”.
thumb|Краљевска породица након венчања Елизабете и Филипа, 1947.