Pegavi tifus u Pirotu 1915. pojavio se u ovom gradu kao jedna od ratnih zaraza, nakon što je strašna epidemija pegavca zahvatila Srbiju s kraja 1914. godine i nastavila i u prvoj polovini 1915 godini.Arhiv SANU, 14325, M. Velimirović, Uspomene. Pegavac u Pirotu, 1–12. U Pirotu su prvi oboleli bili zarobljenici, a zatim stari vojnici iz garnizona i novi regruti. Nakon toga su svakodnevno vozovi dovozili nove bolesne vojnike sa raznih strana, a najviše iz Niša, jer u ovom gradu više nisu imali gde da ih smeštaju.

Preduslovi Ratnu 1914. Srbija je uspešno završila pobedama nad austrougarskim trupama – u avgustu na Ceru i u decembru na Kolubari. Ove dve pobede znatno su podigle ugled Srbije. Međutim, naličje ratnih pobeda predstavljali su ogromni gubici u ljudstvu, razaranja i pustošenja, kao i nova iskušenja poput zaraznih bolesti koje su pretile iscrpljenoj zemlji.

Prema podacima koji su 1919. izneti na Mirovnoj konferenciji u Parizu, u toku 1914. gosine Srbija je imala 69.022 poginulih ili umrlih od posledica ranjavanja ili bolesti. 300px|мини|Лечење болесника у пренатрпаној Војној болници у Нишу 1915. Уочава се недостатак болничких постеља, одговарајућег веша и постељине. Слична ситација била је и у Пиротским болницама. Pojedini krajevi zemlje (Mačva, Podrinje, Posavina) bili su razoreni i popaljeni a trebalo je hraniti veliki broj izbeglica (iz opustošenih krajeva, ali i iz Srema i istočne Bosne). Privredna aktivnost je potpuno zamrla, vladala je velika oskudica u vojnom materijalu, namirnicama, novcu, radnoj snazi, a trebalo je izdržavati i 60.000 zarobljenika.Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984, 138, 157–158, 175–188;Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914–1918. Кратка историја, Београд 2014, 117–148;Ђоко Трипковић, Српска ратна драма 1915–1916, Београд 2001, 15–20.

Takvo stanje dodatno je pogoršala epidemija pegavog tifusa koja je šest meseci harala Srbijom. Pegavi tifus, koji se prenosi belim vašima, kao akutna infektivna bolest javila se u obliku epidemija, kao posledica loših higijenskih i epidemioloških prilika. Prvi sporadični slučajevi su zabeleženi u oktobru 1914, a do pojave epidemije došlo je u zimu 1914. posredstvom austrougarskih zarobljenika. Iza austrougarske vojske ostali su nesahranjeni poginuli vojnici i ubijeni civili, nezakopani leševi stoke, gomile đubreta na otvorenom i po objektima. Higijena u bolnicama je bila daleko ispod prihvatljivog nivoa, a prenosioci zaraze – vaši u rojevima su gmizali po mestima na kojima su boravili austrougarski vojnici. Sve ovo, kao i opšte stanje u ostatku zemlje, predstavljalo je „plodno tle“ za brzo širenje zaraze. Iz Valjeva, koje je bilo epicentar epidemije, kolone zarobljenika i izbeglica, ranjenika i bolesnika, u kojima su oboleli išli zajedno sa zdravima, raširili su bolest po celoj Srbiji.Исидор Ђуковић, Пегави тифус у Србији 1914–1915, Београд 2006, 21–25, 30–33;Драгољуб Дивљановић, „Пегави тифус у Србији“, у: Србија у 1915. години. Зборник радова, Београд 1986, 95–98;Радован Чеканец, Јован Младеновић, Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић, „Историјски осврт на епидемију пегавца 1914–1915. године у Србији“, у: Српски војни санитет 1914–1915. године, Београд 2010, 209.Opširnije o stanju u Valjevu posle proterivanja austrougarske vojske, videti i Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975, 71–73;Аријус ван Тинховен, Страхоте рата у Србији. Дневник ратног хирурга, Београд 2005, 67–95; Анри Барби, Са српском војском. Трагична епопеја једног народа, Београд 1986, 308–312; Ваљевска болница 1914–1915, Зборник радова,Ваљево 1992.

Bila je to jedna od najtežih epidemija izazvanih infektivnim bolestima ikada zabeležena. Prema danku u ljudskim životima (kako pripadnika vojska tako i civilnog stanovništva), spada u red najvećih za koje svet do tada znao.Станојевић В. Историја ратних зараза, од Наполеона до европског рата завршно. Популарно изложена искуства и поуке, Београд, 1924; 115–45. To je potvrdila i ocene dr Hantera, da je ova epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji“.

Tok epidemije pegavog tifusa u Pirotu 300px|мини|Prvi oboleli od pegavog tifusa u Pirotu bili su zarobljenici i stari vojnici iz garnizona Pirot 300px|мини|Pirotska pijaca Tijabari oko koje je su u nekoliko kafana i kuća lečeni bolesnici Epidemija pegavog tifusa u Pirotu je dočekana sa krajnjom oskudicom u pogledu materijalno-sanitetske spreme, bez optimalnih bolničkih uslova sa minimalnim brojem sanitetskog i drugog osoblja. Ali takva situacije nije bila samo u Pirotu, nego u celoj Kraljevini Srbiji. U takvim uslovima, prvi oboleli koji su došli u Pirot bili su zarobljenici, zatim stari vojnici iz garnizona i novi regruti. Bolesnici su u Pirot u početku dolazili po nekoliko desetina dnevno, a zatim u velikim grupama.

Glavna bolnica za zarazne bolesti u Pirotu bila je vojna bolnica pored Gradašničke reke sa ranije podignutim barakama. Za nekoliko dana sve bolničke barake bile su pune, pa su se brzo počele da se pune i druge zgrade u gradu – zgrada suda, Gimnazija, Osnovna škola u Pazaru, Oficirski dom, škola kod stare crkve, gde su pre toga ležali ranjenici, ali i neke kafane (većim delom u Pazaru i dve u Tijabari), i neke privatne kuće. Kako nije bilo dovoljno kreveta za sve bolesnike, po tri bolesnika ležala u dva kreveta, a najviše bolesnika je ležalo na podu, na slami pokrivenoj ćebadima ili šatorskim krilima. Po kafanama i privatnim kućama, koje su bile prava umirališta, jer su bolesnici koji su ležali većinom na nepokrivenoj slami, bili sa visokom temperaturom u delirijumu. Oko njih se širio miris zadaha, vlažne slame, nakvašene mokraćom i zaprljane fekalijama. Pored ovih kuća građani sa strahom prolazili krećući se drugom stranom ulice.Петковић Драг. С., Моја хигијенска искуства у нашим ратовима, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Наше ратно санитетско искуство = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre), Београд 1992, стр.–622.

Na stravičnu sliku i uslove lečenja u ionako prenatrpanim bolnicama uticalo je to što nije imao ko da održava čistoću u prostorijama, a nije bilo ni sredstava. Obolele i pomrle bolničare smenjivali su neborci, trećepozivci ili zarobljenici, koji su se vrlo brzo, več nakon nekoliko dana po dolasku, zarazili i sami „padali” u postelju, što od premora što od zaraze, „a nove smene ubrzo je postizala ista sudbina”. Dobrovoljni bolničarke i bolničari – žene i đaci, koliko ih je bilo, nisu mogli da savladaju ogroman posao. Za vreme epidemije njihov se broj znatno smanjio, nešto usled obolevanja, a nešto usled napuštanja posla zbog straha od zaraze. 300px|мини|Sanitetsko osoblje Vojne bolnice u Pirotu Pored bolničara umirali su i lekari. Bolnice u Pirotu imale su nekoliko honorarnih lekara stranaca, tri Švajcarca (dr. Hug, dr. Pako i dr. Žanre), dva Poljaka (dr. [Tadija] Maševski i dr. Štempelberg) i jednog Rumuna – Đorđa Lazareska (lekarskog pomoćnika, ili feljčera). Pored njih bila su i dva zarobljenika dr. Lauter i dr. Kovač. Od medicinara bila su dva ruska Jevrejina – Pupko i Bernštejn, i dva mobilisana Srbina – Čeda Nikolić i Momir Ninković. Švajcarci su radili samo sa ranjenicima kao hirurzi, a Poljaci, Rumun i zarobljenici, sa ranjenicima i bolesnicima.Борислава Лилић, Пироћанци у ратовима од 1912. до 1918, Београд 1989, 152–155;Борислава Лилић. Историја Пирота и околине. II део.

Smrt je pokosila šest lekara za mesec dana, a bolnica je ostala bez potrebnih medicinskih kadrova. Tako da je jedno vreme posao u pirotskim bolnicama obavljalo samo — tri medicinara, dr. Lauter zarobljenik i jedan Španac dr. Viktorijana Singlu (koji je u Srbiju došao iz Španije posle smrti verenice).

Masovno umiranje lekara K. Šturceneger je objasnila na sledeći način: Improvizovane kapele nisu mogle da prime sve umrle, pa su zato neki leševi ležali pod vedrim nebom, naslagani u redove. Prvih dana, dok još nije bilo mnogo umrlih, umrli suahranjivani u sanducima,

Situacija kod građanstva u Pirotu I dok se u Pirotskim bolnicama masovno umiralo, za vreme trajanja epidemije kod građanstva u varoši nije bilo ni obolevanja ni umiranja. Oboleli su izuzetno samo oni koji su imali neke veze sa bolnicom. Od malobrojnih lekara Piroćanaca gotovo svi su preboleli pegavac, a kao rezervni sanitetski kapetan umro je dr. Aleksandar Misirlić.А. Недок, „Санитетско особље које је изгубило животе током ратних догађаја од 15.07.1914. до 30.09.1915“, у: Српски војни санитет 1914–1915. године, 365. O A. Misirliću, videti i: Драгољуб Јовановић, Медаљони, књига I, Београд 2008, 114–115. Kraj epidemije U aprilu mesecu 1915. godine, sa nastupanjem toplih dana, a i zahvaljujući već nekom stečenom iskustvu i preduzetim merama, epidemija u Pirotu, kao i u ostalim delovima Srbije je počela da se povlači — pa se naglo smanjio i broj obolelih i umrlih. Ostali su samo neki zaostali stari ranjenici i hronični bolesnici samo u zgradi suda, gimnazije i osnovne škole. Sve druge zgrade i kafane, su sanirane i okrećene a mnogobrojne zajedničke humke n a Pirotskom groblju pokrila je pprolećna bujna trava. Vidi još Pegavi tifus Epidemija tifusa u Srbiji 1914—1915. Milutin Velimirović

Reference

Spoljašnje veze

Категорија:Историја Пирота Категорија:Епидемије заразних болести у Србији Категорија:Историја српске медицине Категорија:Србија у Првом светском рату Категорија:Србија у 1914. Категорија:Србија у 1915. Категорија:Здравство у Пироту