Словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести у Србији

Словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести у Србији (, скраћено: ) је протестантска црква лутеранског усмерења, која се по статусу убраја међу традиционалне цркве у Србији.

Ово је највећа протестантска црква на подручју бивше Југославије и има око 49 хиљада верника. Организовани су у 26 парохија (црквених општина), а свештеничку дужност обавља 18 активних свештених лица. Већина чланова цркве живи у Војводини, седиште бискупије је у Новом Саду. У црквеном животу у употреби је словачки језик, али у зависности од потреба верника, користе се и други језици.

Ширење хришћанства на подручју данашње Словачке Њитранска кнежевина, која се сматра претечом Словачке, била је словенска држава настала у 8. веку на простору данашње Словачке, Мађарске и Аустрије. Престоница јој је била Њитра, у којој је кнез Прибина 828. године подигао прву хришћанску богомољу међу Западним и Источним Словенима.

Моравски кнез Мојмир I године 833. потискује Прибину и уједињује две кнежевине под именом Великоморавска кнежевина. Његов наследник кнез Растислав затражио је 862. године од византијског цара Михаила III свештенике који ће на словенском језику проповедати хришћанску веру. На подручју Растислављеве државе хришћанство су до тада ширили франачки свештеници. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против немачког цара Лудвига II. Године 864. почиње моравско—панонска мисија Ћирила и Методија, која представља прекретницу у преласку Словена на хришћанство.

Ћирило и Методије на језик Словена из околине Солуна, који су тада могли да разумеју сви Словени, преводе најнужније црквене књиге. Методије касније у Моравској преводи на словенски језик Библију. Тако је створен црквенословенски језик, први словенски књижевни језик и постављени су темељи словенској писмености. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија, према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Али, све до Методијеве смрти (Ћирило умире раније), словенско богослужење се ширило по Моравској. Након његове смрти, у Великоморавској кнежевини је забрањена словенска литургија, а њен тадашњи владар кнез Сватоплук I прогнао је Методијеве ученике. Неки су се склонили у Бугарску, Македонију, Рашку и Далмацију, где су наставили свој рад.

У Великоморавској кнежевини је наметнут латински језик у богослужењу који, будући неразумљив и стран словенском уху, никада није био у потпуности прихваћен међу верницима. Проћи ће неколико векова, пре него што се на историјској сцени појави покрет реформације и на тим просторима поново уведе народни језик у литургију.

Покрет реформације у Европи Реформација () je била масован покрет, који је кулминирао у 16. веку као серија покушаја да се реформише Римокатоличка црква у западној Европи. Главни талас реформације иницирао је немачки калуђер Мартин Лутер.

У новембру 1510. Лутер је због послова посетио Рим, где је обављао дужности уобичајене за свештеника—госта и био шокиран раскошним и разузданим животом римског свештенства. Корупција у тадашњој Католичкој цркви а нарочито продаја индулгенција посебно су сметале Лутеру. Он је своје захтеве изложио у 95 теза, које је 31. октобра 1517. године објавио, прикуцавши спис са тезама на врата дворске цркве у Витенбергу. Лутер том приликом позива папског легата који је продавао индулгенције на јавну расправу. У својим тезама Лутер тражи повратак новозаветном хришћанству, одбацивање теологије светих отаца и посредништва црквене организације и хијерархије у спасењу, као и могућност да сваки верник открива Бога у сопственој савести. Филип Меланхтон, Лутеров ученик и сарадник, бранио је реформистичко учење на сабору у Аугзбургу 1530. године, под видом аугзбуршке вероисповести.

Покушаји врхова тадашње Римокатоличке цркве да онемогуће реформистички покрет екскомуникацијом Лутера нису успели, па је друга велика шизма у хришћанству од тада постала коначна. Појавиле су се протестантске цркве — Евангеличке цркве аугзбуршке вероисповести, а ускоро ће се појавити и друге протестантске деноминације. Латински језик губи примат, протестантске цркве уводе службу на народним језцима. Библија, која се сматра „Речју Божјом“ се преводи на народне језике и чита у црквама, тако да је сви верници разумеју.

Реформација на подручју данашње Словачке мини||260п|Комплекс црквених објеката у Бачком Петровцу — Словачка евангеличка црква (1823) и парохијски дом (1836)

Реформистичке идеје на територију Горње Угарске (данашња Словачка), која је тада била део Хабзбуршке монархије, први пут продиру у вези са учењем идеолога чешке реформације Јана Хуса. Након његовог спаљивања на ломачи и пораза Хусита у Хуситским ратовима у првој половини 15. века, ове идеје замиру за скоро следећих сто година. Али, незадовољство Католичком црквом није јењавало, па су ови крајеви били плодно тло за покрет реформације у 16. веку, и он се овамо брзо ширио из Немачких кнежевина. Идеје реформације стижу овамо недуго након првог Лутеровог наступа, а њихов пропагатор је у почетку немачко становништво, концентрисано у јаким енклавама, посебно у рударским градовима (Банска Бистрица, Банска Штјавњица, Кремњица), као и студенти теологије који се након студија у Немачкој враћају кући. Бројне присталице покрет најпре стиче међу нижим свештенством. Реформација се из рударских насеља шири и на градове као што су Љевоча, Барђејов, Прешов. Лутеранску реформацију усваја већина становништва тадашње Горње Угарске како градског, тако и сеоског. Године 1610. на синоду у Жилини успоставља се организациона структура Евангеличке цркве у Горњој Угарској.

Резултат верске трансформације био је импресиван у смислу статистике. Године 1621. кардинал Петер Пазмањ шаље писмо у Рим, у коме саопштава да протестанти чине 90% становника Угарске. Уследиће оштра реакција Католичке цркве и аустроугарских власти у виду контрареформације. Иако је године 1648. окончан Тридесетогодишњи рат у Немачкој и Чешкој, којим је завршена контрареформација на тим просторима, она ће тек уследити у Угарској, у виду рекатолизације. У историјским изворима је за Угарску период од 1681. до 1781. године означен као „век рекатолизације“. Током овог периода број протестаната у Угарској ће значајно опасти. Они ће, кад су у питању нижи слојеви становништва, бити прогоњени и на разне начине уцењивани да се врате под окриље Католичке цркве. Виши слојеви становништва, као што су племство и земљопоседници, на исти ће корак бити подстицани давањем разних привилегија у случају преобраћања.

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине дошла је под аустро-угарску (хабзбуршку) власт. Поједини делови ове претходно Турцима опустошене територије, укључени су тада у Војну границу, док су други делови дошли под цивилну (жупанијску) власт. На ове просторе су у Великим сеобама 1690. и 1740. године стизали Срби, али је цело подручје и даље било слабо настањено.

Марија Терезија, владар Хабзбуршке монархије у периоду од 1740. до 1780. била је римокатолкиња и поборник рекатолизације, те је категорично одбијала идеју верске толеранције. Активно је подржавала прелазак становништва на римокатоличанство, тако што је обезбеђивала пензије преобраћеницима. Велики број Срба се, незадовољан преобраћањем, половином 18. века иселио из јужних делова Хабзбуршке монархије у Царску Русију, у области назване Нова Србија и Славеносрбија. То је додатно смањило настањеност овог стратешки важног подручја, на граници према Османском царству. Увидевши да би верска толеранција на овом подручју могла да мотивише одређене делове становништва на пресељење, прагматичност Марије Терезије је превагнула над њеним верским убеђењима, те је прећутно дозволила слободу вероисповести на југу царевине. Она и њен син Јосиф II Хабзбуршки су као сувладари подстицали насељавање ових крајева а посебно Војне границе. Тим поводом, након већ започетих сеоба становништва на југ, донели су 1763. године Патент о колонизацији, чиме се додатно подстиче насељавање, захваљујући којем подручје данашње Војводине стиче националну и верску шароликост.

Досељавање Словака протестаната на подручје данашње Војводине У првој половини 18. века почиње и историја протестантизма на овим просторима. Тада Словаци евангелици из подножја Татри у тадашњој Горњој Угарској напуштају свој завичај и насељавају се у јужним крајевима Хабзбуршке монархије, односно на подручју данашње Војводине. Њихов први долазак, према неким изворима, био је 1720. године, а према другим изворима 1745. године. После првог насељавања, уследило је током 18. и почетком 19. века још неколико досељеничких таласа. Долазили су вођени надом да ће на југу Панонске низије пронаћи боље услове за живот и бити мање изложени притиску контрареформације, која је иначе у Хабзбуршкој монархији трајала све до смрти Марије Терезије.

Словаци протестанти долазе на позив угарских феудалаца, као радна снага на феудима, али су насељавани и на Коморска имања, а због потреба Војне границе за граничарима и на Војну границу, пре свега на Банатску војну границу и на подручје Петроварадинске регименте.

У јужним крајевима царевине добили су могућност да слободније исповедају своју веру, па су се одмах након доласка организовали и црквено. У сваком новооснованом насељу су већ у првим годинама након доласка, грађене црква (или молитвени дом) и школа.

Црквено организовање им је додатно олакшано након издавања Патента о толеранцији цара Јосифа II из 1781. године. За разлику од своје мајке, Јосиф II је био верски толерантан, те годину дана након њене смрти доноси Патент о верској толеранцији међу хришћанским верама. Овим актом су све хришћанске вере у Хабзбуршкој монархији изједначене по статусу са Католичком црквом, чиме су омогућене верске слободе калвинистима, лутеранима и православцима. Овај патент имао је и моћне противнике, (пре свега Католичку цркву), те се није подједнако поштовао у свим деловима царевине. Више се поштовао на подручју Војне границе, којом се управљало директно из Беча, него тамо где је на снази био угарски жупанијски систем.

У 18. веку се у овим крајевима настањују и лутерани мађарске и немачке националности. Сви они су, заједно са Словацима лутеранима, до распада Аустроугарске монархије односно до краја Првог светског рата, били под јурисдикцијом Евангеличке цркве Угарске.

Новија историја цркве Након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Словаци су на оснивачком Синоду у Старој Пазови 1921. године, основали своју самосталну цркву, данашњу Словачку евангеличку цркву а. в. у Србији. Године 1929. Адам Вереш је изабран за првог бискупа. Адама Вереша је у чин бискупа увео други генерални бискуп Евангеличке а.в. цркве у Словачкој Душан Фајнор, којег је у чин бискупа увео надбискуп Упсале и добитник Нобелове награде за мир Натан Седерблом, чиме је на Словачку евангеличку а.в. цркву у СХС пренето апостолско прејемство које је опстало Шведској цркви и након Реформације.

Године 2007. у Србији је обновљена Немачка евангеличка црква а. в. у Србији, са седиштем у Београду (Земуну). Године 2009. регистрована је као део Словачке евангеличке цркве а. в. у Србији, под називом „Немачки сениорат Словачке евангеличке а. в. цркве у Србији — Немачка евангеличка црква Београд“.

Од оснивања, бискупи цркве су били:

Словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести у Србији

Źródło i licencja