Доменикос Теотокопулос (грч. Δομήνικος Θεοτοκόπουλος; Кандија, октобар 1541 — Толедо, 7. април 1614),, Giner, познатији као Ел Греко (), грчки сликар, вајар и архитекта шпанске ренесансе. Велики мајстор доба маниризма, његов својствен, драматичан и експресионистички стил је познат широм Европе крајем 16. и почетком 17. вијека. Послије релативног пада у заборав од 17. до 19. вијека, Ел Греково дјело поново привлачи пажњу умјетника, историчара и публике у 20. вијеку.
Утицао је на многе сликаре романтизма, на примјер Гоју, као и сликаре модернизма с краја 19. и почетком 20. вијека, Едуарда Манеа, Пикаса, и сликаре покрета фовизма, експресионизма и надреализма.
У родном Криту је био цијењен иконописац критске школе сликарства. Након одласка у Венецију слика у венецијанском стилу Тицијана и Тинторета, а у Риму изучава истакнута дјела Микеланђела и античку скулптуру у пинакотеци Ватикана.
Године 1577. одлази у Шпанију, гдје је живио и стварао до краја живота. У Шпанији је развио сопствени стил који карактеришу издужене фигуре са властитим маниристичким свјетлом у окружењима упечатљивог контраста боје. Његово дјело чине олтарне слике великих размјера углавном настала по наруџби, као и портрети шпанских племића, ерудита и свештеника.
Био је велики ерудита и познавалац класичне грчке и књижевности свога доба, а посједовао је и изузетну библиотеку.
Биографија
Крит
мини|Успење Богородице, прије 1567. године. Темпера и злато на дрвету, 61,4 × 45 цм, Црква Успења Богородице, Ермуполи, острво Сирос Доменикос Теотокопулос, родио се 1541. године у Кандији (данашњи Ираклион) на Криту, у то вријеме под окупацијом Млетачке републике. Врло мало тога је познато из његовог дјетињства и првих корака у сликарству, али се вјерује да је сликарство учио у свом родном мјесту. Иако његова прва дјела нису сачувана, такође се вјерује да је прве слике сликао у стилу позног византијског стила, како је било уобичајено на Криту у то вријеме. У његовим каснијим дјелима, срећу се трагови тог стила.
Година Ел Грековог рођења није позната из неког савременог службеног документа, већ из својеручно написане биљешке да је 1606. године имао 65 година. Његов отац, Георгис Теотокопулос, био је цариник и трговац као и његов старији брат Маноус Теотокопулос (1531–1604). Нема података о његовој мајци, а идентитет могуће супруге Гркиње је и даље непознат.
Ел Греко је инструиран као хагиограф, о чему свједочи његова лична исправа из 1563. године, и мора да је изучавао старогрчку класичну књижевност још од малих ногу, судећи по богатој библиотеци наслијеђеној након смрти његовог сина Хорхе Мануела Теотокопулоса. Име његовог првог учитеља сликарства није познато. На Криту, под влашћу Млетака од 1211. године, сликари и хагиографи су комбиновали византијски идиом са западним утицајима, сликајући углавном преносиве иконе и формирајући такозвану Критску школу сликарства. У Кандији је у 16. вијеку било око двјеста сликара, организованих у професионална удружења према италијанским стандардима. Ел Греко се у самим почецима упознао са дјелима ренесансних умјетника која су виду графичких отисака кружила Млецима окупираним Критом. Од 1563. године званично је обављао професију сликара. Ове информације су извучене из биљешки на његово име у званичном документу, гдје је описан као „мајстор Доменикос”. Једна од првих информација о његовом раду потиче из другог документа из 1566. године, према ком је Ел Греко добио дозволу да прода једну слику за 70 дуката, што је тада била висока цијена, посебно за једног младог умјетника.
Венеција и Рим
Ел Греко никада није заборавио своје грчко поријекло и до краја је потписивао своја дјела грчким алфабетом и пуним именом, Δομίνικος Θεοτοκόπουλος. Ипак, познатији је као Ел Греко (Грк), надимку који је добио док је боравио у Италији, гдје је постојао обичај давања надимака странцима по земљи или граду поријекла. За члан „Ел” у његово надимку, једни тврде да потиче из венецијанског дијалекта, а други да је додат касније у Шпанији. У документима у Италији се потписивао као Доминико Греко, а у Шпанији као Доменико Греко.
Пошто је Крит, његова родна земља, био под Млетачком републиком и Ел Греко млетачки грађанин, одлучио је да оде у Венецију на даље усавршавање. Тачан датум његовог одласка није познат, али се мисли да је ријеч о било ком датуму између 1560, кад му је било 19 година и 1566. године. У Венецији, Ел Греко се кретао у круговима умјетника око Тицијана, Тинторета и Јакопа Басана. Информације о његовом боравку у Италији су ограничене. У граду канала постепено је овладао умјетношћу венецијанске ренесансе, у употреби боје, перспективе, анатомије и уљане технике, мада се није сасвим одрекао своје византијске традиције. Након краћег путовања кроз Италију, посјетио је Падову, Виченцу, Верону, Парму и Фиренцу, на крају се настанио у Риму гдје борави до 1576/77. године.
У писму са датумом на 16. новембар 1570. које је написао Ђулијо Кловио, минијатор и ентеријериста на услузи кардинала Алесандра Фарнеза, тражи се пребивалиште у палати Фарнезе за „младића из Кандије, ученика Тицијановог”. 8. јула 1572. године, помиње се „грчки сликар” у писму које је Фарнезе из Рима послао неком кардиналу. Убрзо послије, 18. септембра 1572. године, „Доминико Греко” је исплатио обавезе чланства Удружења св. Луке у Риму како би постао самостални умјетник. Колико времена је млади умјетник провео у Риму није познато, пошто се вратио у Венецију негдје крајем 1575. или почетком 1576. године, прије одласка за Шпанију. Постоји и теорија да се није враћао у Венецију, већ да је отпутовао директно из Рима преко Ђенове за Шпанију.
Одређена дјела која је Ел Греко насликао у Италији су у потпуности у венецијанском ренесансном стилу 16. вијека. На њима нису видљиви утицаји његовог византијског насљедства изузев можда на лицима старих људи, на примјер у слици Христ враћа вид слијепцу. Положај фигура у дубинском простору и нагласак на елементима архитектуре високоренесансног стила нарочито су значајни у његовим раним сликама као Христ изгони трговце из храма. Први знаци његовог нарочитог талента портретисте, јављају се у Италији у портретима Ђулија Кловија и Винсентија Анастађија.
У Венецији је био под утицајима великих италијанских ренесансних сликара, Тицијана и Тинторета. Дјела из тог венецијанског периода, као Христ враћа вид слијепцу (1566–1567, Галерија сликарства, Дрезден) показују да је врло брзо усвојио Тицијанов колорит, као и композицију фигура и употребу широких дубинских простора, карактеристичних за дјело Тинторета.
За вријеме боравка у Риму, од 1570. до 1576. године, Ел Греко је наставио да се инспирише у дјелима италијанских умјетника. Утицаји пластичних квалитета Микеланђеловог дјела, очигледни су у његовој Пијети (1567–1577. у Музеју Филаделфије). Благовијести из италијанског периода (1567–1577. у Музеју Прадо, Мадрид), је највероватније сликао у Риму, мада се запажају трагови венецијанског сликарства, како у колориту, тако и у начину студије простора. Студије римске архитектуре оснажују равнотежу његових композиција, неријетко погледи на ренесансне грађевине.
Средња етапа
Тачни разлози око Ел Грековог одласка из Италије нису познати; претпоставља се да је био заинтересован да постане сликар Филипа II. У Шпанију је с њим допутовао и његов млади италијански помоћник Франческо Пребосте који му је био одан до краја живота.
Ел Греко се први пут појавио у Шпанији у прољеће 1577. година, прво у Мадриду а потом у Толеду. Један од главних разлога његове селидбе у Шпанију је највјероватније сазнање о изградњи манастира Сан Лоренсо дел Ескоријал, великом пројекту шпанског краља Филипа II, удаљеном четрдесетак километара сјеверозападно од Мадрида. Поред овога, врло је вјероватно да је у Риму упознао неке шпанске свештенике, преко Фулвија Орсинија, толедског хуманисте, који је у Риму радио на реформи грегоријанског календара и библиотекара палате Фарнезе. Познато је да је најмање један шпански свештеник који је провео неко вријеме у Риму у том периоду, Луис од Кастиље, постао Ел Греков близак пријатељ и евентуално један од извршилаца његовог тестамента. Луисов брат, Дијего од Кастиље, био је први у Шпанији који је Ел Греку наручио слику, највјероватније обећану прије него што је умјетник напустио Италију. Обојица су били у уској вези са катедралом у Толеду, и могуће је да су га они савјетовали да посјети Шпанију. Крајем 1576. године, Ел Греко напушта Италију и послије једне кратке паузе на Малти, стиже у Толедо у прољеће 1577. године. мини|Свети Мауриције и тебанска легија. Око 1580–82. године, Уље на платну, 445 × 294 цм. Ескоријал, Мадрид. Имао је жељу да ради на фрескама за нови манастир који се конструисао у Сан Лоренсу од Ескоријала, радови на коме су завршени 1582. године. Како би добио посао за њихову израду, послао је више слика краљу Филипу II, али није успио да убиједи краља да му га повјери. У једној од послатих слика, „Алегорија Свете Лиге“ (1578-1579, верзије у Ескоријалу и у Националној галерији у Лондону), очигледна је његова способност за усклађивање сложене политичке иконографије са средњовјековним мотивима. За Ескоријал је једино насликао слику Свети Мауриције и тебанска легија (позната као Мучеништво св. Мауриција и Сан Филипа II), која се и данас у њему налази. Међутим, слика није била у складу са краљевим очекивањима, и убрзо је наручио друго дјело истог субјекта у њену замјену. Тиме се завршила Ел Грекова сарадња са шпанским двором.
Краљу је вјероватно сметала скоро шокантна жута свјетлост у контрасту са плавом на одјећи главне групе на слици, са Св. Маурицијем у центру. Такође чињеница да се на слици јављају портрети савременика у ликовима који су учесници светог догађаја. С друге стране, модерном оку Ел Грекова одважна употреба боје изгледа привлачно. Потези и овдје подсјећају на Венцијанце, посебно у начину којим се бојом сугерише форма, али и у слободном, илузионистичком и атмосферском простору у слици.
Године 1578. у Толеду му се родио једини син, Хорхе Мануел, из ванбрачне везе са Херонимом де Лас Куевас, поријеклом из толедске занатске породице. Она га је изгледа надживјела и мада је Ел Греко признавао везу и сина, није се никада њоме оженио. Та чињеница је често интригирала његове хроничаре, пошто је помињао Херониму у различитим документима, укључујући властити тестамент. Неки су закључили да је Ел Греко већ био ожењен у младости на Криту, или можда касније у Италији, те да због тога није могао да легализује још један брак. мини|Портрет Фра Хортенсија Феликса Парависина, 1609. године. Уље на платну, 112 × 86 цм. Музеј лијепих умјетности у Бостону. У Толеду је Ел Греко радио наруџбе за цркве и манастире широм провинције. Спријатељио се с многим водећим хуманистима, учењацима и свештеницима међу којима је Антонио де Коварубијас, учењак класике и син архитекте Алонса де Коварубијас, био пријатељ коме је урадио портрет. Фра Хортенсио Феликс Парависино, вођа реда Тројства у Шпанији и омиљени проповједник Филипа II од Шпаније, посветио је четири сонета Ел Греку, а у једном од њих је описао умјетников процес израде свога портрета. Луис де Гонгора и Арготе, истакнута личности шпанске књижевности 16. вијека, написао је сонет за надгробну плочу Ел Грекове гробнице. Други писац, Дон Педро де Салазар де Мендоза, припадао је најужем кругу интелектуалаца сакупљених око Ел Грека.
Од 1585. године Ел Греко се настанио у средњовјековној палати која је припадала маркизу Виљени. Данашња Кућа и музеј Ел Грека (Casa y Museo del Greco), мада у близини некадашње палате, није никада била његова резиденција. Претпоставља се да је палату користио више за атеље него за луксузан живот. Године 1605. историчар Франсиско де Писа је ову палату прогласио најљепшом у граду. Ел Греко је наравно живио удобан живот и дружио се са водећим личностима толедског интелектуалног, вјерског и економског живота.