мини|Јавна демонстрација примене анестезије у уклањањању бола азотсубоксидом (званим „рајски гас“), коју су 1800. године извели Хамфри Дејви и Томас Бедоуз, британски хемичари Историја анестезије је хронолошки приказ развоја једне медицинске дисциплине без које је немогуће намерно изазвати стање привремене неостељивости, а по потреби и сна, о коме је од свог постанка човек желео контролише и спроводи. У многим записима постоје приче о иззазивању безболмости код људи који болују од бола. Дуго је познато да постоје биљни сокови који, убрузгани у крв, могу привремено да га паралишу, па су таква средства често коришћена у борби примитивних племена. Вековима је познато да семе неких биљака може увести човека у сан, или код њега изазвати халуцинације, и зато постоји израз у народу, када неко изговара глупости...да се најео бунка.
Посебно је било болно када су људе оперисали Грци и Римљани. Грци су само понекад оперисали људе, када је то било неизбежно, тако да су најчешће при порођају умирале труднице и људи који су били теже болесни. Често су примењивали и грубе окрутне физичке мере (гушење, онесвешћивање ударцем итд) које које су изазивале дубок сан, или смрт болесника. Пацијентима су везиване руке и ноге за операциони сто, када су обављане ампутације или други тешки оперативни захвати.
Тако је потреба и жеља да се избегне бол, човека навела да све више истражује око себе и пронађе начине да тај боле регулише. Али требало је да прође много векова да се из ових човекових хтења развије савремена наука — анестезиологија.
Паралелизам развоја хирургије и анестезије До 19. века анестезија није примењивана у медицини у данашњем облику, па су људи током операције осећали јак бол. У операционим салама је постојала особа задужена да умири болесника, за време извођења медицинских процедура. Да би смањио физичке патње током медицинских интервенција, човек је од свог постанка истраживао начине да ублажи бол и смањи патње болесницима.
У било ком историјском раздобљу медицине све учесталији хируршки захвати, наметали су потребу да се они изврше без наношења бола болеснику. Зато су хирургија и анестезији кроз историју биле две гране медицине које се развијају упоредо и једна другу унапређују. Како су се хирузи више усвршавали у овладавању многобројним, све сложенијим и дуготрајнијим техникама у савладавању болесних органа, то је постојала и њихова већа потреба да болесника заштите од шока, бола и непријатности коју хируршки захват, кроз агресивност према њиховом телу, са собом доноси. Тако су историски гледано хирурзи заправо били ти који су су иницирали развој анестезије.
Развијајући себе, анестезиологија је развила многе друге медицинске гране — трансплантациону хирургију, захваљујући апарату за вантелесни крвоток, током које је човек жив, а хирурзи раде свој посао.
Анестезиологија се стално развија као грана медицине и док би некада људи у 55. или 60. години били неподобни за операцију, данас се хируршке интервенције под анестезијом успешно обављају и на људима у деветој деценији, али и код беба старих тек неколико часова, које су се на пример родиле без ануса или са неком другом аномалијом.
Данас су се осим опште, паралелно са развојем специјализованих грана хирургије, издвојиле и специјализоване анестезиологије: неурохируршка, кардиохируршка, али и дечја хируршка анестезија.
Историјат анестезије на глобалном нивоу мини|десно|150п|<center>Крофорд Лонг 1842. је први применио анестезију током оперативног захвата<center> мини|десно|150п|<center>Хорас Велс 1846. је први применио анестезију у току вађење зуба<center> мини|десно|150п|<center> Вилијам Мортон (1819—1868)<center> 150px|мини|Мортонов етарски инхалатор мини|десно|150п|<center>Инструменти за анестезију из 19. века<center> мини|десно|150п|<center>Аугуст Бир пионир спиналне анестезије<center> мини|десно|150п|<center>Џејмс Т. Кловер 1868. приказује примену азотсубоксида у анестезији<center> мини|десно|150п|Вилијам Мортон 1846. демонстрира анестезију етром 150px|мини|Реплика етар инхалатора Прве помене анестезије налазимо још 3000. п. н. е. у Месопотамији, у којој су „анестезирали“ пацијенте притискивањем каротидних артерија како би они изгубили свест. Египћани су примењивали први снег како би расхлађивањем (хипотермијом) тела изазивали аналгезију. Источно-кинеска култура развија акупунктуру као посебан облик анелгезије. Шок и сепса веома често су усмрћивали већину оних који су преживели трауму хируршког ножа.
У старим, грчким и римским медицинским текстовима Хипократа, Теофраста, Аула Корнелија Целзуса, Педаниуса Диоскоридеса, Плинија Старијег, по први пут се помиње употреба неких средства за „анелгезију-анестезију“ код болесника са повредама као што су: мандрагораLe piante medicinali, di Roberto Michele Suozzi, Newton&Compton, Roma, 1994. pp. 68., кокаин, марихуана, хашиш, опијум, алкохол.
У средњем веку прве болеснике су „опијали“ потапањем сунђера у мандрагору или опијум, и његовим подношењем болеснику под нос. У 13. веку у Италији Теодорик Боргогнони је користио разне мешавине лекова са опијатима како би код болесника изазивао губитак свести. Разни лекови у комбинацији са алкалоидима били су главни ослонац анестезије све до 20. века. У Америци је кокаин коришћен као важан анестетик током операција трепанације (отварања) лобање. Алкохол и његова вазодилаторна својства су такође кроз историју анестезије коришћена у оперативним захватима.Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ. History of medicine. In: Šerger A, (eds). Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 354−94. (Serbo-Croatian)
У 17. веку хипотермију (снижавање температуре тела), као облик анестезије међу првима је применио Марко Ауерелио, а нешто касније и један од Наполеонових хируга у збрињавању ратних рана (током ампутације удова). Први облици онога што је анестезија Праве анестезије није било све до 19. века, када су започета прва истраживања у овој области, захваљујући напретку у развоју хемије и физиологије, а хронолошки гледано све се одвијало овако; 1800. Хамфри Дејви (-{Humphry Davy}-) и Томас Бедоуз (-{Thomas Beddoes}-), британски хемичари описују нека својства азотсубоксида (тзв. „рајског гаса“), као што је уклањање бола. Али у тим данима овај азотсубоксид је коришћен у друштву само ради забаве. 1818. Фарадеј је открио да етар има сличне особине као азотсубоксид, а Хикман 1824. да и угљен-диоксид може послужити у анестезији, али ера хируршке анестезије још није почела. 1842. (30. марта) Крофорд Лонг (-{Crawford Williamson Long}-)-{Crawford Williamson Long (1815—1878)}- у Данијелсвилу, -{Џорџија}-, први је применио етарску анестезију током успешног оперативног захвата, дајући је свом пријатељу, Џејмсу М. Венаблу (-{James M. Venable}-) пре ексцизије (исецања) једног од два тумора из његовог врата. Он је ово своје откриће (из непознатих разлога) објавио тек 1849, две године након Вилијама Мортона који се у Масачусетсу прославио демонстрацијом анестезије, па се као званични (службени) почетак анестезије узима 1844, када је амерички зубар Хорас Велс (-{Horace Wells}-), у току вађење зуба применио „рајски гас“ за анестезију. 1844. Хорас Велс (-{Horace Wells}-), амерички зубар први је извадио болестан зуб пацијенту у анастезији азотсубоксидом. На ову идеју Велс је дошао гледајући јавне представе неког Гарднера Колтона путујућег хемичара-учитеља, који је зарађивао новац тако што је демонстрирао последице удисања азотсубоксида. Нажалост Хорас Велс при покушају јавног приказа своје методе у Масачусетској болници доживљава неуспех и он убрзо губи подршку медицинских кругова због више стручних грешака, што је код Велса изазвало разочарање и тешку психичку депресију, па примат у анестезији преузима његов ученик, сарадник и колега Вилијам Мортон.Crawford W. Long’s Discovery of Anesthetic Ether: Mesmerism, Delayed Publication, and the Historical Record; Roger K. Thomas, Ph.D. The University of Georgia, Presentation in the Key Barkley Symposium on the History of Psychology, Southern Society for Philosophy and Psychology, April, 17, 2003, Atlanta, GA 1847. (16. октобра) Вилијам Мортон (-{William Morton 1819—1868}-),. амерички зубар, након неуспешног покушаја примене азотсубоксида -{(N2O)}- у анестезији од стране његовог колеге Хораса Велса са којим је једно време успешно сарађивао, изводи своју чувену демонстрацију анестезије, применом етра (саветован од свог некадашњег ментора, професора Џексона, да примени јачи анестетик од азот-оксидула), Мортон у истој клиници у којој је неуспех доживео Велс, доживљава потпуни успех и признање својих колега, после којег се примена анестезије у хирургији проширила по целом свету. 1847. Џејмс Јанг Симсон (1811—1870), Британски акушер је предложио употребу другог значајног лека у анестезији хлороформа, откривеног 1831. Ефикасност хлороформа Џејмс Јанг Симсон је доказао примењујући га код трудница за ублажавање порођајних болова.Pernick MS. A Calculus of Suffering: Тако је на почетку свог развоја поред азотсубоксида анестезија добила још два анестетичка средства етар и хлороформ 1847. Николај Иванович Пирогов, руски хирург, обавио је прву успешну операцију са анестезијом на бојишту, што је значајно смањило смртност како у току хируршке интервенције, тако и у постоперативном периоду, а затим и инвалидитет, јер анестезија хиругу пружа оптималне услове за рад а рањенику омогућује бржи постоперативни опоравак.
Анестезија с краја 19. века Следе нове методе (облици) и нови лекови за анестезију:. Medical encyclopedia. Volume I. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 165−188. (Serbo-Croatian) 1874. Пјер-Сипријен Ор (-{Pierre-Cyprien Ore 1828—1891}-) изводи прву интравенску општу анестезију хлоралхидратом. Због одложеног и спорог опоравка и високе смртности пацијената ова врста анестезије дуже време наилази на неприхватање.-{Pierre-Cyprien Ore Etudes Cliniques sur L’Anesthesie Chirurgicale par La Methode des Injections de Chloral dans Les Veines, the first monograph on the technique, 1875}- 1869. Фридрих Тренделенбург (-{Friedrich Trendelenburg 1844—1924}-) -{Who Named It: Friedrich Trendelenburg}- изводи прву анестезију преко каниле уведене кроз трахеостому (отвор на гркљану) како би успешно изводио операције у усној шупљини.F. Trendelenburg: Beiträge zu den Operationen an den Luftwegen.[von Langenbeck’s] . 1878. Вилијам Макјуен (-{William Macewen 1848. – 1924}-) Шкотски хирург изводи прву ендотрахеалну интубацију кроз уста, као алтернативу трехеотомији, што омогућава пацијенту да дише код едем (отока) глотиса, и током опште анестезије хлороформом. Ова врста анестезије је и данас у употреби. 1884. Карл Колер (-{Carl Koller 1857—1944}-)-{Karl Koller (1857-1944)}-, аустријски офталмолог извео је локалну анестезију корнеје ока укапавањем раствора кокаина на површину ока, што је имало велики значај за даље усавршавање оперативних захвата у офталмологији. Због рефлексних, невољних покрете ока пацијента, који се јављају као одговор на најмањи додир, оперативни захвати на оку без претходне анестезије су јако тешки и ограничени. -{Karl Koller}- је након бројних истраживања открио да пар капи раствора кокаина решава овај проблем. Кокаин такође изазива мидријазу, проширење зенице ока па је и ова његова особина коришћена у офталмологији.Koller C: Vorlaufige Mittheilung uber locale Anasthesirung am Auge. (Preliminary report on local anesthesia of the eye) Bericht uber sechzehnte Versammlung der ophthalmologischen Gesellschaft. Heidelberg 1884. Universitats-Buchdruckerei von Adler's Erben, Rostock. pp. 60–3