Рат у Босни и Херцеговини, био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. године. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).
Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума.
Рат у Босни и Херцеговини су обиљежиле тешке борбе, неселективна гранатирања градова и насеља, спаљивање села, етничко чишћење, бројна силовања и уништавање споменика култура. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено више од 2,2 милиона људи.
Распад СР Босне и Херцеговине Дана 14. октобра 1991. године пред Скупштину СР Босне и Херцеговине посланици СДА, уз подршку ХДЗ, ставили су Меморандум о суверености Босне и Херцеговине. Овим документом најављено је неучествовање у савезним установама и неприхватање одлука савезних власти уколико у њиховом доношењу не учествују све чланице СФР Југославије. За разлику од овог, одлучно сепаратистичког става - који је пратила и тврдња да је већинско одлучивање, без обзира на уставне одредбе о заштити конститутивности три народа, једино легитимно - резолуција коју је предложио СДС предвиђала је учешће у установама, али и покретање механизма за самоопредјељење конститутивних народа, уколико Хрватска добије међународно признање. Када није било могуће пронаћи компромис, посланици СДС су затражили да засједа Савјет за питања успостављања равноправности народа и народности СР Босне и Херцеговине. Муслиманско-хрватска већина се оглушила о овај захтјев. Председник Скупштине БиХ Момчило Крајишник објавио је крај седнице и српски посланици су отишли из Скупштине БиХ, али је састанак настављен после поноћи 15. октобра 1991. уз присуство посланика СДА и ХДЗ, као и дела посланика опозиције. Они су, без пристанка посланика СДС, око 03:00, 15. октобра 1991. усвојили Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и Меморандум (Писмо о намјерама).
После тог гласања, српски посланици потом су напустили Скупштину, изјавивши да не прихватају њене неуставне одлуке, а у Сарајеву су прогласили стварање Скупштине српског народа у БиХ 24.10.1991. и Скупштина Социјалистичке Републике БиХ се распала. СДС и Скупштина српског народа у БиХ су одржали 9. и 10. новембра 1991. плебисцит за останак у југословенској федерацији, а на плебисцит су изашли углавном Срби, и великом већином се изјаснили у прилог очувања Југославије. Политички представници српског народа поставили су се према установама Босне и Херцеговине једнако као и муслимански и хрватски посланици према установама СФР Југославије. Разлика је била у томе што ни једној од југословенских република у овој кризи нису биле угрожене саме основе државности - српском народу у Босни и Херцеговини била су оспорена сва дотадашња политичка права. Током наредна три мјесеца муслиманско-хрватска већина је, противно Уставу, водила СР Босну и Херцеговину ка отцјепљењу.
На територији Босне и Херцеговине српски народ је прије првих предлога о кантонизацији почео да се бори за формирање сопствених аутономних области. Муслиманска и хрватска већина, упркос чињеници да је до краја новембра поред Хрватске заједнице Херцег-Босне створена и заједница Средишње Босне, није прихватала ни оснивање заједнице општина са српском већином. Српски политички представници су до 27. новембра 1991. године створили пет српских аутономних области: Романија, Херцеговина, Бирач, Семберија и Северна Босна, док је Босанска Крајина дефинисана као Аутономна Регија Крајина (АРК).
Српски посланици и СДС започели су да заокружују аутономне области састављене од група општина на којима је српски народ живио у већини и да постепено стварају сопствену државу, чувајући дио суверенитета којим је српски народ судјеловао у СР БиХ. Прије расписивања референдума о државној самосталности СР Босне и Херцеговине, српски посланици су формирали сопствену државу Српску Републику Босну и Херцеговину.
Бадинтерова комисија није безрезервно подржала настојања босанскохерцеговачких Муслимана и Хрвата да прогласе независност републике на начин на који су то раније учиниле Словенија и Хрватска. Комисија је уочи референдума заузела став да се „не може сматрати да је изражена воља народа Босне и Херцеговине, да се СР Босне и Херцеговине конституише као суверена и независна држава, у потпуности била установљена.” Међутим, у „Мишљењу број 4” Бандитеревова комисија рекла је да референдум свих грађана може бити начин којим би се могла установити воља народа да Босна и Херцеговина конституише републику као независну државу. Шест мјесеци касније, када је независност била проглашена, а рат већ био у току, новим мишљењем неуставни и неуспјели референдум је прихваћен и означен као легитиман. Уочи самог референдума вођство Хрвата из Босне и Херцеговине настојало је да измјеном референдумског питања услови будућу федералну структуру независне државе. Међутим, „Ливањско питање” није спријечило спровођење референдума и херцеговачки Хрвати, попустивши пред притисцима из иностранства, у ствари су одредили природу положаја хрватског народа у Босни и Херцеговини у наредним деценијама.
Крајем јануара 1992. године муслиманска и српска вођства на сједници скупштине начелно су се договорила око споразума о будућем статуту СР Босне и Херцеговине, али је предсједник Предсједништва СР Босне и Херцеговине одбацио споразум. Послије референдума, који није био регуларан јер је, према извјештајима организатора, учествовало 62,88% бирача (неопходно је било између двије трећине уписаних бирача то јесте 66,66%) муслиманско-хрватска коалиција одлучила је да прогласи независност. Дан касније усред Сарајева, на Башчаршији, група осуђиваних криминалаца пуцала је на српске сватове и убила старог свата. Радило се о групи оснивача Зелених беретки које су убрзо интегрисане у АБиХ. Предводили су их Емин Швракић (власник ТВ сервиса „Блаупункт”) и Рамиз Делалић - ’црни бисер’ одбране града који је већ сутрадан на Башчаршији слављен као атентатор и никада није због тога осуђен. Српски демонстранти, које је организовао СДС, овладали су насељима: Грбавица, Илиџа, Добриња 1, Добриња 4, Лукавица, Неџарићи, Војничко поље и Враца, као и приградским општинама: Пале, Илијаш, Вогошћа и Хаџићи. Посредовањем ЈНА су убрзо уклоњене барикаде, али су демонстрацијама углавном одређене линије фронта будућег рата у граду. Српско Сарајево је тако без борби покривало око двије трећине шире територије града и нешто мање од 170.000 становника.
Током наредних пет седмица ЕЕЗ је покушала да посредује, пошто се у питање уставне судбине Босне и Херцеговине непосредно умијешала тек неколико мјесеци раније, послије двије године утицаја на судбину Југославије, Словеније и Хрватске.
Одлуке посланика СДА и ХДЗ-а о успостављању суверености БиХ (Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине) и најава референдума о независности крајем 1991. године и почетком 1992. године, убрзале су настојање Срба да је у крајевима где су били већинско становништво, без обзира на постојеће општинске границе у СР БиХ, створи националне аутономне области, довели су до посредовања Европске економске заједнице. У Сарајеву у хотелу „Холидеј ин”, 9.1.1992. посланици Скупштине српског народа у БиХ усвојили су декларацију о стварању „Републике српског народа Босне и Херцеговине”, која „се налази у саставу савезне државе Југославије, као њена федерална јединица”. Тако су најавили да ће у случају отцјепљења Босне и Херцеговине одвојити крајеве које сматрају својим и остати у саставу СФР Југославије.
Права која је СР Босна и Херцеговина добила Уставом СФР Југославије из 1974. на самоопредељење, Бадинтерова комисија, ЕУ и САД признавале су као неоспорно, али право конститутивности, које је српски народ имао Уставом СР Босне и Херцеговине из 1974. године, поништено је, а одлука о статусу БиХ препуштена вољи друга два народа која су чинила већину становништва Републике.
Референдум који су СДА и ХДЗ организовали 1. марта 1992. године прошао је уз бојкот српског народа, а друга два народа плебисцитарно су одлучила да успоставе независну Републику Босну и Херцеговину. Земља је утонула у хаос. Посредовањем Европске економске заједнице у Лисабону марта 1992. године договорен је Кутиљеров план којим је Босна и Херцеговина требало да буде устројена као сложена држава са три национална кантона, али упркос томе што су се у почетку сви сагласили са овим планом, предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине и муслимански вођа Алија Изетбеговић, на савјет амбасадора САД Ворена Цимермана, повукао је свој пристанак. Почетком априла 1992. године, противно установи која је штитила равноправност грађана у Скупштини Босне и Херцеговине, хрватски и муслимански посланици прогласили су независност државе. ЕЕЗ, САД, а касније и УН, признале су нову државу. Због објављивања одлуке Савета министара ЕЗ да се призна независност БиХ, у Бањалуци се састала Скупштина Републике Српске БиХ и на седници 7. 4. 1992. донела је одлуку о проглашењу Републике Српске БиХ „независном”, а на истој седници Скупштина је обавештена да су поднели оставке српски чланови Предсједништва СР Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић на мјеста у Председништву. Држава се распала, а почео је грађански рат на националној и вјерској основи.
Политичко стање пре почетка рата Распад Југославије
Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, што се може окарактерисати као део општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред јачањем национализма крајем осамдесетих година 20. века.
Ситуација у СР Босни и Херцеговини мини|Етничка композиција становништва по општинама у СР БиХ 1991. године мини|Етничка композиција становништва по насељеним мјестима у СР БиХ 1991. године
Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за СР Босну и Херцеговину наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43,7%) били Муслимани, 1.364.363 (31,3%) Срби, 752.068 (17,3%) Хрвати, док су 7,7% чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 32 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).
На првим изборима у СР Босни и Херцеговини 1990. године победиле су три највеће националне странке у земљи. Парламентарна већина је састављена од посланика Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везане зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај. Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран Муслиман Алија Изетбеговић, за председника Скупштине Србин Момчило Крајишник, а за председника Владе Хрват Јуре Пеливан. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне трке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је у ствари и окончан.