Темишвар (, , ) град је у Румунији. Највећи је град Баната, лежи на реци Бегеј и седиште је округа Тимиш. Са 250.849 становника Темишвар је пети град по величини у Румунији, а такође је познат као и културни, образовни и трговачки центар западне Румуније.
Темишвар је и највећи културно-историјски центар Срба у Румунији. Највише српског живља окупљено је управо у Темишвару, где иначе постоје многе културне установе које их зближавају. У Темишвару се налази седиште Епархије темишварске Српске православне цркве, као и Савеза Срба у Румунији, а такође се овде издаје и српски недељник „Наша реч“.
Темшивар поседује развијену IT индустрију и уз Букурешт, Клуж-Напоку, Јаши и Брашов има претензије да постане важан центар ове индустрије у будућности.
Град се назива и „Малим Бечом“, јер је веома дуго био под Хабзбурговцима, и његово средиште својом архитектуром и амбијентима подсећа на стари део Беча. На Тргу уједињења налази се Српска саборна црква са Владичанским двором, а поред ње биста Милоша Црњанског који је овдје провео прве године школовања.
Назив Темишвар дугује име реци Тамиш (, антички -{Tibisis}-). Занимљиво је да кроз град протиче само река Бегеј. Разлог овоме је повезаност и испреплетаност токова ове две реке у прошлости на подручју града. Каснијом канализацијом и обалоутврдом њихови токови су добили другачије правце, који су до данас у том облику.
Румунски облик имена град је -{Timișoara}- (у изговору Тимишоара са меким „ш“) потиче од античког назива Тибисис или Тибискус. Српски назив за град Темишвар близак је и дугује порекло мађарском називу -{Temesvár}- ( је „Тамиш“, -{vár}- је „тврђава“). Хрватска верзија је слична, -{Temišvar}-. Немци називају двојако: сопствена верзија је -{Temeschburg}-, а помађарена је -{Temeswar}-. Банатски бугарски назив је -{Timišvár}-.
Географија Темишвар је један од румунских градова који су најудаљенији од престонице Букурешта, док је са друге стране град много ближи Београду (155 -{km}-). Најближи већи град је северније постављени Арад на 43 -{km}- раздаљине.
Рељеф: Град се налази на југоисточном ободу Панонске низије, на око 100 m надморске висине, а сама локација града је граница између равнице на западу и брдовитих делова на истоку.
Клима: Клима у Темишвару је умерено континентална - панонска варијанта са топлим летима и хладним зимама.
Воде: Кроз град протиче река Бегеј, али је у прошлости протицала и река Тамиш. Тада је овај део низије био мочваран са нерегулисаним токовима. Каснијом канализацијом и обалском утврдом токови обе реке су добили другачије правце, који су до данас у том облику. Тамиш је тиме померен ван подручја града, док је Бегеј, као градска река, смирен са веома лепо уређеном обалом претвореном у градско шеталиште.
Река Бегеј у Темишвару
Историја На месту или у ближој околини данашњег Темишвара у римском периоду био је војни логор Замбара или Зуробара. На остацима овог логора номадска племена која су крајем старог века провалила из Азије у Европу (највише Авари) основала су насеље под именом Бегеј. 1019. године овај локалитет је први пут споменут у писаним изворима византијског порекла, мада се не може са потпуном тачношћу тврдити да се ради о баш овом локалитету. 1154. године овај локалитет спомиње арапски путописац Шариф ал Идризи „као леп град који нуди много богатстава“.
Прва историјска појава имена града је спомињање тврђаве -{Timișoara}- () у документу угарског краља Андраша II из 1212. године. Темишвар, одн. -{Timișoara}- засебно се први пут спомиње 1474. године.
Град су освојили османски Турци 1552. године а Темишвар ће под њиховом контролом остати следећих 164 година, и током дугогодишње османске владавине, град ће доживети огромне промене у етничкој структури становништва. Године 1582, Темишвар још увек има већинско мађарско становништво, а у 17. веку већину становништва чине муслимански Турци. У истом периоду, у граду се јављају и скупине Срба, Јевреја и Рома.
Године 1716, Темишвар ослобађа војвода Еуген Савојски у име Хабзбурговаца. Муслиманско становништво се повукло из града са турском војском и град је остао са свега 600-700 становника. Мађари и Немци, будуће доминантно становништво Темишвара, још се нису почели насељавати.
Темишвар је брзо постао привредно средиште овог дела Хабзбуршког царства. 1718. године отворена је прва пивара, а после тога и погон за прераду дувана. У периоду 1728-71. врши се обалоутврда и каналисање Бегеја, који заправо постаје канал и веза града са Дунавом. У брзо развијајући град досељава се велики број Мађара и Немаца, па град добија изразито етничко и верско шаренило. У ово време градско језгро добија правилне улице и тргове, а граде се и данашње барокне цркве свих вера.
Град постаје управно седиште новоформираног подручја Војводство Србија и Тамишки Банат 1849. године, као исход Револуције 1848-49. Ово војводство било је етнички веома разнолико: у значајном постотку били су присутни Срби, Румуни, Немци и Мађари. Године 1860. оно је укинуто и 7 година касније, после стварања Аустроугарске и краљевине Угарске, расподељено на више нових жупанија. Град је у овом периоду добио на значају као средиште јужне Паноније, па се веома брзо развијао на свим пољима. По последњем угарском попису становништва из 1910. Темишвар је имао 72.555 становника, по националном саставу редом: Немци 31.644 (43,6%), Мађари 28.552 (39,3%), Румуни 7.566 (10,4%) и Срби 3.482 (4,8%).
Дана 24. новембра 1918. године у Темишвар су умарширале српске трупе. Из правца Жебеља српска коњица је у касу наступала; по споразуму српског пуковника Николе Цоловића и немачког заповедника града - Немци су се истовремено повлачили из Темишвара. Још 17. новембра увече ушао је у град са својим коњичким одредом мајор Веља Димитријевић. Сутрадан, 18. новембра ушле су свечано у Темишвар, јединице Моравске дивизије и поменута Коњичка бригада. Српски владика Летић служио је свечану службу у српском саборном храму и поздравио Србе војнике ослободиоце. У граду је затечена "социјалистичка управна власт" сконцентрисана у рукама великог жупана др Рота. Њега је после општег преврата у Мађарској 31. октобра 1918. године поставио демократски режим грофа Карољија. Приспео је затим ту и командант коњичке дивизије генерал Ђока Ђорђевић са својим штабом. Српска власт је правично и законито чувала власт у Темишвару и околини и усправна чела, након извршеног задатка вратила се у југословенски део Баната."Политика", Београд 17. новембра 1928. године Јединице српске војске су напустиле град у јулу 1919. године, када је град предат Румунији, а што је накнадно потврђеном споразумом у Тријанону 1920. године. Када је град предат, 10. августа 1919. је одржан велики скуп становника румунског Баната у Темишвару, где је више од 40.000 учесника гласало за уједињење Баната са Румунијом. Град је постао средиште западног дела Румуније па је почетком 30-тих, број становника нарастао на више од 100.000 становника.
Темишвар није много страдао у Другом светском рату, али су град захватиле снажне промене у деценијама после. Као последица снажног привредног развоја дошло је до наглог популационог раста града захваљујући пресељавању руралног становништва из околних села, етнички румунских. У то време Румуни постају већинско становништво у Темишвару, док број Немаца и Јевреја опада пресељењем у државе матице. Јеврејска популација је готово нестала из града. До краха комунизма у Румунији становништво Темишвара се утростручило у односу на 1930. годину, али је удео Мађара опао са 30% на 7,5%, Немаца са 30% на 2% и Јевреја са 8% на 0%.
Шеснаестог децембра 1989. године, много грађана Темишвара је подржало мађарског калвинистичког свештеника Ласла Токеша, против комунистичких власти на челу са Николае Чаушеском, и тајне полиције, Секуритатее. Сутрадан је у граду започео устанак против власти и ово је био почетак Румунске револуције 1989. године, која је срушила режим недељу дана касније.
Привреда Темишвар је снажно привредно средиште још од 18. века, када је постао и важно управно седиште овог дела хабзбуршке монархије. Већ тада је град имао много трговаца, занатлија и чиновника. Снажан просперитет се наставио и у 19. веку, потпомогнут градњом железнице и модерних путева. У оквиру Румуније Темишвар се и даље развијао, али будући да је постављен на крајњем западу земље, то је ишло спорије у односу на друге румунске градове.
У периоду транзиције, током последњих 20-так година, Темишвар је и поред бројних тешкоћа имао значајан развој. Верује се да је томе допринела удаљеност и изолованост Темишвара и његове околине у односу на већи део државе и близина развијенијег дела Европе. Чак је скован и израз „Темишварски модел“, који у Румунији означава добар модел прилагођавања капиталистичкој привреди за државне услове. У Темишвару су последњих година подигнути и отворени бројни објекти индустрије и трговине, добрим делом захваљујући страним улагањима, највише из Немачке и Италије. По најновијим проценама град има најмању стопу незапослености у држави и веома високе плате за ниво матичне државе.
Старо градско језгро Старо језгро Темишвара обликовано је током 17. и 18. века под утицајима Аустроугарске – из Беча и Пеште. Оно је састављено из четврти са неколико историјских тргова и променада. Те четврти су: Град у Шанцу (, , ), Јожефин (, , ), Јелизабетин (, , ) и Фабрика (, , ). Старо градско језгро је данас веома жив део града са бројним баровима, клубовима и гостионицама. Нарочито су популарна места окупљања на старом барокном Тргу уједињења. У центру града постоје три велика и позната трга, међусобно повезана, која су главна туристичка атракција Темишвара: Трг уједињења () је старији трг, приближно квадратног облика. На њему се налазе римокатоличка катедрала, Српска саборна црква, зграда Владичанског двора епископа темишварског, Барокна палата у којој се данас налази Национални музеј уметности, као и бројне друге палате. На овом тргу могу се видети монументални примери класицизма, сецесије и еклектицизма. Централно место на тргу заузима Стуб куге, подигнут у знак захвалности за крај епидемије куге која је између 1738. и 1739. године похарала цео Банат. Трг слободе () је најмањи од ова три трга. Најупечатљивији објекат на њему је зграда Градске већнице, као и многа значајна градска здања. На тргу се налази биста краља Децебала, који је румунски национални јунак и споменик посвећен Светом Јовану Непомуку и Богородици. Трг победе () је централни градски трг. Име је добио у част победе над комунистичким режимом 1989. године. На њему је те године избила Румунска револуција, која се убрзо проширила целом Румунијом. Најзначајнији објекти на тргу су Румунска саборна црква, зграда Националне опере, зграда Лојда, затим капитолска статуа вучице са Ромулом и Ремом, идентична чувеној статуи у Риму и Рибља фонтана.
Још један трг, значајан за српску заједницу у Темишвару, свакако је Трајанов трг. Овај трг се налази у четврти Фабрика, од старог градског језгра удаљен око 2 km и најчешће се не налази у понуди туристичких агенција. Трг је некада био центар православног дела кварта и на њему се налази православна црква Светог Ђорђа, дамас позната као Српска црква Фабрик. У четврти Фабрика су раније живели углавном Срби и Грци, који су били махом занатлије и трговци, али и уметници. Црква је подигнута у периоду од 1745. до 1755. године. У њој се чува колекција са више од 100 верских књига писаних на славенским и неколицину на грчком језику из 18. и 19. века. Поред цркве се налази палата српске заједнице.
Градске знаменитости Здање Опере и националног театра, саграђено 1872. године; арх. Фелнер и Хелмер Румунска саборна црква Банатске митрополије, саграђена 1946. године арх. Јоан Трајанеску Саборна црква Српске православне цркве, саграђена 1748. године, у којој се налази вредни иконостас, дело Константина Данила и мајстора Михаила Јанића из Арада. Кип вучице која доји Ромула и Рема, поклон града Рима из 1926. године Репрезентативна здања сецесије, саграђена између 1910. и 1914. године, аутор већине арх. Ласло Секељ