Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница, есејисткиња и академик. Била је прва чланица Српске академије наука и уметности.

Била је прва жена у Србији која је била изабрана за дописну чланицу Српске краљевске академије. Такође је била и почасна председница српског ПЕН-а, председница Удружења књижевника Србије и потпредседница Савеза књижевника Југославије. Радове је објављивала у многим часописима широм бивше Југославије.

Биографија Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела, као држављанка Аустроугарске, а тек 1910. године добија српско држављанство. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан и општински бележник"Браник", Нови Сад 1898., и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.Исидора Секулић, кратко подсећање (16. март 2016) Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум), где је студирала математику и природне науке. Радила је као наставница математике у Панчеву, у Српској вишој девојачкој школи, од 1897. до 1909. године. Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912), у Српској краљевској вишој женској школи, где је предавала немачки језик и гимнастику, а након тога прелази у Београд, у Вишу женску школу. Докторирала је 1922. године у Берлину, у Немачкој и била је први председник Удружења књижевника Србије. Била је полиглота и говорила је седам језика.

У време окупације, 1915. и 1941. године, живела је повучено, у Србији, а активније се укључује у јавни живот тек крајем Другог светског рата.

Удавала се једном, у Норвешкој, за лекара пољског порекла, Емила Стремницког, али јој је супруг убрзо преминуо, након чега се више није удавала.

Последњих неколико година живота, за пријатеље је организовала сталне чајанке четвртком у 17 часова.

Стваралаштво До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Писала је прозу, приповетке, романе, књижевну критику, есеје, расправе и белешке.

Иако није била изложена борбама, ратна искуства која је осећала у свакодневном животу је описала у збирци приповедака Из прошлости које сведоче о животу у поробљеној домовини и свакодневном животу Срба у Војводини и Славонији.

Дело којим ће Исидора постати видљива на тадашњој књижевној сцени објављено је 1913. године под именом Сапутници. Збирку прича је оштро критиковао Јован Скерлић, један од најважнијих књижевних критичара тог времена у Србији.

Била је чланица разних женских организација и један од оснивача Удружења учитеља средњих стручних школа. 1920. године је изабрана за секретара главног одбора на конгресу Међународног савета жена у Кристијанији.

Пензионисана је 22. јануара 1931. године као наставник Друге женске гимназије у Београду. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. 1957. године, поводом њеног 80. рођендана, Удружење књижевника Србије организује свечану академију где је председник републике одликује Орденом рада првог реда.

Умрла је 5. априла 1958. године у Београду, у 81. години живота, а сахрањена је 7. априла на Топчидерском гробљу, уз поштовање њене последње воље коју је исте године била искуцала, о томе како треба да буде испраћена са овог света. Запис откуцан на писаћој машини се чува у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић", у коме се наводи следеће:

Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане, то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венаца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву Господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи, колико могу и хтедну.

На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.Путоказ ка знању и мудрости („Вечерње новости“, 25. новембар 2015)

Одабрана дела У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника у првом лицу Писма из Норвешке (1914) — путопис настао из њених путовања од Осла до Бергена Из прошлости (1919) Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке о животима људи сахрањених на земунском гробљу Записи (1941) Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји Записи о моме народу (1948) Његошу књига дубоке оданости (1951) Говор и језик, културна смотра народа (1956).

Галерија </center>

Види још Награда Исидора Секулић Гимназија Исидора Секулић (Нови Сад) Кућа Исидоре Секулић Исидора нас слуша ОШ „Исидора Секулић” Савски венац Легат Исидоре Секулић Моја последња главобоља

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе Биографија на сајту САНУ Историјска библиотека: Тежак пут плодне сарадње, Исидора Секулић и Српски књижевни гласник Рукописи Исидоре Секулић Интервју са Исидором Секулић Сузе Исидоре Секулић („Политика“, 18. децембар 2011) Исидора Секулић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016. Исидора Секулић - жена која је писала мушки, РТС Око - Званични канал Књижевност и Србија: Исидора Секулић - "икона српске књижевности”, жена која је писала мушки (Б92, 6. април 2022) Исидора Секулић: Проблем малог народа Била је прва жена академик у Србији: Оставила је неизбрисив траг, а њене књиге се и данас читају (Магазин новости, 3. јануар 2023)

Категорија:Рођени 1877. Категорија:Умрли 1958. Категорија:Титељани Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски књижевни критичари Категорија:Академици САНУ Категорија:100 најзнаменитијих Срба по групи академика САНУ Категорија:Сарадници и уредници Српског књижевног гласника Категорија:Председници Удружења књижевника Србије Категорија:Сахрањени на Топчидерском гробљу