Изливање отпадних вода из рудника Голд кинг 2015. била је еколошка катастрофа која је почела у руднику Голд кинг близу Силвертона, Колорадо, када је особље Агенције за заштиту животне средине Сједињених Држава (ЕПА), заједно са радницима компаније Environmental Restoration LLC (компанија из Мисурија под уговором са ЕПА-ом за ублажавање загађивача из затвореног рудника), изазвало испуштање токсичне отпадне воде у слив реке Анимас. Изазвали су несрећу пробијањем бране јаловишта приликом покушаја да исуше накупљену воду у близини улаза у рудник 5. августа. Након изливања, Одбор повереника Силвертона и Комисија округа Сан Хуан одобрили су заједничку резолуцију којом се траже средства из Суперфонда.
Извођачи радова су случајно уништили чеп који је задржавао воду заробљену унутар рудника, што је изазвало изливање језера и испуштање око 3 милиона америчких галона (11.000 m3) рудничке отпадне воде и јаловине, укључујући тешке метале као што су кадмијум и олово, и друге токсичне елементе попут арсена, берилијума, цинка, гвожђа и бакра у Симент крик, притоку реке Анимас и део слива река Сан Хуан и Колорадо. ЕПА је критикована јер није упозорила Колорадо и Њу Мексико о операцији све до дана након изливања отпадних вода, упркос чињеници да је запослени у ЕПА „задужен за рудник Голд кинг знао за ризик од пробијања”.
ЕПА је преузела одговорност за инцидент, али је одбила да плати било какве захтеве за накнаду штете поднете након несреће позивајући се на суверени имунитет, чекајући посебно овлашћење од Конгреса или поновно подношење тужби федералном суду. Гувернер Колорада, Џон Хикенлупер, прогласио је погођено подручје зоном катастрофе. Изливање је утицало на водотокове општина у државама Колорадо, Њу Мексико и Јута, као и на територији Навахо нације. Процењује се да се кисела вода изливала брзином од 500—700 америчких галона по минути (1,9—2,6 m3/min) док су били у току напори за санацију. Догађај је скренуо пажњу на токсичну дренажу из многих сличних напуштених рудника широм земље.
Позадина Експлоатација злата у брдима око Голд кинга била је примарни извор прихода и окосница економије за регион све до 1991. године, када је затворен последњи рудник близу Силвертона. Рудник Голд кинг напуштен је 1923. године. Пре изливања, водени слив Горњег Анимаса већ је остао без рибе због штетних еколошких утицаја регионалних рудника, попут Голд кинга, када су загађивачи ушли у водоводни систем. Друге биљне и животињске врсте такође су биле негативно погођене у сливу пре пробијања рудника.
мини|лево|Улаз у рудник Голд кинг са веб-сајта ЕПА-е за управљање локацијом. Ово је поткоп познат као Ниво 7 Голд кинга.
Многи напуштени рудници широм Колорада познати су по проблемима са дренажом киселина из рудника. Хемијски процеси укључени у дренажу киселина из рудника су уобичајени широм света: где подземно рударење излаже минерале сулфида метала, попут пирита, води и ваздуху, овом водом се мора пажљиво управљати како би се спречила штета по обалску екологију. У време несреће, ЕПА је радила у руднику како би зауставила цурење рудничке воде која је ишла у Симент крик. Вода се накупљала иза чепа на улазу у рудник. Планирали су да поставе цеви које би омогућиле споро испуштање и третман те воде пре него што се накупи довољно да изазове експлозију. Без знања екипе, руднички тунел иза чепа већ је био пун воде под притиском. Пробила је чеп убрзо након што је ископавање почело.
Током 1990-их, ЕПА је номиновала делове реке Анимас за Суперфонд локацију ради чишћења загађивача из рудника Голд кинг и других рударских операција дуж реке. Недостатак подршке заједнице спречио је уврштавање на листу. Према закону, ЕПА је имала овлашћење да обавља само мање радове на ублажавању еколошких утицаја рудника. Мештани су страховали да би класификовање овог подручја као Суперфонд локације смањило туризам у тој области, који је представљао највећи преостали извор прихода за регион од затварања рудника метала.
Власништво над рудником Рудник Голд кинг првобитно је открио и био у власништву Олафа Нелсона, познатог као „Моћни Швеђанин”, 1887. године. Нелсон је преминуо пре него што је успео да развије рудник, оставивши удовицу која је рудник продала 1894. године.
Претходна санација Поткопи рудника били су суви током већег дела недавне историје рудника, јер је подручје било дренирано одоздо кроз Амерички тунел рудника Санисајд. Рудник Санисајд затворен је 1991. године. Као део плана санације, Амерички тунел је запечаћен 1996. године. У одсуству дренаже, до 2002. године почело је ново испуштање посебно контаминиране воде из поткопа Нивоа 7 рудника Голд кинг. Проток се тамо поново повећао након што су оближњи рудник Могул запечатили његови власници 2003. године.
Године 2006, тренутно мерење протока из овог поткопа показало је врхунац од 314 америчких галона по минути (1.190 l/min). Значај ове цифре је нејасан јер проток није континуирано бележен. У то време, Голд кинг се сматрао једном од најгорих локација са дренажом киселина из рудника у Колораду. Године 2009. Одељење за природне ресурсе Колорада (DRMS) затворило је сва четири портала рудника Голд кинг тако што их је напунило старим рудничким засипом; постављене су дренажне цеви да би се спречило накупљање воде иза улаза. Овај посао је отежан делимичним урушавањем рудничког тунела близу улаза. Примећено је да дренажни систем можда неће бити довољан да спречи будући пробој.
У 2014. години, DRMS Колорада је затражио од ЕПА-е да поново отвори и стабилизује поткоп 7 рудника Голд кинг. Наводно, на постојећем дренажном систему није обављено никакво одржавање откако је постављен 2009. Примећено је да се проток из дренажа смањио са 112 на 12,6 америчких галона по минути (424 до 48 l/min) између 25. августа 2014. и 11. септембра 2014. Узрок овог смањења био је непознат, али се приписивао сезонским варијацијама. Приликом ископавања отвора, радници су приметили цурење на висини од 6 стопа (1,8 m) изнад дна тунела; веровали су да то значи да у тунелу има 6 стопа воде која се накупила. Ископавање на улазу је одложено за 2015. годину, како би се могло изградити језеро довољно велико за третман те количине воде.
Пробој Тим ЕПА-е се вратио у јулу 2015. да настави посао. Открили су да је клизиште прекрило дренажне цеви. Када је одрон очишћен, поново је примећено цурење на нивоу од око 6 стопа (1,8 m) изнад дна улаза у рудник, што су сматрали нивоом накупљене воде иза чепа. Планирали су да ископају улаз почевши од нивоа врха рудничког тунела наниже до онога што су мислили да је врх воде, убаце цев кроз тај слободан простор и исуше накупљену воду. DRMS и ЕПА су разговарали о плану и постигли договор. Међутим, погрешно су проценили ниво воде у тунелу.
Око 10:51 ујутро, 5. августа, оператер на ровокопачу приметио је млаз бистре воде како прска око 2 стопе (60 cm) из пукотине на зиду чепа, што је указивало на то да је руднички тунел пун воде под притиском.Вода је била под притиском јер је поплављени поткоп био нагнут нагоре од улаза, добијајући око 10 стопа (3 m) на надморској висини на сваких 1.000 стопа (300 m) хоризонтално. Да је вода ту била дубока 1 стопу (30 cm), то би одговарало тежини од 11 стопа (3,3 m) воде на чепу. Попуштање чепа довело је до неконтролисаног испуштања у року од неколико минута. Јурећи ка Симент крику, бујица воде однела је приступни пут до локације.
ЕПА је разматрала бушење у рудник одозго како би директно измерила ниво воде пре почетка ископавања на улазу, као што је урађено у оближњим рудницима 2011. године. Да су то урадили, открили би прави ниво воде и променили свој план; катастрофа се не би догодила. Од оперативних рудника се захтева да врше таква мерења нивоа воде још од фаталне поплаве рудника 1895. године.
Утицај на животну средину мини|десно|Мапа слива реке Сан Хуан, која се улива у реку Колорадо, приказујући северну притоку, реку Анимас.
Утицај на реку Анимас био је брзо видљив; један новинар из Дуранга описао је боју воде након несреће као „„Tang” који је можда помешан прегусто”. Река је била затворена за рекреацију до 14. августа. Током затварања, окружни званичници упозоравали су посетиоце реке да остану ван воде. Становницима са бунарима у плавним подручјима речено је да тестирају воду пре него што је пију или се купају у њој. Људима је речено да избегавају контакт са реком, укључујући контакт њихових кућних љубимаца, и да спрече домаће животиње да пију воду. Саветовано им је да не пецају рибу у реци. Комисија за управљање ванредним ситуацијама Навахо нације издала је декларацију о ванредном стању као одговор на изливање; нација је претрпела разорне последице.Утицај на Навахо нацију пријављен је у различитим публикацијама: Press Herald је известио да је катастрофа „разорна за Навахо нацију”. До 12. августа, NY Post је известио да „Флаширана вода на територији Навахо нације постаје ретка.” CNN је известио: „чини се да је Навахо нација у Њу Мексику под највећим ризиком.”
Људима који живе дуж река Анимас и Сан Хуан саветовано је да тестирају воду пре употребе за кување, пиће или купање. Очекивало се да ће изливање изазвати велике проблеме пољопривредницима и сточарима који се ослањају на реке за свој живот.
Дугорочни утицаји изливања су непознати, јер се очекује да ће седиментација разблажити загађиваче док се облак загађења у реци креће низводно. Дренажа киселина из рудника привремено је променила боју реке у наранџасту.
До 7. августа, отпад је стигао до Азтека; следећег дана, стигао је до града Фармингтона, највеће општине погођене катастрофом. До 10. августа, отпад је стигао до реке Сан Хуан у Њу Мексику и до Шипрока (део Навахо нације), без доказа до тог датума о повредама људи или умирању дивљих животиња. Чинило се да се тешки метали таложе на дну реке. Они су углавном нерастворљиви осим ако цела река не постане веома кисела. Првобитно се очекивало да ће отпад стићи до језера Пауел до 12. августа; стигавши 14. августа, очекивало се да ће проћи кроз језеро у року од две недеље.
Одељење за квалитет воде Јуте саопштило је да ће преостали загађивачи бити разблажени до тачке где неће бити опасности за кориснике након те тачке. До 11. августа, нивои загађивача код Дуранга вратили су се на нивое пре инцидента. Очекивало се да предња ивица облака загађења 12. августа више не буде видљива због разблаживања и нивоа седимента у реци. Брзина испуштања отпадне воде у руднику била је око 610 америчких галона по минути (2.300 l/min) од 12. августа.
Тешки метали ЕПА је 10. августа 2015. године известила да су нивои шест метала били изнад дозвољених граница за кућну воду које је одредило Одељење за јавно здравље и животну средину Колорада. Одељење захтева од општина да престану са коришћењем воде када нивои у њој премаше те границе. Неки метали су пронађени у количинама које су стотинама пута веће од њихових граница, нпр. олово 100 пута преко границе, гвожђе 326 пута преко границе. Арсен и кадмијум су такође били изнад граница. Мерење је извршено 15 миља (24 km) узводно од Дуранга. У јануару 2018. научни и инжењерски консултанти из компаније Најт Пизолд известили су да, иако је изливање „додатно ограничило водени живот”, његови „резултујући утицаји на водени живот, укључујући риболов пастрмке низводно од Силвертона, несумњиво би били неповољнији” да није било акција које је предузела Корпорација Санисајд Голд, и да „пре него што је стигао први рудар, постојало је огромно природно оптерећење металима у реци Анимас, које је ограничавало водени живот, укључујући популације пастрмке низводно од Силвертона.”
мини|Хитна језера јаловине изграђена као одговор на изливање, сликана 7. августа 2015.
Реакција владе