мини|200px|десно|Oldovanski sekači stari oko 1.7 miliona godina iz nalazišta Hadar u Etiopiji. мини|200px|десно|Ašelejenski sekač iz nalazišta Sent-Ašelj, predgrađu Amjena u severnoj Francuskoj. мини|200px|десно|Orinjasenske oštrice. мини|200px|десно|Solitrejenski šiljci. мини|200px|десно|Izgled drevnog pluga. мини|200px|десно|Sibirski haski i danas svojim izgledom pokazuje srodnost s vukom, kao što je šiljasta njuška, šiljaste i uspravne uši i četvrtasta građa tela. мини|200px|десно|Алат за пољопривреду, археолошка збирка Музеја Семберија у Бијељини мини|200px|десно|Izgled natufijenskih kamenih ručnih žrvanja za mlevenje žitarica. мини|десно|200px|Vučedolska golubica je nastala između 2800. i 2400. p. n. e. мини|десно|200px|Rekonstrukcija bakrene sekire Ledenog čoveka (oko 3300. p. n. e.). мини|десно|200px|Temelj privrede prvih civilizacija je novi oblik poljoprivrede, različit od neolitskog ratarstva ili stočarstva, generalno putem veštačkog navodnjavanja. 200px|мини|десно|Ljubljanski drveni točak je najstariji drveni točak s osovinom na svetu i star je oko 5150 godina. мини|200px|десно|Bronzano oružje i alat pronađeno u Rumuniji. мини|200px|десно|Piramide u Gizi. мини|200px|десно|Ramses -{II}- na bojnim kolima u bitci kod Kadeša. мини|десно|200px|Rekonstrukcija vodenice i vodeničkog kola koja se koristila u staroj Grčkoj, a izumljena je negdje između 3. i 1. veka p. n. e. Detaljni opis je napravio Vitruvije. мини|десно|200px|Arhimedov vijak. мини|десно|200px|Prikaz vodenog sata kojeg je napravio Ktesibije Aleksandrijski u 3. veku p. n. e. мини|десно|200px|Rimski vodovod (akvedukt) Pon dju Gar (fr. za Most preko reke Gar) u Francuskoj je deo rimskog vodovoda koji je donosio vodu gradu Nimu (Francuska), a sagrađen je 19. p. n. e. мини|десно|200px|Pompejski mlin koji je koristio snagu životinja (obično magaraca, povremeno i konja). мини|десно|200px|Starorimska dizalica -{Pentaspastos}- („dizalica s pet čekrka”) koja je mogla da diže teret do 450 kilograma. мини|десно|200px|Apijski put (latinski i otalijanski: -{Via Appia}-) je jedan od najstarijih i strateški najvažnijih puteva koje je sagradila Rimska republika. Spajao je Rim sa Brindizijem u Apuliji, na jugoistoku Italije. десно|мини|200px|Model prvobitnog kompasa (-{sinan}-) iz dinastije Han (206. p. n. e. – 220.) za koji se pretpostavlja da je napravljen od prirodnog magneta. мини|десно|200px|Zapredak (kukuljica) dudovog svilca -{(Bombyx mori)}-. мини|десно|200px|Kineski porculan iz 10. veka. мини|десно|250px|Prikaz brodova iz vremena dinastije Han (219. p. n. e. - 210. p. n. e.). мини|десно|200px|Kineski zid kod Đujung prolaza. десно|мини|200px|Kineski abak ili računaljka. мини|десно|200px|Norija iz grada Hama u Siriji koja grabi vodu iz reke Orontes za navodnjavanje i vodovod. мини|десно|200px|Najvažniji doprinos muslimana tekstilnoj industriji bilo je širenje pamuka. мини|десно|200px|Merino ovca potiče iz Male Azije. мини|десно|200px|Vodeničko kolo prečnika 13 metara. мини|десно|200px|Vetrenjače La Manča, Španija. мини|200px|десно|Stremen je bio jedan od ključnih izuma srednjeg veka. мини|200px|десно|Dvorac Trakošćan. мини|200px|десно|Potkivanje konja. мини|200px|десно|Konjska orma ili ovratnik je povećao učinkovitost konja pri vuči za četiri do pet puta. мини|200px|десно|Presa vino je prvi primer primene pritiska na ravnu ploču. Ova konstrukcija je pomogla i u izradi štamparske mašine. мини|200px|десно|Drvorez iz 1568. prikazuje štamparsku mašinu, gde levi radnik izvlači odštampane papire, a desni stavlja tintu na blokove slova. Na ovaj način moglo se odštampati do 3600 stranica na dan. мини|десно|200px|Izum mehaničkog sata se pripisuje Kristijanu Hajgensu, koji je za to razvio i formulu, te konstruirao prvi sat s klatnom. мини|200px|десно|Plitko ognjište je vrsta nekadašnje peći u kojoj se topila ruda gvožđa, korištenjem drvenog uglja koji je redukovao gvozdene okside (uglavnom hematit) u gvožđe, a proizvod je bio spužvano gvožđe, koje je bilo upotrebljivo tek nakon kovanja, a konačni proizvod je bio kovano gvožđe. мини|десно|200px|Prva visoka peć u Nemačkoj, koja je radila između 1150. i 1350. мини|десно|200px|Izgled malteške galije svojstvene za 16. vek.
Istorija tehnologije je usko vezana uz istoriju otkrića raznih alata i tehnika, a kako nijedno ljudsko društvo ne može opstati bez tehnologije, može se reći da je tehnologija stara koliko i samo ljudsko društvo. Suština čovekovog načina opstanka je izrada i korištenje alata, te kulturalno prenošenje tehnologije (tj. poduka novih naraštaja). Štaviše, izrada i upotreba alata dugo je smatrana osnovnom razlikom između ljudi i ostatka živoga sveta.
Praistorijska tehnologija
Praistorijska tehnologija je vezana uz praistoriju koje je najdalje razdoblje u prošlosti čovečanstva. Početak praistorije određuje se prvim nalaskom alata hominida (negde oko 2.500.000 godina p. n. e.), a kraj s početkom ljudske pismenosti (tj. najstarijim nalazima ljudske pismenosti) - oko 3500. godine p. n. e. Praistorija se deli na dva velika razdoblja – kameno doba i metalno doba. Kameno doba deli se na starije (paleolit), srednje (mezolit) i mlađe kameno doba (neolit), a metalno doba na bakarno, bronzano i gvozdeno doba.
Tehnologija starijeg kamenog doba
Koren tehnologije je u biološkoj evoluciji, koja je čoveku dala dva ključna alata: slobodne ruke sposobne za hvatanje i govor. Osim toga, alate koriste i neke životinje, a kulturalno prenošenje tog umeća s naraštaja na naraštaj se povremeno javlja među majmunima, pre svega čovekolikih. Premda je upotreba alata primećena kod više vrsta životinja, najčešće se radi o instinktivnom ponašanju. Šimpanze u divljini ponekad love termite pomoću grančice koju pripremaju u tu svrhu ili razbijaju ljuske plodova kamenom. To ponašanje nije instinktivno, već ga majke prenose na mladunce podukom. Stoga se ono mora smatrati kulturnom pojavom, koja uz to ima i regionalno obeležje, jer je uočeno samo kod nekih populacija. Šimpanze takođe poseduju znanje o lekovitim biljkama koje se prenosi podukom.
Važno je razlučiti upotrebu alata od izrade alata: neki se predmeti mogu koristiti kao alatke i pre nego što se alat počne namenski izrađivati. Po svemu što znamo ljudi su jedina živa bića koja oblikuju alat za izradu drugih alata. Nikad nije primećena šimpanza koja namerno lomi kamen, niti je bilo uspeha u njihovom podučavanju da to čine na način na koji su rani ljudi izrađivali kameni alat. Eksperimenti pokazuju da šimpanze mogu da nauče da koriste kamenu oštricu, ali ne poseduju mentalne i anatomske sposobnosti potrebne za njenu izradu. Tokom jednog eksperimenta je šimpanza uspela da nauči da udaranjem kamena o kamen ili bacanjem kamena na tvrdi pod nastaje oštri odbojak (tanji komadi kamena odvojeni od kamenog jezgra), ali nije uspela da uoči važnost ugla lomljenja u proizvodnji odbojaka. Zato su kamena jezgra od kojih je odvajala odbojke više nalikovala prirodno razlomljenim komadima kamena. Takvi eksperimenti navode na zaključak da su izrađivači ranog kamenog oruđa posedovali spoznajne sposobnosti i razumevanje tehničkih načela izrade alata koje je znatno veće od onih koje mogu razviti današnji čovekoliki majmuni.Basalla, G.: "The Evolution of Technology", Cambridge University Press, Cambridge, 1988.
Vatra Korištenje vatre je pouzdano potvrđeno na nalazištima mlađim od 250.000 godina, ali se obično smatra da se je vatrom ovladalo mnogo ranije. Verojatno -{Homo erectus}- nije znao da upali vatru, ali je znao kako da je dugo održava. Vatra ima ulogu pri pripremanju jela, ali od jednake je važnosti, a možda i veće, činjenica da ona oslobađa od hladnoće i mraka. Kontrola vatre je ključna nova tehnologija za čovečanstvo. Vatra daje toplotu. Ona omogućuje migracije u područja hladnije klime, otvara čoveku mogućnost za naseljavanje velikih područja, koja su inače negostoljubiva i nenaseljiva. Vatra daje veštačku svetlost. Proteže čovekovu aktivnost u noć i na mračna mesta poput pećina. Vatra nudi zaštitu od divljih životinja. Vatra omogućuje pripremu hrane, što skraćuje vreme i smanjuje napor potreban za jelo i probavu. Vatrom se mogu otvrdnuti drveni alati. Vatra služi kao okupljalište, središte društvenih i kulturnih odnosa. Praktično poznavanje vatre dalo je čoveku veći stupanj upravljanja nad prirodom. Tek oko 3000. p. n. e. je ovladano pouzdanim tehnikama paljenja vatre (kremen, paljenje pomoću trenja drvaca vrtnjom).
Koža Od doba ranog paleolita koža je imala golemu ulogu u drevnoj privredi. Koža različitih stupnjeva tvrdoće i savitljivosti je služila za mnoge svrhe za koje je kasnije korištena keramika ili tkanina. Paleolitski su ljudi koristili kože mrtvih životinja za odeću i donekle za šatore i posude. Ne zna se kad su ljudi naučili kako da kožu obrade tako da bude trajna – struganjem i hemijski. Postoje brojni ostaci strugača od kosti i kamena, ali je verojatno trebalo mnogo vremena da se nauči da je poželjno ostaviti samo središnji sloj, a ukloniti gornji, s krznom ili runom, i donji, mast i meso. Verojatno je još duže trebalo da se nauči kako da očuva takva kožu. Donedavno su Eskimi dimili kože. Drugi postupci očuvanja su soljenje, sušenje na suncu. U drevnom Egiptu se koristilo štavljenje pomoću stipse, često u kombinaciji sa solju. Najvažniji postupak je koristio tanin i smatra se da potiče od namakanja koža u šumskim mlakama ili od navike bojenja biljem pomoću umakanja. Glavni je izvor bio hrastova kora ili hrastove šiške. Štavljenje se sprovodilo umakanjem koža u niz jama ili korita, prvo u najstariju, tj. najslabiju tečnost. Proces je trajao više od godinu dana. Koža za đonove je udarana čekićem da bi bila trajnija, za odeću impregnirana masnoćom dok je još vlažna.Janković, I. i I. Karavanić: "Osvit čovječanstva – Početci našega biološkog i kulturnog razvoja", Školska knjiga, Zagreb, 2009.
Tehnologija mlađeg kamenog doba Prelaz sa skupljanja hrane na proizvodnju hrane je bio najveći napredak tehnologije, neki smatraju najvažniji uopšte u istoriji. U područjima prikladnim samo za napasanje stoke doveo je do pastirskog nomadizma ili stočarstva; u drugim područjima je došlo do obrade zemlje i seoskog načina života, tj. stalnih naselja. Tako je počeo neolit ili mlađe kameno doba. Neolitska je revolucija korenito promenila život ljudi, ali i njihovu okolinu. Taj novi način života u biti određuje čovekov suštinski napor da promeni okolinu odabranjem biljaka i životinja s ciljem povećanja njihove produktivnosti i korisnosti. Neolitska društva, zasnovana na udomaćenim biljkama i životinjama, nastala su nezavisno u različitim delovima sveta nakon 8500. p. n. e.: Bliski istok, Indija, Afrika, Severna Azija, Jugoistočna Azija, Srednja i Južna Amerika.
Pre oko 10.000 godina došlo je do poslednje velike klimatske promene, koja označava početak holocena ili odleđavanja. Dolazi do povlačenja leda na sadašnje pozicije, a nivo mora je naglo porastao zbog otapanja ledenog pokrova i ledenjaka. Povećanje količine padavina pred početak holocena u ekvatorijalnim područjima promenilo je narav velikih reka, porasla je količina vode u rekama poput Nila, Konga i Nigera. Klimatske promene su uticale na floru i faunu. Tundre su postale šume, suva područja su postala savane. Mnogi veliki sisari su izumrli, iz klimatskih i/ili kulturalnih razloga, a među njima i oni važni za čoveka (poput mamuta). Neke za čoveka važne vrste su se povukle na sever, zajedno sa tundrama. Ljudske zajednice su se morale prilagoditi tim promenama u okolini. Neke su sledile uobičajenu lovinu, koja se selila na sever, i tu su nastavile da žive na tradicionalan način, zasnovan na lovu i ribolovu. To su predhodnici, premda verojatno ne i direktni preci, naroda poput Laponaca, Eskima i Samojeda. Druge grupe, pre svega one koje su živele u umerenim klimatskim predelima, na područjima koja su sada prekrile šume, počele su da se prilagođavaju novoj okolini.