Касни средњи векЕвропа и Средоземљемини|центар|upright=1.35| Европа и Средоземље, око 1328.
Западна/централна Европа Свето римско царство Француска Гаскоња Бохемија Источна Европа Тевтонски витешки ред Златна хорда Савезници Златне хорде Феодосија Пољска Мазовија Влашка Угарска Литванија Апенинско полуострво Две Сицилије (Сицилија) Две Сицилије (Напуљ) Папска држава Сардинија Венеција ЂеноваПиринејско полуострво Арагон Мајорка Португалија Кастиља Навара Гранада Скандинавија Данска Исланд Норвешка Шведска Британска острва Енглеска и Велс Ирска ШкотскаБалкан/Блиски исток Ахаја Атинско војводство Византијско царство Мамелучко царство Србија Турске државе Венецијански Крит Јовановци Бугарска Кипар Илханидско царство Грузија Трапезунт Северна Африка Мариниди Абдалвадиди Хафсиди
Касни средњи век је период европске историје који обично обухвата 14. и 15. век (око 1301–1500). Касни средњи век уследио је након развијеног средњег века и претходио је раном модерном добу (и, у већем делу Европе, ренесанси).
Око 1300. године, векови благостања и раста у Европи приведени су свом крају. Низ глади и пошасти, укључујући велику глад 1315–1317 и црну смрт, смањиле су популацију на око половину оне пре тих несрећа.Austin Alchon, Suzanne (2003). A pest in the land: new world epidemics in a global perspective. University of New Mexico Press. стр. 21. . Заједно са падом у бројности популације дошли су и друштвени немири и ендемско ратовање. Француска и Енглеска прошле су кроз озбиљне сељачке буне, као што су Жакерија и Сељачки устанак у Енглеској, као и преко век наизменичних сукоба у склопу Стогодишњег рата. Надовезујући се на многе проблеме тог периода, Католичка црква је била сломљена Западним расколом. Ти се догађаји сви заједно некада називају кризом касног средњег века.
Упркос тим кризама, 14. век је такође био време великог напретка у уметности и науци. Након обновљеног интересовања за грчке и римске текстове које се укоренило у развијеном средњем веку, започела је италијанска ренесанса. Удубљеност у латинске текстове почела је пре ренесансе 12. века кроз контакт са Арапима током крсташких ратова, али је доступност важних грчких текстова повећана са заузимањем Цариграда од стране Османлија, када су многи византијски учењаци морали да пребегну на Запад, пре свега у Италију.
Заједно са тим приливом класичних идеја дошао је изум штампарства, који је подупирао ширење штампане речи и демократизованог учења. Те две ствари касније су довеле до протестантске реформације. При крају тог периода наступило је доба открића. Успон Османског царства, који је кулминирао падом Цариграда 1453. године, разорио је последње остатке Византијског царства и срезао могућност трговине са истоком. Европљани су били присиљени да траже нове трговинске руте, што је довело до експедиције Колумба до Америка 1492. године и Да Гаминог опловљавања Индије и Африке 1498. године. Њихова открића ојачала су економију и моћ европских нација.
Промене које су произашле из тих догађаја навеле су многе научнике на то да посматрају тај период као крај средњег века и почетак новог века и Европе раног модерног доба. Међутим, та подела је донекле вештачка, будући да изучавање античких извора никада није било сасвим одсутно у европском друштву. Због тога је постојао развојни континуитет између старог века (преко класичне антике) и новог века. Неки историчари, нарочито у Италији, радије уопште не говоре о касном средњем веку, већ га виде као прелаз са развијеног периода средњег века на ренесансу и модерно доба.
Историографија и периодизација Назив „касни средњи век” односи се на један од три периода средњег века, заједно са раним и развијеним средњим веком. Леонардо Бруни је био први историчар који је користио тројну периодизацију у свом делу Историја народа Фиренце (1442).Leonardo Bruni, James Hankins, History of the Florentine people, Svezak 1, Knjige 1–4, (2001), стр. xvii. Флавио Бјондо је користио сличан оквир у делу Деценије историје од опадања Римског царства (1439–1453). Тројна периодизација постала је стандардна након што је немачки историчар Кристоф Келаријус објавио Универзалну историју подељену на стари, средњовековни и нови период (1683).
За историчаре 18. века који су истраживали 14. и 15. век, централна тема је била ренесанса, са својим поновним открићем старог учења и појавом индивидуалног духа.Brady et al., стр. xiv Срце те обнове лежи у Италији, где је, према речима Јакоба Буркхарта: „Човек постао духовна јединка и препознао се као таквог”. Тај предлог касније је изазван и тврдило се да је 12. век био период већег културног достигнућа.
Након што су се економске и демографске методе почеле примењивати на истраживање историје, растао је тренд посматрања касног средњег века као периода рецесије и кризе. Белгијски историчар Анри Пирен наставио је поделу раног, развијеног и касног средњег века у годинама око Првог светског рата."Les periodes de l'historie du capitalism", Academie Royale de Belgique. Bulletin de la Classe des Lettres, 1914. Ипак, његов је холандски колега, Јохан Хојзинга, био главни одговорни за популаризовање песимистичног погледа на касни средњи век, са својом књигом Јесен средњег века (1919). За њега, чије се истраживање фокусирало на Француску и Низоземску уместо Италије, очајање и пад су биле главне теме, а не препород.
Модерна историографија тог периода постигла је консензус између та два екстрема иновације и кризе. Сада се (обично) признаје да су услови били знатно другачији северно и јужно од Алпа, а у италијанској историографији „касни средњи век” се често сасвим избегава.Le Goff, стр. 154. Видети нпр. Назив „ренесанса” се још увек сматра корисним за описивање одређених интелектуалних, културних или уметничких развоја, али не као одређујућа особина једне читаве европске историјске епохе.Brady et al., стр. xvii. Период од раног 14. века до 16. века (а понекада га и укључујући) карактеришу други трендови: демографски и економски пад попраћен обновом, крај западног религијског јединства и накнадна појава националне државе и ширење европског утицаја у остатку света.
Историја Границе хришћанске Европе још увек су биле у процесу свог оцртавања у 14. и 15. веку. Иако је Велика московска кнежевина почињала да одбија Монголе, а пиринејска краљевства завршила Реконкисту полуострва и усмериле поглед према споља, Балкан је пао под доминацију Османског царства.За изворе, видети доле. За то време, преостале нације континента заглибиле су у готово сталним унутрашњим и спољашњим сукобима.
Та ситуација постепено је довела до интеграције централног ауторитета и појаве националне државе.Brady et al., стр. xvii Финансијски захтеви рата изазвали су виши ниво опорезивања, што је довело до појаве представничких тела – најпознатији пример вероватно је Енглески парламент. Расту секуларног ауторитета додатно је допринео пад папства са Западним расколом и доласком протестантске реформације.Brady et al., стр. xvii
Северна Европа Након неуспешног уједињења Шведске и Норвешке 1319–1365, панскандинавска Калмарска унија уведена је 1397. године. Швеђани су од почетка били неради чланови те уније којом су доминирали Данци. У покушају да потлачи Швеђане, краљ Кристијан II је убио велики број шведских аристократа у Стокхолмском масакру 1520. године. Међутим, то је само довело до додатног непријатељства и Шведска се осамосталила за стално 1523. године. Норвешка, с друге стране, постала је неравноправан члан уније и остала са Данском до 1814. године.
Исланд је имао користи од своје релативне изолације и био је последња скандинавска земља коју је погодила црна смрт. За то време, нордијске колоније на Гренланду су изумрле, вероватно због екстремних временских услова у 15. веку. Ти услови можда су били последица Малог леденог доба.
Северозападна Европа Смрт Александра III од Шкотске 1286. бацио је земљу у кризу сукцесије, а енглески краљ, Едвард I, доведен је да реши тај проблем арбитражом. Едвард је прогласио суверенитет над Шкотском, што је довело до Шкотских ратова за независност. Енглези су на крају побеђени, а Шкоти су успели да створе снажнију државу под династијом Стјуарта.
Од 1337. године, пажња Енглеске углавном је била усмерена према Француској у Стогодишњем рату. Победа Хенрија V у Бици код Аженкура 1415. накратко је утрла пут уједињењу та два краљевства, али његов син Хенри VI ускоро је изгубио све освојено. Губитак Француске довео је до немира у земљи. Убрзо након краја рата 1453. године започели су династички сукоби Ратова ружа (око 1455–1485), у које су биле укључене супротстављене династије Ланкастер и Јорк.
Рат је завршио ступањем Хенрија VII из породице Тјудора на престо. Он је наставио оно што су започели краљеви Јорка, изградивши снажну, централизовану монархију. Док је пажња Енглеске била усмерена другде, хиберно-нормански лордови у Ирској постепено су се све више асимиловали са ирским друштвом, те је том острву дозвољено успостављање практичне независности под енглеским суверенитетом.
Западна Европа мини|Француска у касном 15. веку: мозаик феудалних територија
Француска династија Валоа, која је наследила династију Капет 1328. године, на почетку је била маргинализована у властитој држави, прво од стране енглеских снага током Стогодишњег рата, а касније од стране моћног Бургундског војводства. Појава Јованке Орлеанке као војног вође променио је ток рата у корист Француза, а иницијативу је касније преузео краљ Луј XI.
У међувремену, Карло Смели, гроф Бургундије, сусрео се са отпором у својим покушајима да учврсти своје поседе, нарочито од стране Швајцарске конфедерације формиране 1291. године. Када је Карло убијен у Бургундским ратовима у бици код Нансија 1477. године, Бургундско војводство поново је заузето од стране Француске. У исто време, Бургундска грофовија и богата Бургундска Низоземска приступиле су Светом римском царству под хабзбуршком контролом, успоставивши конфликт у надолазећим вековима.
Централна Европа мини|лево|Ископавање и обрада сребра у граду Кутна Хора, Бохемија, 15. век
Бохемија је напредовала у 14. веку, а Златна була 1356. учинила је краља Бохемије првим међу царским изборним кнезовима, али је Хуситска револуција бацила ту земљу у кризу. Свето римско царство прешло је у руке Хабзбурга 1438. године, где је остала до свог распада 1806. године. Упркос огромној територији коју су Хабзбурзи држали, само Царство остало је распарчано, а много стварне моћи лежало је у рукама појединачних кнежевина. Уз то, финансијске институције попут Ханзе и породице Фугер имали су велику моћ, и на економском и на политичком нивоу.
Краљевство Угарска доживело је своје златно доба у 14. веку. Владавине анжујских краљева Карла Роберта (1308–42) и његовог сина Лајоша I Великог (1342–82) биле су обележене успехом. Та држава јако се обогатила као главни европски добављач злата и сребра. Лајош Велики водио је успешне кампање од Литваније до јужне Италије, и од Пољске до северне Грчке. Имао је највећи војни потенцијал 14. века, са својим огромним војскама (често од преко 100 000 војника). За то време, Пољска је усмерила пажњу на исток, будући да је њеном унијом са Литванијом настао огроман ентитет у том региону. Та унија и преобраћање Литваније такође су означили крај паганства у Европи.
Лајош није оставио мушког наследника након своје смрти 1382. године. Уместо тога, наследником је прогласио младог принца Жигмунда Луксембуршког, којему је тада било 11 година. Угарска властела то није прихватила те је резултат био интерни рат. Жигмунд је на крају постигао потпуну контролу над Угарском и успоставио свој двор у Будиму и Вишеграду. Оба места поново су изграђена и дорађена и сматрала су се најбогатијима у Европи у то време. Наследивши престо Бохемије и Светог римског царства, Жигмунд је наставио да спроводи своју политику из Угарске, али је био заокупиран борбама са Хуситима и Османским царством, које је постајало све већа претња за Европу почетком 15. века.