Историјски материјализам је теорија историје и социологије у марксистичкој мисли која поставља тезу да су материјални и економски услови примарни покретачи друштвене структуре и историјских промена. Први су га формулисали Карл Маркс и Фридрих Енгелс средином 19. века, а теорија предлаже да начин производње материјалног живота — начин на који друштво производи и репродукује средства за људску егзистенцију — одређује или условљава своју политичку, правну и идеолошку „надбазу”. Историјски развој се посматра као низ начина производње, при чему су прелази између њих вођени противречностима које настају између развоја производних снага (технологија, радна снага) и статичних односа производње (класна структура, власништво над имовином).

Материјалистичко схватање историје развио је Маркс као критички одговор на филозофију немачког идеализма, ахисторијски материјализам просветитељства, као и класичну политичку економију мислилаца као што су Адам Смит и Дејвид Рикардо. У ономе што се сматра његовом дефинитивном формулацијом, из његовог предговора за спис Прилог критици политичке економије из 1859. године, Маркс је сажео водећи принцип ове теорије: „Не одређује свест људи њихово биће, већ, обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест.” Маркс и Енгелс су први пут скицирали ову теорију у делу Немачка идеологија (1846), концептуализујући историју као низ „прогресивних епоха” — азијског, античког, феудалног и модерног буржоаског (капиталистичког) начина производње. Уместо као заокружену и утврђену научну теорију, Маркс и Енгелс су ове идеје представили као скуп методолошких принципа и хипотеза које треба да послуже као „водиља” за историјско и друштвено истраживање.

Након Маркове смрти, Енгелс је проширио ове идеје у делима као што су Анти-Диринг (1878) и Порекло породице, приватног власништва и државе (1884). Према мишљењу неких проучавача, Енгелсове касније формулације помериле су тежиште теорије са критичко-филозофског метода на позитивистичку и детерминистичку науку, представљајући историјски материјализам као специфичну примену универзалног „дијалектичког материјализма” који управља и природом и друштвом. Ова интерпретација постала је камен темељац марксизма-лењинизма и совјетске ортодоксије, мада се разликовала од Марковог сопственог приступа, који се првенствено бавио анализом друштвеног развоја, посебно успоном капитализма из европског феудализма.

Као оквир за анализу, историјски материјализам третира класни сукоб као централни механизам историјских промена, при чему до друштвених револуција долази када постојећи односи производње почну да коче развој производних снага. Иако је теорија критикована због свог наводног економског детерминизма, а многи њени кључни принципи били подложни радикалној ревизији, њени концепти су имали дубок утицај на социологију, историографију и критичку теорију.

Порекло и развој Историјски материјализам је формулисао Карл Маркс као радикалски прекид са до тада владајућим филозофским и историјским традицијама свог времена, синтетизујући елементе из немачког идеализма, француског социјалистичког мишљења и британске политичке економије. Његов циљ је био да превазиђе чисто емпиријски или чисто спекулативни приказ историје ка „критичкој теорији” која открива унутрашњу логику друштвеног развоја као неопходан процес којим управљају закони.

Концепт историје као низа „облика егзистенције” може се пратити до Шкотског просветитељства. Мислиоци као што су Адам Смит, Адам Фергусон, Џон Милар и Вилијам Робертсон развили су „теорију у четири стадијума” о историји, која је постављала тезу да друштво напредује кроз фазе ловства, сточарства, пољопривреде и трговине. Овај модел је објаснио развој својине, права и владе као последицу промена у томе како друштво обезбеђује своју материјалну егзистенцију. Марсков акценат на централном месту материјалне производње може се стога посматрати као врхунац ове традиције, а не као потпуно оригиналан допринос. Он је такође црпео инспирацију од француских социјалистичких мислилаца као што је Сен Симон, који је историју видео као прогресију друштвених система (сваки са сопственом унутрашњом логиком и крајњом застарелошћу) и који је истицао примат производње и економске организације у обликовању друштва, као и од француских историчара Бурбонске рестаурације — као што су Огистен Тијери, Франсоа Миње и Франсоа Гизо — који су идентификовали класну борбу као мотивну снагу историјских револуција.

Хегелијански и фојербаховски корени мини|upright|Георг Вилхелм Фридрих Хегел Марсково тумачење историје било је дубоко обликовано његовим критичким ангажманом са филозофијом Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Иако је Маркс одбацио Хегелов идеализам — идеју да је историја развој универзалног „Духа” или „Идеје” — задржао је хегелијанско уверење да историја није случајна збирка чињеница већ кохерентан, разумљив процес са унутрашњом логиком. За Хегела се овај процес завршавао „помирењем идеје и стварности” у савременој рационалној држави; за Маркса се завршавао револуционарним рушењем те стварности.

Од Хегела је Маркс усвојио дијалектички метод, али је покушао да га примени не на кретање идеја већ на материјални, друштвени свет. Критиковао је Хегела због реификовања апстрактних концепата и третирања истих као стварних субјеката историје, уместо да полази од стварних, конкретних људских бића. Маркс је од Хегела преузео и епистемолошки оквир „филозофије унутрашњих односа”, онтолошки поглед да је сваки дати ентитет конституисан збиром његових унутрашњих односа са другим ентитетима који чине целину. Ова релациона концепција поставља тезу да се „услови његовог постојања сматрају делом онога што он јесте”, што је у супротности са уобичајеном здраворазумском алистичком или дуалистичком идејом да ствари имају „спољашње” односе једна према другој. Према Марксу, иако је одбацио Хегелове идеалистичке теорије, никада није одступио од ове релационе концепције.

Марсково „извртање” Хегела било је под утицајем Лудвига Фојербаха, који је тврдио да су људи пројектовали своје сопствене суштинске атрибуте на спољашњи, апстрактни Бог, што је водило ка верском отуђењу. Маркс је проширио ову критику на друштвену и економску сферу; међутим, критиковао је Фојербахов материјализам као статичан и ахисторијски, постулирајући непроменљиву људску суштину која занемарује историјски процес и практичну, продуктивну активност људских бића. Маркс је узвратио да људска природа није фиксна већ се континуирано трансформише кроз практичну друштвену активност. У својим Тезе о Фојербаху (1845), Маркс је успоставио свој одлазак од целокупне претходне филозофије, тврдећи да се „поклапање промене околности и људске активности... може замислити и рационално разумети само као револуционарна пракса”. Историја је према томе била прича о човековој самокреацији кроз рад.

Ране формулације

Прва рудиментарна скица историјског материјализма појављује се у Немачка идеологија, коју су написали Маркс и Фридрих Енгелс 1845–46, али није објављена за њиховог живота. У њој су одлучно раскинули са својом младохегелијанском прошлошћу и тврдили да полазна тачка за свако право разумевање историје мора бити „стварни процес производње, полазећи од материјалне производње самог живота”. Дело супротставља материјалистички приступ идеализму немачке филозофије: „насупрот немачкој филозофији која се спушта са неба на земљу, овде се уздижеме са земље на небо.” Полазна тачка нису апстрактне идеје већ стварни, историјски појединци који „почињу да се разликују од животиња чим почну да производе средства за своју егзистенцију” — корак услован њиховом физичком организацијом. Текст нацртава низ историјских фаза, од којих је свака карактеризована доминантним обликом својине: племенском, античком (комунална и државна својина) и феудалном.

Развијенија верзија теорије појавила се у обимним рукописима које је Маркс написао 1857–58, постхумно објављеним као Grundrisse. У овим белешкама Маркс је разрадио различите „предкапиталистичке формације”, анализирајући унутрашњу динамику „азијског”, античког и германског (феудалног) начина производње. Овај рад је поставио темељ за његове зреле економске студије кроз историзацију категорија политичке економије и демонстраирање да је капитализам био специфичан, пролазан начин производње, а не природно и вечно стање.

Најпознатији и најсажетији преглед теорије дао је Маркс у предговору своје књиге из 1859. године, Прилог критици политичке економије. Овај текст је постао канонска изјава историјског материјализма, дефинишући његове кључне концепте и служећи као примарна референтна тачка за касније марксисте. Међутим, пошто је написан са циљем да се заобиђе пруска цензура, тежи да потцени активну, револуционарну улогу људске агенције. У њему је Маркс навео свој „водећи принцип”:

Тумачење овог одломка било је предмет значајне дебате. Неки проучаваоци су га тумачили као израз ригидног економског детерминизма, гледишта које се описује као „фундаменталистичка” или „вулгарно марксистичка” интерпретација. Ово читање сугерише једносмерни каузални однос где економска база у потпуности одређује надбазу. Други научници су се залагали за нередуктивно читање, истичући да Марсков језик омогућава сложенији однос. На пример, оригинални немачки израз bedingt је уверљивије превести као „условљава” него „одређује”, што подразумева парцијалну и не потпуну одређеност. Марско формулисање, које такође укључује изразе попут „кореспондира” или „одговара”, оставља простор за неекономске факторе и реципрочан утицај. Сам Маркс ове пропозиције није описао као готову теорију већ као хипотезе које су чиниле „водиљу” за његово истраживање. Енгелс је у серији писама написаних након Маркове смрти нагласио ову тачку, жалећи се да „сувише млађих Немаца једноставно користи фразу историјски материјализам (а све се може претворити у фразу) само зато да би сопствено релативно оскудно историјско знање... што брже уобличили у уредтан систем”.

Кључни концепти

Производне снаге и односи производње „Материјалне производне снаге” (или „снаге производње”) укључују средства за производњу — инструменте рада (алат, машине) и предмете рада (сировине) — и радну снагу, људски капацитет за обављање рада. Људски рад је дефинисан карактеристикама које га чине искључиво људским: за разлику од инстинктивног рада животиња, он укључује унапред осмишљен план, израду и употребу алата и артикулисани говор. Према традиционалном тумачењу историјског материјализма, производне снаге су „материјалне” у смислу да су одвојене од друштвених односа. Међутим, алтернативно читање тврди да за Маркса производне снаге нису „ствари” већ колективне моћи друштвеног рада. У овом погледу, феномени који се обично категоришу као друштвени односи или чак надбазни елементи — као што су сарадња, подела рада, научно знање или облици свести попут осећаја слободе — могу функционисати као производне снаге. Третирати производне снаге као чисто материјалне, одвојене од друштвених односа које оне отелотворују, значи „фетишизовати” их, грешком мешајући специфично капиталистички облик појаве са универзалном стварношћу.