мини|Анимирана историја Византијског царства (476-1400). Византијска војска је током дуге историје Византијског царства (395-1453) прошла је кроз небројене ратове, победе и поразе, стално се развијајући и прилагођавајући својим противницима у погледу организације, стратегије и тактике. Поједностављено се може рећи да су управо велики порази Византије пресудно утицали на увођење војних реформи и еволуцију византијске војске. Тако се еволуција византијске армије може грубо поделити у 3 фазе: Рани период (позноримска епоха, 395—610, од поделе Римског царства до продора Словена и Авара на Балкан и Персијанаца у Малу Азију) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких варварских народа (Хуна, Херула, Гота). Средњи период (епоха тематског уређења, 610—1081, од цара Ираклија до битке код Манцикерта) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника (Скандинаваца, Енглеза, Руса). Касни период (феудална епоха, 1081—1453, од цара Алексија I Комнина до пада Цариграда) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца), Позноримска епоха (395-610) мини|Византија (љубичасто) и Средоземље 555. године, на врхунцу Јустинијанових освајања. Византијска војска овог периода (од поделе Римског царства до инвазије Арабљана), заснована на традицијама позног Римског царства и обилном узимању варвара у службу, извела је Јустинијанова освајања (535-565) и успешно ратовала са Персијом, али је подлегла инвазији Арабљана (636-641) изгубивши азијске и афричке провинције Царства. Организација Војска Византије у позноримском периоду (395-610) била је подељена на граничну () - сталне посаде у провинцијама и оперативну (), састављену од пешадијских и коњичких легија и посебних легија гарде. За попуну оперативне војске регрутовани су по закону само колони. Пошто су земљопоседници избегавали обавезу да своје колоне упућују у војску, Византија је била принуђена да војску попуњава најамницима из разних варварских племена. Опадање легија Римске легије пре Диоклецијанових реформи (284-305) састојале су се од 4.200-6.000 тешких пешака (наоружаних кратким мачем, великим штитом и тешким џилитом) и 300 лаких коњаника. Диоклецијановим реформама, римска војска је подељена на граничну () и оперативну (): док су легије граничара временом постале допунске јединице () - слабо плаћене и недисциплиноване јединице састављене већином од варвара, легије оперативне војске постају сасвим мале - око 1.000 људи, којима командују војни трибуни. Листа служби () писана око 420. региструје 174 легије (на целој територији Царства), али су тада оне већ изгубиле већи значај; потиснуо их је варварски нумерус, а у 6. веку сасвим нестају. Превласт коњице Уместо ранијих легија, језгро оперативне војске Источног римског царства сачињавали су приватни војници (најамници) богатијих војсковођа - елитне коњичке јединице хипасписта () и федерати, тешки коњаници. Допунске снаге сачињавају стратиоти и савезнички контингенти, у ствари, плаћеничка војска од око 150.000 војника, која није била дисциплинована нити је имала борбену вредност равну римској војсци. Распуштање лимеса Јустинијан и његове војсковође уместо лимеса подижу на погодним правцима утврђене градове и луке, у више линија: прва на Дунаву од Београда до ушћа, друга дуж Балкана и северног Епира до Јадранског мора, и трећа кроз јужни Епир, Македонију и Тракију. У целом систему, најутврђенији је био Цариград. Старешине и чинови На почетку средњег века организована војска постојала је само у Византији. До Јустинијанове смрти (565) два главна звања су: командант коњице () и командант пешадије (). У доба цара Маврикија (582-602) на челу војске био је стратег, а његов помоћник био је командант коњице - хипостратег. Јединицама од 3.000 људи (мерос) командује мерарх или стратилат, од 1.000 људи - хилијарх, командант тагме (коњичка јединица од око 300 људи) је тагмарх, а његов помоћник је мандатор. Јединицом од 100 људи (хекатонтархија) командовао је у коњици иларх, а у пешадији кампидуктор. Десетар у коњици звао се декарх, а у пешадији - лохаг. Заповедник Цариграда био је епарх. Од 9. до 11. века као министар војске помиње се логотет, а велики стратиопедарх био је шеф интендантске службе.
Наоружање и тактика Стратегикон, дело приписивано цару Маврикију (582-602), сумира византијску стратегију овако: Дивље животиње се лове извиђањем, мрежама, лежањем у заседи, ухођењем, окруживањем и сличним стратегијама пре него голом силом. У рату би требало поступати на исти начин, било непријатеља много или мало. Покушати једноставно надјачати непријатеља на отвореном, прса у прса и лицем у лице, иако вам се чини да бисте победили, је предузеће врло ризично и може изазвати озбиљне губитке. Осим у екстремно хитном случају, смешно је покушати задобити победу која је тако скупа и доноси само празну славу.
Пешаци и коњаници били су заштићени оклопом и наоружани мачем, луком и стрелом, а ређе и копљем. То је одговарало византијској тактици која је тежила да противника на бојишту најпре изнури борбом из даљине (стрелама и копљима за бацање), а затим завршним ударом коњице реши битку. Такву византијску тактику, потпуно другачију од римске, развили су Велизар и Нарзес, војсковође цара Јустинијана (527-565).
За разлику од римске војске, у којој је тешка пешадија имала главну улогу, већ у доба Јустинијана коњица постаје главни род византијске војске. Византијска коњица већином је заузимала место на крилима пешадије и решавала битку ударом у бокове, јер се пешадија борила само стрелама или није у борбу ни ступала, па се на њу мало рачунало. У бици код Дараса, Велизарова коњица, разбивши персијску, ударом у бок пешадије решава битку. У бици код Трикамарума (533), Велизарова коњица, не сачекавши пешадију, такође разбија вандалску коњицу и наноси удар у бокове центра. Али, она није способна за гоњење; после победе, на бојишту је задржава пљачка. У дефанзивној бици коњица је сјахивала за борбу пешке. У бици код Тагине (552) најбоља Нарзесова варварска (најамничка) коњица (Лангобарди, Херули, Гепиди) сјахује за борбу пешке да би задржала налет готске коњице, а потом је разбија својом свежом коњицом на коњу и решава битку.
Недостаци мини|Источно римско царство око 600. године. Ова војска, састављена од варварских најамника у коњици и ослобођених робова у пешадији, била је веома скупа, непоуздана (због доминације варвара) и везана за личност заповедника, који су је лако могли искористити за сопствене циљеве. Тако су победоносни Јустинијанови ратови потпуно осиромашили Царство, а после Јустинијанове смрти Лангобарди и Гепиди у царској служби побунили су се и за свој рачун освојили северну Италију (Ломбардију) и Панонију, док је Ираклије, намесник Африке, са својом војском лако збацио цара Фоку 610.
Епоха тематског уређења (610-1081) Реформе Византијског царства,које су довеле до увођења тематског уређења биле су условљене продирањем Персијанаца у области предње и Мале Азије и аварско-словенским продирањем на Балкан. Тематско уређење састојало се из поделе државне територије на војне округе (тема-првобитно војни одред) на челу са стратезима, који су вршили врховну војну и цивилну власт. За своју службу, војници теме награђивани су доживотним уживањем тзв. стратиотских имања. То је условило јачање домаће, грчке војске, састављене од слободних земљорадника, на штету дотадашње, претежно најамничке војске, и привремено снажење централне власти.
Византијска војска овог периода (од реформи цара Ираклија до битке код Манцикерта), заснована на војним областима насељеним слободним земљорадницима-војницима, успешно је одолела нападима Арабљана, Авара и Словена, али је подлегла инвазији Турака Селџука (1071), изгубивши већи део Мале Азије. Ираклијеве реформе Тематску организацију Византијског царства осмислио је и започео цар Ираклије (610-641). Када се његов отац Ираклије Старији, егзарх Африке, родом Јерменин, побунио против цара Фоке (602-610), Ираклије је потукао византијску флоту и продро у Цариград, где је крунисан за цара. Власт је примио у тешком тренутку за Византију. Царство је било финансијски потпуно исцрпљено, па није било ни војске која се дотле добијала врбовањем најамника. Персијанци су упадали у азијске покрајине, а Словени и Авари на Балкан. Персијанци су 611. заузели део Кападокије, Јерменију, Киликију, Сирију и Палестину. Маја 614. заузели су Јерусалим, идуће године угрозили су и сам Цариград, а 619. освојили Египат. Да би против њих могао груписати све снаге, Ираклије је 619. склопио неповољан мир с Аварима.
У међувремену је Ираклије реорганизовао своје царство. Цивилну управу пренео је на војне старешине. Оперативне трупе насељавао је у провинције, и око њих образовао војне области назване у почетку стратос (στρατος - армија), а касније теме. Војницима је дао имања уз обавезу војне службе на коњу, сопственим оружјем и опремом. Дошао је тако до домаће војске везане за земљу. За низ векова то ће бити главна војна снага Византије.
Пошто је добио слободне руке у Европи миром с Аварима, Ираклије је у јесен 622. упао у Јерменију и тукао Персијанце. После Теодосија I и Маврикија, Ираклије је био први византијски цар који је лично водио своју војску, што није ишло без великог отпора његових саветника. У марту 623. кренуо је поново у Јерменију где је заузео низ градова. Док се Ираклије налазио далеко од Цариграда, престоницу су са мора напали Персијанци под Шарваразом (-{Shahrvaraz}-) и Авари под Бајаном. Нападачи су одбијени победом Византинаца на мору. Пошто је искористио тај успех, Ираклије је 627. наставио офанзиву и тукао персијанце код Ниниве у решавајућој бици, чиме су се Јерменија, део Месопотамије, Сирија, Палестина и Египат вратили у састав Византијског царства. При крају своје владавине није успео да спречи Арабљане да заузму Сирију и Палестину.
Организација Реформе цара Ираклија (610-641) спроведене су у време кризе Царства, када се аварско-словенска најезда ширила на Балкану, а персијска по предњој и Малој Азији. У малоазијским покрајинама, које нису подлегле непријатељу, стварају се војни окрузи-теме, кидајући коначно са поделом Царства на провинције са одвојеном цивилном и војном влашћу, која је установљена у време Константина Великог (306-337). Тематско уређење наставило је развитак војне управе у Византији, започет оснивањем егзархата у Равени и Картагини под царем Маврикијем. На челу појединих тема стоје војни команданти-стратези, који врше у њима врховну војну и цивилну власт, иако је у почетку постојао и тематски проконзул, као глава цивилне управе.
мини|Азијске теме Царства око 750. године. Реч тема (θέμα) значила је војни одред, а затим је почела да се употребљава и за војно-административне округе, што јасно открива начин на који је ново уређење настало. Оно је настало насељавањем трупа - тема по новоствореним окрузима и стога су се постепено и сами ти окрузи почели називати темама. То нису биле само управне јединице него и територије за насеља војника. Уз обавезу вршења војне службе, војницима су додељивани земљишни поседи, који се у доцнијим изворима зову стратиотска (војничка) имања (στρατιωτικά κτήματα). Тиме се организација тема повезује са старим уређењем на Лимесу, заснованим на насељавању војника у пограничним областима. Непријатељска навала срушила је систем пограничне одбране, па су војници, повучени са Лимеса, насељавани у унутрашњости Мале Азије која је остала под влашћу Византије. Поред војника-граничара, у малоазијским покрајинама насељавани су свакако и војници елитних византијских одреда. Тако се већ у Ираклијево доба (пре 620. године) стварају теме Арменијака, Анатолика и Опсикија, а вероватно и Поморска тема на јужној обали Мале Азије.
мини|Азијске теме Византијског царства око 950. године.