Историја Мађарске обухвата општу историју државног подручја данашње Мађарске, од најстаријих времена до савременог доба, што у повратном смислу укључује политичку и друштвену историју разних држава које су постојале у оквирима данашњих мађарских државних граница, са посебним тежиштем на времену након досељавања Мађара у Панонску низију крајем 9. века и стварања историјске Угарске, на чијем је централном подручју 1918. године настала савремена Мађарска.
Предисторија Током античког периода, на подручју данашње Мађарске живела су панонска, дачка и друга племена, која су временом потпала под римску власт. Током наредног периода, у време Велике сеобе народа, на просторима данашње Мађарске смењивали су се разни народи: Готи, Хуни, Лангобарди, Авари, Панонски Словени и други, а крајем 9. века долази до досељавања Мађара у Панонску низију и стварања нове државе, која је постала позната као Угарска.
Досељавање Мађара у Панонску низију мини|десно|250п|Арпад прелази Карпате, рад (Арпада Фестија из 1894.
Мађари (), су били номадски народ чији је језик био угрофинског порекла. Дошао је на данашње просторе из источне Европе. У антрополошком смислу, народ који се настанио у 9. веку био је различитог порекла. Део је потицао из Азије, али је већ тада био значајан турски и словенски елеменат у етногенези тадашњег народа. То мешање разних антрополошких типова се одигравало приликом боравка у источној Европи.., а наставила се и након насељавања у панонску низију. Најстарија позната постојбина им је била у крајевима у околини реке Волге прозваном Магна Хунгарија. Између 7. и 9. века Мађари су живели поред реке Дон, у крају званом Етелкез (). Услед учесталих напада других племена, Мађари су се раздвојили у две групе — једни су отишли на запад а други на југ. Западна група је 895. године прешла Карпате и сместила се у просторе Панонске низија а јужна група је основала Куммађарију () која је опстала до 1396. године.
Приликом досељавања, које се догодило у 9. веку под вођством Арпада (), Мађари су дошли у конфедерацији од седам мађарских и три хазарска племена. Свако од седам мађарских племена је представљало језгро будуће нације и свако је имало свог везира, што је у модерној историји познато као Седам везира (-{A hét vezér}-). Претпоставља се да име Угри потиче од турске речи оногур што значи десет стрела, што би одговарало броју удружених племена приликом досељавања. Прво су се 896. године населили у Ердељ, одакле су прешли у остале делове Панонске низије и делове данашње Мађарске, где су се помешали са већ постојећим становништвом које је живело на овим просторима.
Досељавање на нове просторе десило се под вођством Арпада, којег каснији писани извори представљају као јединог и врховног вођу заједнице племена, која су се доселила на данашње подручје Мађарске. После Арпада на власти су се смењивале разне племенске вође. Геза (), (971—997), кнез из куће Арпадовића, одлучио је да се придружи хришћанској Европи и да направи Мађарску по европском моделу. Одмах је и утемељио династију и именовао свог сина Вајка () за наследника. Вајк је у ствари паганско име будућег краља Светог Стефана који је и завршио очев посао и увео хришћанство међу Мађаре, као што је и утемељио државу 1000. године, када је добио свету круну од папе Силвестера II. Папа Силвестер II, уз сагласност цара Отона III, послао је Стефану златну круну опточену драгуљима, чиме га је јануара 1001. признао као хришћанског краља Мађарске.
Средњовековно краљевство (1000—1526) мини|десно|150п|Круна Светог Стефана 340п|мини|Рана средњовековна успомена: Диошђерска тврђава, остаци
Мађари су се организовали у државу и прешли у хришћанство на крају 10. века, тачније, држава је основана 1000. године. Први мађарски краљ је био Вајк, што значи јунак, који ће касније добити хришћанско име Стефан I (). Крунисање је било исте године по једним изворима, а по другим 1. јануара 1001. године. До 1006. године успео је учврстити своју власт, уклонивши све супарнике који су се или одупирали хришћанству или су хтели да се ослоне на Византију. Када је завршио са противницима, почео је да уводи реформе и ствара јаку феудалну државу западног типа.
Оваква држава је успела већ у рано доба да се одупре притисцима немачких краљева као и номадских народа са истока. Део ових номада је асимилиран међу Мађаре, а известан број Немаца је насељен у Ердељ и делове данашње Словачке. Краљ Ладислав I заузима 1090. Славонију, а 1102. краљ Калман узима титулу краља Хрватске и Далмације.
Племство Према старим хроникама, Мађари који су се доселили на просторе Панонске низије, себе су сматрали слободним људима (у то доба је били нормално имати роба-слугу) и као такви су формирали владајући, племићки слој, који је имао привилегије у новооснованој држави. Првобитно то су били само Мађари а касније и Немци и Пољаци. Из овог слоја је постепено опет дошло до раслојавања, из кога се развио такозвани средњи племићки сталеж, који се састојао не само од Мађара, него и од припадника осталих народа (Чеси, Словаци, Пољаци, Немци, Срби, Секељи, итд.) који су се потчинили новооснованој држави и признали је. Проценат средњег племићког сталежа је био необично висок у односу на остале околне државе, достигао је цифру од 5—7% од укупног броја становништва, што је једино са Пољском било упоредиво, док је проценат у осталим државама износио 1—2%.. szám: Мађарско племство
Првобитно, бити мађарски племић није значило да је особа, племић, богата. Племић је могао бити и обичан сељак. Тада је била важна само титула. Правила су описана у писаном документу, Златној були, у којој су се ограничавала права вишег сталежа, па и самог краља. Златна була је издата 1222. године. Владара су по том документу бирали племићи и нису му се заклињали на верност. По том правилу власт није имао човек већ Света круна, којој су сви служили.
Татарска најезда
У Мађарској историји Монголи и Татари су стицајем околности повезани и мађарски историчари их често мешају.Монголска освајања, Приступљено 8. 4. 2013.
Краљевину Мађарску су у периоду 1241—1242. похарале освајачке војске Монгола на челу са Бату-каном. Ова инвазија је трајала годину дана и како су дошли тако су и нестали са тла Мађарске. За собом су оставили пустош, попаљена села и градове, велики број становништва је или убијен или одведен у ропство. Да би се одбранио од ове најезде, тадашњи краљ Мађарске Бела IV масовно је почео да гради замкове за одбрану. Из тог времена потиче и тврђава у Трогиру () а такође и средњовековна тврђава у Будиму. Због сталног превирања и кретања Монгола, Бела IV је у то време имао две престонице Естергом и Секешфехервар.
Борбе за власт 340п|мини|лево|Вишеградска тврђава Године 1301, је умро и последњи владар из династије Арпадовића Андраш III (Андрија III). Настао је период превирања и борбе за власт, што је веома ослабило државу. Ова ситуација је потрајала све док власт није преузела особа која је имала крвно сродство по женској линији са Арпадовићима, из династије Анжујаца, и то је био Карољ Роберт (), рођен у Вишеграду поред Будимпеште. Његов син Лудовик I Анжујски (), наставио је владавину Анжујаца, а престоница му је била град Вишеград.
У 15. веку Краљевина Мађарска је важила за једну од јачих војних сила Европе. За време владавине краљева Жигмунда Луксембуршког () и Матије Хуњадија (), Мађарска је доживела свој културни процват, који се изказао у виду ренесансних грађевина у новој престоници Будиму. Најпознатија грађевина из тог доба је Матијин дворац са краљевским вртом.
Матију Хуњадија су на власти наследили Јагелонци, тачније Владислав II Јагелонац. Али тада је већ на видику била нова опасност, Османлије. Цео 16. век је прошао у борби са Турцима и донео је нове поразе Мађарској, слабљење државне моћи, губљење територија и независности.
Током овог периода, Мађарска краљевина је успела одржати своју конститутивну независност преко племићке слободе, привилегованог становништва (Секеља, Саса, Јаса-Куна) и слободних краљевских градова Будима (-{Buda}-), Кошица (-{Kassa}-), Братиславе (-{Pozsony}-) и Клуж-Напоке (-{Kolozsvár}-).
Рани нови век (1526—1867)
мини|300п|Мапа Мађарске (1526-1699)
1526—1740. За око 150 година проведених у борби са Турцима, Мађари су изгубили велики део својих територија до 1556. године. После Мохачке битке 1526. године, уследило је раздобље борби за превласт међу племићима и владајућом класом — једни су се приклонили Хабзбурговцима а други Османлијама, где год су видели већу корист или могућност за напредак. Подељено племство је изабрало два владара — источни део Мађарске је био за Јаноша Запољу (), док је западни део признао Фердинанда I.
Ове борбе за власт и подела довеле су до грађанског рата који су Турци искористили и освојили 1541. године Будим и тиме додатно поделили Мађарску на три дела — северозападни део (данашња Словачка), западни прекодунавски крајеви (Градиште) и североисточни део.
Подручја под турском влашћу је већина племства и становништва напустила. Многа мања насеља су нестала. У овим подручјима, пошто се Турци нису мешали у веру, међу Мађарима се раширио калвинизам (противреформација), а међу Хрватима, због снажног деловања Фрањеваца, задржао се католицизам.
У Хрватској, Славонији и касније у Банату створила се војна крајина која служи као облик заштите против даљњег турског надирања. Пожун постаје главни град Краљевине Мађарске (1536—1784), крунски град (1563—1830) и седиште крунског савета (1536—1848).
мини|десно|250п|Документ прихваћања Прагматичне санкције са пожунског савета.
Између 1604. и 1711. године редом су избијале побуне мађарског и хрватског племства против хабзбуршке власти, а у централном мађарском делу такође се изражавало незадовољство католицизмом. Најпознатије побуне су се десиле 1671. године — такозвана зринско-франкопанска завера, која је у крви угушена и 1711. године и позната под називом Ракоцијева борба за независност. Ова потоња побуна такође је угушена и Ференц Ракоци је био присиљен да побегне прво у Пољску, па у Француску и на крају у Турску где је и 1735. године умро. Да би ослабила и спречила нове побуне, хабзбуршка власт је порушила доста граничних тврђава, а грађевински материјал је дала становништву на употребу.
У 1683. години избио је нови сукоб између Аустрије и Турске, такозвани Велики турски рат, који траје све до 1699. године. Хришћанске снаге су тада ослободиле прво Будим, а затим и остатак монархије, осим дела око града Темишвара. У том периоду Хрватској су враћене Славонија и Лика, а Млетачкој републици Далмација.
Карловачким миром 1699. године ово стање је потврђено, а 1718. године целокупна територија Мађарске је ослобођена од Турака.
1740—1780. Доласком Марије Терезије на власт 1740. године, Аустрија се суочила са опасношћу ратова за наслеђе. Пруски краљ Фридрих II Велики није признавао Прагматичну санкцију из 1713. године и самим тим ни власт Марије Терезије у Аустрији и осталим деловима монархије, те је напао Шлезију и тиме започео рат за аустријско наслеђе који је трајао све до 1748. године. Поред овога рата, Аустрија је била увучена у још неколико ратова и сукоба (Седмогодишњи рат, Рат за баварско наслеђе) чиме је трошила унутрашње резерве и снагу државе.
Већ у време Карла VI, па онда у време Марије Терезије, Мађарска је била страховито економски исцрпљена ратовима и турским пустошењима, па је тиме и драстично смањен број становника. Да би попунили опустошена подручја Хабзбурзи су почели да насељавају та подручја прво Немцима, а после и осталим народима. Тада се популација Мађарске у периоду од 1720. до 1787. године утростручила, а број Мађара више није достизао ни половину од укупног броја становништва.