Žorž Luj Lekler, grof de Bifon (; Montbard, 7. septembar 1707. – Pariz, 16. april 1788), francuski prirodnjak, matematičar, kosmolog i enciklopedista.

Njegovi su radovi uticali na sledeće dve generacije prirodoslovaca, uključujući i Žana Batista Lamarka i Žorža Kivjea. Tokom života Bifon je objavio trideset i šest tomova svog kapitalnog dela -{Histoire Naturelle}-, a tokom sledećih dvadeset godina nakon njegove smrti, objavljeni su i dodatni tomovi na temelju beleški i daljih istraživanja.Farber, Paul. 2000. . str. 14. Govorilo se da je Bifon „istinski otac svog znanja u prirodoslovlju u drugoj polovini 18. veka”.Mayr, Ernst 1981. The Growth of Biological Thought. Cambridge: Harvard. str. 330.

Bifon je obavljao dužnost intendanta (direktora) glavnog pariskog botaničkog vrta -{Jardin du Roi}-, danas zvanog -{Jardin des Plantes}-.

Detinjstvo i mladost Žorž Luj Lekler (kasnije grof de Bifon) rođen je u Montbardu, u provinciji Burgonja od oca Benžamina Fransoe Leklera, nižeg lokalnog činovnika na dužnosti oporezivanja soli i majke An-Kristine Marlin takođe iz porodice državnih službenika. Žorž je dobio ime po stricu njegove majke Žoržu Blajsotu, zemljišnom porezniku Vojvode od Savoje. Godine 1714. Blajsot umire bez potomaka, te prepušta pozamašno bogatstvo sedmogodišnjem Žoržu Luju. Negov otac Benžamen potom kupuje imanje zajedno s obližnjim selom Bifonom, te se seli sa porodicom u Dižon gde je stekao važne pozicije u javnom životu kao i mesto u gradskom parlamentu. Žorž je od svoje desete godine pohađao jezuitski koledž u Godransu u Dižonu. Od 1723. do 1726. studirao je pravo u Dižonu, kao preduslov za nastavak porodične tradicije rada u državnim službama. Godine 1728. Žorž napušta Dižon kako bi studirao matematiku i medicinu na Univerzitetu u Anžeu u Francuskoj. u Anžeu 1730. godine upoznaje mladog Engleza Evelina Pjerponta drugog vojvodu od Kingstona na svome putovanju Evropom, te putuje oko godinu i po dana u njegom društvu zajedno s njegovom bogatom svitom celom južnom Francuskom i delom Italije. Tokom ovog razdoblja njegovog života kruže mnoge, iako nedokumentovane glasine o dvobojima, otmicama i tajnim putovanjima u Englesku. Godine 1732, nakon smrti majke i skorog drugog braka njegovog oca, Žorž odlazi iz Kingstona i vraća se u Dižon kako bi osigurao svoje nasledstvo. Dodavši svom imenu titulu „de Bifon” dok je putovao u društvu engleskog vojvode, Žorž ponovo kupuje selo Bifon, kojeg je njegov otac u međuvremenu prodao. S bogatstvom od otprilike 80 000 francuskih livra Bifon se seli u Pariz i počinje da se bavi naukom, ponajprije matematikom i mehanikom, kao i povećanjem svog bogatstva.

Karijera мини|250px|Bifonov kip u -{Jardin des Plantes}-

Godine 1732. Bifon se seli u Pariz, gdje upoznaje Voltera i druge intelektualce. Svoje prve doprinose daje području matematike. U svom delu „-{Sur le jeu de franc-carreau}-”, uvodi integralni račun u teoriju verovatnoće; problem Bifonove igle u teoriji verovatnoće nosi ime po njemu. Godine 1734. postao je član Francuske akademije nauka. U tom je razdoblju održavao korespondenciju sa švajcarskim matematičarem Gabrielom Kramerom.

Njegov zaštitnik Maurepas dao je 1733. molbu Akademiji nauka da izvrši istraživanja na drvu za izgradnju brodova. Nedugo zatim Bifon započinje dugotrajno istraživanje, izvevši neke od najopsežnijih testova do danas na mehaničkim svojstvima drva. Istraživanje je obuhvaćalo niz testova kojima su se uspoređivala svojstva malih uzoraka drva s istim uzorcima drva velikih dimenzija. Nakon što je brižljivo testirao više od hiljadu malih uzoraka bez čvorova i drugih nedostataka, Bifon zaključuje da je nemoguće ekstrapolirati rezultate na uzorke trupaca u punoj veličini, te započinje niz testova na uzorcima velikih dimenzija.

Godine 1739. postavljen je za voditelja pariskog botaničkog vrta -{Jardin du Roi}- uz pomoć Maurepasa i ostaje na tom položaju do kraja života. Bifon je tranformisao -{Jardin du Roi}- u važni istraživački centar i muzej. Takođe mu je povećao površinu, tako što je isposlovao kupovinu dodatnih parcela terena, te je bio uspešan u nabavi novih botaničkih i zooloških primeraka iz celog sveta.

Zahvaljujući svom talentu u pisanju, dobio je poziv da se pridrži drugoj velikoj pariskoj akademiji -{Académie française}- 1753. godine. U svojem -{Discours sur le style}- („Diskurs o stilu”), koji je izrekao pred članovima -{Académie française}-, Bifon tvrdi: „Dobro pisanje se sastoji od dobrog razmišljanja, dobrih osećaja i dobrog izražavanja s jasnoćom u umu, duši i ukusu... stil je sam čovek” (fra.: „-{Le style c'est l'homme même}-”).Fellows, Otis E. and Stephen F. Milliken 1972. Buffon. New York: Twayne. pp. 149–54 Na žalost po njega, Bifonova reputacija izražajnog literata dala je razloga za kritiku i njegovim protivnicima: matematičar Žan le Ron d'Alamber ga je, na primer, zvao „velikim frazerom”.

Godine 1752. Bifon se venčao s Mari-Fransoaz de Sen-Belin-Malen, mladom pripadnicom osiromašene plemićke porodice iz Burgundije, koja je bila upisana u manastirsku školu koju je vodila njena sestra. Drugo dete gospođe Bifon, sin rođen 1764, preživio je detinjstvo, ali majka umire pet godina kasnije. Nakon što se Bifon 1772. ozbiljno razboleo i nakon što je postalo nemoguće da se obistini njegovo obećanje svom sinu da ga nasledi i postane direktorom -{Jardin du Roi}-, francuski kralj podiže Bifonov posed u Burgundiji na rang grofovije, stoga on (i njegov sin) dobijaju titulu grofa. Bifon je 1782. izabran za stranog počasnog člana Američke akademije nauka i umetnosti. Bifon umire u Parizu 1788. godine.

Publikacije мини|десно|250px|-{Preuves de la théorie de la Terre}-, u Bifonovom muzeju, Montbard, Zlatna obala, Francuska

Bifonovo kapitalno delo -{Histoire naturelle, générale et particulière}- (1749.–1788.: u 36 tomova i dodatnim tomom napisanim na temelju njegovih beleški iz 1789) je u početku bilo zamišljeno da pokrije sva tri „carstva” prirode, ali -{Histoire naturelle}- se ograničio na opis životinjskog carstva i carstva minerala. „Pisano briljantnim stilom, ovo je delo pročitala...svaka obrazovana osoba u Evropi”. Osobe koje su pružile pomoć Bifonu u realizaciji ovog velikog dela su Luj-Žan-Mari Daubenton, Filibert Gveno de Montbejlard, i Gabriel-Leopold Bekson, kao i mnogi ilustratori. Bifonova -{Histoire naturelle}- je prevedena na mnoge jezike, što ga čini jednim od najčitanijih autora tog doba, u konkurenciji s autorima kao Monteskje, Ruso i Volter.Buffon, Georges Louis Leclerc, Comte de", Encyclopedia of Life Sciences. Biographies Plus Illustrated, H.W. Wilson Company, 2001. vnweb.hwwilsonweb.com (Accessed 26. decembra 2005)

U početnim delovima -{Histoire naturelle}- Bifon dovodi u pitanje korisnost matematike, iznosi kritike Lineovog taksonomskog pristupa proučavanju prirode, opisuje istoriju nastajanja Zemlje s vrlo malo poveznica na Bibliju, i predlaže teoriju razmnožavanja protivnu prevalentnoj teoriji preformacionizma. Prvi tomovi su naišli na osudu Teološkog fakulteta na Sorboni. Bifon je objavio retrakciju, ali je nastavio objavljivati uvredljive tomove bez ikakvih promena.

Tokom svojih proučavanja životinjskog sveta, Bifon je primetio da uprkos sličnim stanišnim uslovima, različite regije imaju različite vrste biljaka i životinja. Taj se koncept danas naziva Bifonov zakon. Smatra se da je to bio prvi koncept biogeografije. Izneo je pretpostavku da se vrste mogu „poboljšati” ili „degenerisati” nakon što se rasprše iz centra kreacije. U 14. tomu tvrdi da su se sve četvoronožne životinje na Zemlji razvile od izvorne grupe od samo trideset i osam vrsta četvoronožaca.Roger, Jacques 1989. Buffon: un philosophe au Jardin du Roi Paris: Fayard. str. 434. – 435. Na temelju tih tvrdnji, Bifon se ponekad smatra „transformistom” i Darvinovim pretečom. Takođe je konstatovao da su klimatske promene mogle da olakšaju širenje vrsta celim svetom iz njihovog centra nastanka. Ipak, tumačiti njegove ideje na tu temu nije jednostavno, pošto se on na tu temu vraćao mnogo puta tokom svog rada.

Bifon je razmatrao sličnosti između čoveka i majmuna, ali je na kraju odbacio mogućnost zajdničkog pretka. Raspravljao je s Džejmsom Barnetom, lordom od Monboda, o vezi između primata i čoveka. Monbodo je insistirao suprostavljajući se Bifonu, na bliskom srodstvu čoveka s ostalim primatimaCloyd E.L. 1972. James Burnett, Lord Monboddo (Oxford: Clarendon Press.)

U jednom trenutku, Bifon je predložio teoriju da je priroda Novog Sveta inferiorna onoj u Evroaziji. Tvrdio je da u Amerikama nedostaju veliki i moćni stvorovi i da su čak i ljudi manje muževni od onih evropskih. Pripisivao je ovu inferiornost močvarnom smradu i gustim šumama na američkom kontinentu. Ove su primedbe toliko razbesnele Tomasa Džefersona da je poslao dvadeset vojnika u šume Nju Hempšira da uhvate losa za Bifona kao dokaz o „snazi i veličanstvenosti američkih četveronožaca”.Bryson, Bill 2004. . str. 81. Bifon je kasnije priznao svoju grešku.

U delu -{Les époques de la nature}- (1778) Bifon raspravlja o postanku Sunčevog sistema, pretpostavljajući da su planete nastale udarom kometa sa Suncem.L’Histoire Naturelle, générale et particulière, avec la description du Cabinet du Roi Navodio je i da je Zemlja nastala mnogo ranije od 4004. p. n. e., vreme koje je odredio nadbiskup Džejms Ašer na temelju bibilijskih zapisa. Na bazi merenja stopa hlađenja gvožđa testiranih u svom laboratoriji Petit Fontenet u Montbardu, izračunao je da je starost Zemlje od oko 75 000 godina. Još jednom, njegove su ideje naišle na osudu teologa sa Sorbone, i još jednom Bifon je bio prisiljen da porekne svoje tvrdnje kako bi izbegao probleme.Jean Stengers 1974. "Buffon et la Sorbonne" in Études sur le XVIIIe siècle, ed. Roland Mortier and Hervé Hasquin. Brussels: Université de Bruxelles. str. 113.–124.

Proučavanje rasa

Bifon i Johan Blumenbah su verovali u monogenizam, ideju da sve rase imaju jedinstveno poreklo. Verovali su takođe i u „teoriju degeneracije” rasnog porekla. Obojica su tvrdili da su Adam i Eva bili belci i da su druge rase nastale kroz degeneraciju izazvanu ambijentalnim faktorima, kao što su izloženost suncu ili loša prehrana. Takođe su verovali da se taj proces degeneracije može obrnuti, ako se preduzmu odgovarajuće mere kontrolisanja okoline, te da se svi savremeni oblici čoveka mogu ponovo vratiti u izvorni oblik bele rase., str. 84.

Bifon i Blumenbah su tvrdili da je jača pigmentacija kože posledica toplote tropskog sunca i sugerirali su da je hladan vetar uzrok zlatnosmeđe boje kože u Eskima. Verovali su da Kinezi imaju relativno svetlu kožu u odnosu na druge azijske narode, jer su obitavali uglavnom u gradovima i tako se zaštitili od uticaja okoline. Bifon je tvrdio da loša hrana i određeni načini života uzrokuju degeneraciju rasa i tako ih čine različitim od izvorne bele rase.

Verovao je da je čovečanstvo staro samo 6000 godina (vreme od nastanka Adama do danas). Verujući u monogenizam, Bifon je mislio da se boja kože može promeniti za vreme trajanja jednog ljudskog života, zavisno o klimatskih uslova i prehrane.Harris, Rise of Anthropological Theory, 2001, str. 86.

Bifon je u svom delu -{Histoire Naturelle}- zagovarao azijsku hipotezu, prema kojoj je tumačio da se mesto nastanka čoveka mora nalaziti u umerenom pojasu. Pošto je verovao da se u dobrim klimatskim uslovima razvijaju zdravi ljudi, hipotisao je da je najlogičnije mesto za dokazivanje postanka prvih ljudi u Aziji u području Kaspijskog mora.Human Evolution: a guide to the debates, Brian Regal, str. 72.

Važnost za modernu biologiju