Берлински зид () саграђен је 1961. године, раздвајао је град Берлин подељен између две државе: капиталистичке Западне Немачке и социјалистичке Источне Немачке. Био је дугачак преко 155 km, а требало је да заустави одлазак радника и спречи бекство политичких неистомишљеника. Зид је срушен 1989. године и његови комадићи продају се као сувенири.ГЕОГРАФИЈА за 6. разред основне школе pp. 128 - одељак Берлински зид Приступљено 17. 5. 2018.
Идеју о изградњи зида донела је источнонемачка влада Валтера Улбрихта и одобрио совјетски вођа Никита Хрушчов. Зид је био дуга баријера између Западног Берлина (који је припадао Савезној Републици Немачкој) и Демократске Републике Немачке (која је често називана Источна Немачка), који је чврсто затворио границу између Источног и Западног Берлина у периоду од 28 година. Зид је саграђен са намером да се заустави одлив радника и економски биланс који је био повезан са дневном миграцијом великог броја професионалних и квалификованих радника између Источног и Западног Берлина, и бекства која су имала политичке и економске последице по Источни блок. Он је ефикасно смањио емиграцију са 2,5 милиона између 1949. и 1962. на 5.000 између 1962. и 1989. године.
Ипак, подизање зида је била пропагандна катастрофа за Источну Немачку и цео Источни блок. Он је постао кључни симбол онога што су западне силе сматрале комунистичком тиранијом, нарочито након убијања потенцијалних бегунаца. Политичка либерализација касних осамдесетих, повезана са падом Совјетског Савеза, је довела до слободнијих пограничних ограничења у Источној Немачкој, која је кулминирала масовним демонстрацијама и падом источнонемачке владе. Када је 9. новембра емитовано владино саопштење да ће прелазак бити допуштен, масе Источних Немаца се приближило и затим и прешло зид, а њима се приближио велики број Западних Немаца у слављеничкој атмосфери. Зид је касније уништила еуфорична маса у периоду након неколико недеља, а његов пад је био први корак ка уједињењу Немачке, које је званично завршено 3. октобра 1990. године. "Over the Wall: A Once-in-a-Lifetime Experience" American Heritage, October 2006.Berlin Wall Fast Facts - CNN
Позадина мини|десно|200п|Подела Немачке 1945. Након Другог светског рата, Немачка је била подељена на четири окупационе зоне. Престоница Берлин, се налазио унутар совјетске окупационе зоне и био је седиште Савезничког контролног већа. Берлин је био подељен на четири окупационе зоне, а совјетски сектор је био највећи. Иако је намера била да окупационе силе заједнички управљају Немачком у границама из 1947, почетак хладноратовских напетости је довео до тога да се француска, британска и америчка зона уједине у Савезну Републику Немачку (и Западни Берлин) 1949, искључивши совјетску зону која је постала Немачка Демократска Република (и Источни Берлин) исте године.
Берлинска блокада 1948. године доводи до успостављања Берлинског ваздушног лифта, јединог начина комуникације и снабдевања Западног Берлина.
У почетку, грађанима Берлина је било дозвољено да се слободно крећу између сектора. Исто тако, како је Хладни рат напредовао, тако је слободан проток био све ограниченији. Граница између Источне и Западне Немачке је затворена 1952, али је једино у Берлину била отворена. Око два и по милиона Источних Немаца је прешло на Запад између 1949. и 1952. године.
Разлике немачких држава Од 1948, Западна Немачка се развила у капиталистичку државу са “социјалном тржишном економијом” и вишестраначким парламентарним системом. Продужен економски развој почевши од педесетих је одржавао 30-годишње “економско чудо”. Са друге стране унутрашње немачке границе, Источна Немачка је успоставила ауторитативну владу са совјетским стилом планиране економије. Док је Источна Немачка постала најбогатија и најнапреднија држава у Источном блоку, многи њени становници су желели на запад због политичких слобода и економског просперитета. Налет растућег броја Источних Немаца у некомунистичке државе преко Западног Берлина је довео до тога да Источна Немачка сагради Источнонемачки погранични систем (чији је Берлински зид био део) 1961. да би спречили даљи прелазак.
Масовна емиграција Од 1949. до 1961. године велики број професионалних и обучених радника је дневно прелазило између Источног и Западног Берлина, често због користи на Маршаловим планом обновљеном Западу. Једног дана је тако пребегла цела математичка катедра Лајпцишког универзитета. Даље, многи Западноберлинци су прелазили у Источни Берлин због куповине у њеним државним продавницама где су цене биле много ниже него у Западном Берлину. Овај проток радника и економска производња су претили економским колапсом Источној Немачкој. Ово се одразило на цео комунистички блок, а посебно на Совјетски Савез, пошто је његова влада потпомагала источнонемачку економију, и истовремено сада угрожена источнонемачка производња је морала да исплати све ратне одштете Пољској и Совјетском Савезу.The political process contrasted with that in West German zones occupied by France, the United Kingdom, and the United States, where minister-presidents were chosen by freely elected parliamentary assemblies. ()
Предложена баријера Подстицај за грађење Берлинског зида је дошао од источнонемачког лидера Валтера Улбрихта, а план је одобрио совјетски лидер Никита Хрушчов уз додатне услове. Улбрихтов предлог за другу ваздушну блокаду је одбијен, а изградња баријере је дозвољена, која је предвиђена да се у почетку изгради од бодљикаве жице. Ако Запад угрози баријеру, Источни Немци би се повукли и не би први пуцали ни под каквим условима.
Изградња зида Изградња 45 километара баријере око три западна сектора је почела у недељу 13. августа 1961. у Источном Берлину. Тог јутра су зонске границе запечаћене источнонемачким војницима. Баријеру су изградили источнонемачки војници и радници, не укључујући директно Совјете. Баријера је изграђена на територији Источне Немачке да би се осигурало да не пређе у Западни Берлин на неком месту; ако би неко стајао на западноберлинској страни баријере (а касније и зида, он је заправо стајао на територији Источног Берлина. Неке улице уз које је пролазила баријера су расцепане чинећи их непролазним за већину возила и тако је ограда од бодљикаве жице подигнута, која је касније замењена правим зидом. Она је физички поделила град и комплетно окружила Западни Берлин. Током изградње зида, војници војске Источне Немачке и борбене групе радничке класе су стајале на граници, са наређењем да пуцају на сваког ко покуша да пребегне. Као додатак, цела дужина границе између Источне и Западне Немачке је затворена зидовима, минским пољима и другим препрекама.In a congratulatory telegram, Stalin emphasized that, with the creation of East Germany, the "enslavement of European countries by the global imperialists was rendered impossible." ()
Тренутни ефекти Многе породице су биле раздвојене. Многи становници Источног Берлина су били одсечени од својих послова и шанси за финансијско побољшање; Западни Берлин је постао изолована енклава на непријатељској територији. Становници Западног Берлина су протестовали на челу са њиховим градоначелником Вилијем Брантом, који је оштро критиковао САД због неодговарања. Западне обавештајне службе су претпостављале да ће зид спречити прилив избеглица, али је главни кандидат за његову локацију био око града.
Џон Ф. Кенеди је прихватио у свом говору 25. јула 1961. да су се САД могле само надати да ће одбранити становнике Западног Берлина и Западне Немачке; покушај супротстављања Источној Немачкој ће само резултовати срамотним поразом. Његова администрација је уручила дипломатски протест путем уобичајених канала, али без успеха, иако је то било нарушавање послератног Споразума четири сила, који је дао Уједињеном Краљевству, Француској и САД утицај на администрацију целог Берлина. Заиста, неколико месеци након што је баријера од бодљикаве жице подигнута, америчка влада је информисала совјетску владу да је прихватила зид као чињеницу међународног живота и да је неће силом изазивати.
Источнонемачка влада је тврдила да је зид био „антифашистичка заштитна баријера“, са намером да одврати агресију са запада. Ипак, ова тврдња је примљена са скептицизмом чак и у Источној Немачкој; његова изградња је изазвала значајне потешкоће за породице раздвојене зидом, а став Запада да је зид био средство спречавања грађана Источне Немачке да улазе у Западни Берлин је био широко прихваћен као истина.
Секундарни одговор У случају било какве совјетске озбиљније претње, енклава попут Западног Берлина се не би могла бранити осим нуклеарним оружјем. Зато је од виталне важности за Американце било да покажу Совјетима да више не изазивају срећу. Зато је генерал Луцијус Клеј, кога су дубоко поштовали Берлинци због командовања америчким напорима током Берлинског ваздушног лифта (1948—1949) и који је био познат по свом чврстом ставу према Совјетима, послат у Берлин као амбасадор у својству Кенедијевог специјалног саветника. Он и амерички потпредседник Линдон Џонсон су стигли на аеродром Темпелхоф послеподне 19. августа.
Они су стигли у град којег је бранило оно што ће ускоро бити познато као Берлинска бригада, која се састојала од Друге и Треће борбене групе Шесте пешадијске дивизије са четом Ф 40. оклопне. 16. августа, Кенеди је издао наређење да се оне појачају. Ујутро 19. августа, Прва борбена група 18. пешадијске дивизије је узбуњена.
У недељу ујутро 20. августа, главни елементи колоне од 491 возила који су носили 1.500 људи подељених у пет група је кренуло из тачке Хелмштед-Маријенборн. У Маријенборну, совјетском пункту поред Хелмштета на граници Западне и Источне Немачке, америчко особље је пребројала стража. Колона је била дуга 160 километара и прешла је 177 километара од Маријенборна до Берлина у пуној ратној опреми, док је ВоПос (источнонемачка погранична полиција) надгледала дуж целог пута. Чело колоне је стигло у предграђе Берлина пре поноћи, да би се срело са Клејом и Џонсоном, пре него што је парадирала улицама Берлина. 21. августа, Џонсон је оставио значајно ојачан Западни Берлин у руке генерала Фредерика Хартела, која је сада имала укупно 4224 војника. Свака три месеца у наредне три и по године, нови амерички батаљон је смењиван у Западном Берлину да би се показала савезничка одлучност.
Подизање зида је довело до важних последица за обе Немачке. Ипак, подизање зида је била пропагандна катастрофа за Источну Немачку и цео Источни блок. Он је постао кључни симбол онога што су западне силе сматрале комунистичком тиранијом, нарочито након убијања потенцијалних бегунаца (који су се касније третирали као дела убиства у уједињеној Немачкој). 1987, Роналд Реган је одржао познати говор на Бранденбуршкој капији, у коме је изазвао Михаила Горбачова да „обори овај зид“. У Западној Немачкој, страх да западне силе нису урадиле ништа да би се спречило подизање зида је директно довело до Остполитик (Источна политика) или приближавања Истоку, у циљу стабилизовања односа две Немачке.
Зид током година мини|300п|Положај Берлинског зида и изглед подељеног града Берлина
Зид је био дугачак преко 155 километара. Јуна 1962. су почели радови на другој паралелној огради 91 метар даље у унутрашњост, док су куће између ограда срушене, а њени становници пресељени. Ничија земља је створена између две баријере, која је постала позната под именом „стаза смрти“. Она је била посута песком, чинећи тиме лакшим уочавање отисака стопала који су оставили бегунци; није пружала заклон, била је минирана и најважније је да је пружала брисан простор отварању ватре са осматрачких торњева.
Током година, зид је прошао кроз четири одвојене фазе: Првобитна жичана ограда (1961) Побољшана жичана ограда (1962–1965) Бетонски зид (1965–1975) Погранични зид 75 (-{Grenzmauer 75}- (1975–1989)