Путујући страни лекари у Србији или калојатри („добри лекари“) и хећими, била је посебна сталешка група медицинара који су поред српских видара, због својих умећа у народу су били јако цењени. Иако су најчешће то били самоуки лекари Грци, који су говорили да потичу из Епира, а хећими су били Турски лекари, међу којима је било и, лекар у турској војсци, међу њима је било и школованих лекара који су у Србију долазили из Аустроугарске или Дубровника.T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98. Иако се доласком Османлија у Србији све мењало у медицини, увек је био и по неки лекар, Грк, Јерменин, Турчин, Француз, који је циљано дошао или залута у Србију, задржао се у њој извесно време, па у њој и умро или наставио даље.Nikolić, V. (1940). Iz narodne medicine u Nišu za vreme turske vladavine. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 15. .
Историја Болесне чланове својих породица виђенији Срби су у 19. веку слали у Земун на лечење, а и лекари пречани прелазили су у Београд. Међу најранијим сведочанствима о лечењу рањених српских бораца у суседној Аустрији је документ о лечењу Карађорђевог војводе Цинцар Јанка Поповића у Земуну од рана задобијених у бици на Мишару (1806). Лечио га је контумацки хирург Endrödy. Војвода је морао да напусти Земун пре излечења из страха да не буде ухапшен.Катић Р. О лечењу Карађорђевог војводе Цинцар Јанка Поповића у Земуну 1806. године, САЦЛ, св. 12, 1519–1521, 1954.Јакшевац Н. Л. Срби пречани као лекари и апотекари Милошева доба, САЦЛ, св. 4, Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, САЦЛ, св. 1, .
По завршетку другог српског устанка, школовани лекари су почели да долазе у Србију неколико година касније, када се отпочело са организовањем упоредне српске власти. Међу првим лекарима у Србију су дошли др Антонио Мавромат 1819. из Букурешта, а затим др Камбер из Новог Сада. За управника првог карантина на граници кнез Милан је постављи др Минаса који је 1823. лечио и његове чланове породице. Затим долазе др Валкони, др Фидлер, др Бирг, др Будаија, др Шлезингер и др Панајот Папакостопулос који су били свршени доктори медицине.
Београдски везир би у случају болести позивао директора земунског контумаца др Минаса, а чинили су то касније и кнез Милош и његова браћа. Пошто их нису задовољавали услови живота и рада брзо су напуштали посао и врло често мењали места боравка кружећи између Крагујевца, Београда и Шапца, и тако постали путујући лекари странц, који су се устручавали да дођу у Србију илу су постављали неоствариве услове да не би дошли..Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1839, 1840, 1841, 1842, 1844, 1845, 1846, 1847, 1848, 1849, 1851. Beograd, Arhiv Srbije, 2012.Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1852, 1857, 1858, 1860, 1861, 1862, 1863, 1865, 1866, 1867, 1868, 1870. .Arhiva. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, Kragujevac, 2012.Arhiva. Kragujevac: Medicinski fakultet univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2012.Arhiva Muzeja zdravstvene kulture. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, 2012.
Међу првим путујућим „лекарима“ у Србији био је Нићифор Нинковић, који је дошао устаничких година (негде око 1807. године), из Срема у Београд, да као и многи пре и после њега помогне борбу Србије за ослобођење. Нићифор је учествовао и у биткама, па и у две веће, на Јавору и Делиграду, и радио као писар код Карађорђевих кнежева. Овај „берберин, доктор и хирург“, како је сам себе називао, био је писац једног од најинтересантнијих дела српске мемоарске литературе – „Жизниописанија моја“.Нинковић Н. Жизниописанија моја, Београд, 1988. Како је убрзо по доласку у Србију био разочаран насилништвом, примитивизмом и самовољом устаничких војвода отишао је преко Влашке у Цариград, где је изучио берберски занат и „докторију“, па се 1819. године вратио поново у Србију и отворио „берберски дућан“ у Београду. Убрзо га је против његове воље узео кнез Милош за свог личног бербера и „хирурга“. На овој дужности издржао је четири године, и вештим лукавством успео је да побегне од Милошеве самовоље и понижавајућег понашања према њему, и крене на путовање. Кад се вратио у Србију, после Милошеве абдикације, није се више могао бавити „докторлуком“. Умро је у Пожаревцу педесетих година 19. века.Ковачевић Б. О необјављеним успоменама Нићифора Нинковића, берберина Кнеза Милоша, Лет. Мат. Српске, 1953.Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Beograd: Štamparija Zlatibor, 1925.
Ипак долазак и постављање нових школованих лекара текло веома споро. Први дипломирани доктор медицине, дошао је у Београд 1821. године. Био је то Наполитанац - карбонар др Вита Ромита, који је једно време био у пратњи турског гувернера Абдурахман-паше, да би касније прешао у Милошеву службу.T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.Arhiv Srbije, Kneževa kancelarija 1822–1839, XVIII, Lekari i apotekari. Др Вито Ромита (1783–1828), Италијан, Наполитанац и карбонар, борац за уједињење Италије, долшао је из Цариграда 1823, као лекар београдског везира Абду-Рахмана, добио је на поклонио земљиште на Врачару у Београду, где је саградио кућу на спрат, докторову кулу. Био је васпитач Милошеве ћерке Јелисавете и Јевремове ћерке Симке. Лечио је и Јеленку, „малу госпођу“, и Гаврила (љубавницу кнеза Милоша и њеног сина). Задржао се у Крагујевцу до 1827. када је отишао у Букурешт, а кућу и праксу у Београду оставио свом зету, др Куниберту, такође Италијану.Matović DZ. 150 godina Kragujevačke bolnice. Hronika prve stalne bolnice u Srbiji. Kragujevac: Okružna podružnica Srpskog lekarskog društva, 2010. (13, 18–20, 23).
Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша (који је од 1816. до 1831. године живео у Шапцу у својству команданта Дриносавске области), био је једини писмен од Обреновића, и један је од првих Обреновића заслужан за долазак страних путујућих лекара у Србију, јер је рано схватио значај здравствене заштите.Stanojević V. Početak stvaranja srpskog lekarskog kadra. U: Spomenica 1872-1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo. . Тако је по одобрењу, а на молбу кнеза Милоша, из Петроварадина у Шабац повремено долазио доктор Камбер ради лечења господара Јеврема, чланова његове породице и неких виђенијих грађана. Истим поводом је повремено из Крагујевца путова по Србији и сам доктор Вито Ремита, лични лекар кнеза Милоша.
Лекари Грци и Цинцари У Србији тог времена било је доста „путујућих лекара“- хећима, а највише Грка, жељних зараде. А било је и оних сумњивог образовања. Феликс Каниц, аустријски путописац, упознао је 1860. године у Нишу грчког лекара Милеријадиса, који је поседовао сумњиву диплому, као и његов колега војни лекар Цинцар, Закарије. Адолфо од Карамана, француски гроф, пролазећи кроз Ниш 1829. године, затекао је у њему путујућег доктора Француза.Andrejević, B. (1995). Adolfo od Karamana, u: Enciklopedija Niša (istorija). Gradina. Niš. .
Доносећи са собом старобалканске културе у полупразну и турским најездама опустошену Србију, лекари Цинцари ће Србији даровати занимања карактеристична за западну Европу. Тако ће први фармацеути-лекари бити управо Цинцари. Кнежева канцеларија им је издавала и „пасоше“ као веродостојне документе, да могу лечити народ по београдском пашалуку.Đorđević T. Medicinske prilike za vreme prve vladavine Kneza Miloša Obrenovića (1815—1839). Beograd: Ministarstvo narodnog zdravlja; 1921.
Први дипломирани лекари Грк који се задржао у Крагујевцу био је: др Константин Александриди, који је имао звање „доктора медицине и лекара књаза србског“, а радио је у Крагујевцу од 1819 до 1821. После само две године напустио је Србију „јер су му почели плату преко погодбе умањивати“.
Лекари Јевреји Међу страним лекарим било је ного Јевреја ашкенаске гране. Многи од њих су дошли између 1845. и 1885. године, многи су променили своје првобитно држављанство у српско, неки су такође променили своју вероисповест и име, остајући трајно у Србији и играјући изузетну улогу у развоју домаћег здравственог система.
Неки од њих су учествовали у ослободилачким ратовима против Турске (1876, 1877/78) и рату против Бугарске (1885), служећи као активни или резервни медицински официри. Крајем 19. и почетком 20. века многи млади домаћи Јевреји, синови сефардских породица које су вековима живеле са Србима под турском влашћу, називајући себе „Мојсије-Срби“, завршили су студије медицине и ступили у српску цивилну и војну службу.
Од Линденмајера, савременика и санитетског историчара, сазнајемо за следећа лица јеврејске националности која су до 1850. године боравила у Србији:АС, Министарство унутрашњих дела, Санитетско одељење, ф. 4, рег. 5/57. .
1846. Магистар хирургије Мојсије Мајер добија право приватне праксе у Београду, али је „после кратке и обећавајуће активности умро”.
1847. Магистар хирургије Емануел Кон ради у Београду као приватни лекар. „После неколико година прешао је у турску службу.” Исте године магистар хирургије Јозеф Штрасер, родом из Сент Андреје код Будима, добија државну службу као окружни хирург у Зајечару, али је већ идуће године напушта „на лични захтев”.
1848. Из Галиције долази др Херман Ландау, „који ће се у Београду усталити”.
1849. Др мед. Сигмунд Рот добија право приватне праксе у Београду.
1850. Долазе две лекара -др Вилхелм Ротцигал и др Адам Флеш. После неколико година др Ротцигел одлази у Јерусалим, на позив Ротшилдове фондације и тамо ускоро умире.
Лекари пречани Трећа деценија 19. века веома је значајна за медицинске прилике у Србији. Цела Србија искрено је желелела да добије школоване лекаре. Вук Караџић је настојао да земља добије што више високошколованих људи, а посебно се залагао да буде више лекара. Међутим, многи „прекосавски“ људи били су неповерљиви према ослобођеној Србији, гледали су у њој оличење Турске, у којој човек није сигуран са својим животом ни са именом.Јован Максимовић 2017, 326 стр.
После одласка Грка Турака и Италијана, у Кнежевини Србији преовладавали су лекари из Хабсбуршке Монархије, међу којима и Срби лекари са територије данашње Војводине.
Према средини века у Србију је долазило све више лекара словенске народности: Чеха, Словака, Русина, Пољака.Станојевић В. , САЦЛ, св. 4. (1957). И онда када је од шездесетих година 19. века када је све више било нових генерације школованих Србијанаца лекара, страни лекараи и „лекари пречани“ још годинама су преовлађивали у лекарским редовима Кнежевине Србије. Многи од њих су се у Србији трајно настанили, засновали породице и својим радом значајно допринели њеном културном напретку.
Средином 19. века, у време панславизма и српског покрета у Јужној Угарској, Србија је за образоване људе из Аустријске царевине била привлачна земља. Она је још увек била вазална турска кнежевина, али са значајним степеном аутономије и грађанских права, опредељена да истраје на путу културног напретка и освајања потпуне слободе, или како је Србију представио Атанасије Николић у нацрту првог печата Друштва српске словесности:
До 1839. године, у Кнежевини Србији је било школованих лекара само у Београду, Крагујевцу и Пожаревцу. Осим у овим местима, постојали су и гардијски лекари у градовима где су били стационирани делови Кнежеве гарде (Чачку, Карановцу и Ћуприји), као и у карантинима (Алексинцац, Рача, Радујевац) и лечилишту у Соко Бањи.