Гај Јулије Цезар (; Рим, 12/13. јул 100. п. н. е. — Рим, 15. март 44. п. н. е.) био је римски војсковођа, политичар и писац. Као бриљантни војсковођа и политичар, Цезар је играо главну улогу у сукобима касне републике, а његова победа у грађанском рату против Помпеја и бројних противника у сенату знатно је допринела каснијем успостављању новог државног уређења - принципата. Био је римски војсковођа, државник и писац, који је готово непрекидно од 49. године п. н. е. до свог убиства 44. године п. н. е. био диктатор Римске Републике. Као члан Првог тријумвирата, предводио је римске војске током Галских ратова и поразио свог политичког супарника Помпеја у Цезаровом грађанском рату. Учврстио је своју власт и 44. године п. н. е. проглашен је за dictator perpetuo („доживотног диктатора“), чиме је допринео стварању политичких прилика које су довеле до пропасти Римске Републике и настанка Римског царства. Због своје улоге у овим догађајима сматра се једном од најутицајнијих личности у историји.

Године 60. п. н. е. Цезар, Крас и Помпеј основали су Први тријумвират, неформални политички савез који је неколико година доминирао римском политиком. Њиховим покушајима да стекну политичку моћ супротстављали су се многи у Сенату, укључујући Катона Млађег, уз приватну подршку Цицерона. Цезар је постао један од најмоћнијих политичара у Римској Републици захваљујући низу војних победа у Галским ратовима, окончаним до 51. године п. н. е., којима је значајно проширио римску територију. Током тог периода извршио је инвазију на Британију и изградио мост преко Рајне. Ови успеси, заједно са оданошћу његове војске ветерана, угрозили су Помпејев углед и положај. Савез између Цезара и Помпеја постепено се распадао и до 50. године п. н. е. Помпеј се поново сврстао уз Сенат. Пошто му је истицала командна дужност, а Галски ратови били углавном окончани, Сенат је наредио Цезару да се одрекне војне команде и врати у Рим. Почетком јануара 49. године п. н. е. Цезар је отворено пркосио Сенату тако што је прешао Рубикон и на челу војске кренуо према Риму. Овај чин означио је почетак Цезаровог грађанског рата, који је он добио, чиме је 45. године п. н. е. дошао у положај готово неоспорне моћи и утицаја.

Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. п. н. е. завладао је као диктатор. Цезарова диктатура представља крај врховне владавине Сената у Риму и почетак евентуалне трансформације старе републике у политички систем који ће под Октавијаном, Цезаровим сестрићем, постати познат као Принципат.

Након што је преузео контролу над државом и помиловао многе своје непријатеље, Цезар је спровео различите реформе и започео бројне јавне радове. Увео је јулијански календар као замену за републикански лунисоларни календар, смањио количину жита која се бесплатно делила становништву, населио своје ветеране у нове прекоморске колоније, значајно повећао број чланова Сената и проширио римско грађанство на заједнице у Шпанији и на подручју данашње северне Италије. Почетком 44. године п. н. е. проглашен је за „доживотног диктатора“. У страху од његове моћи, доминације над државом и могућности да себе прогласи краљем, група сенатора, предвођена Брутом и Касијем, убила је Цезара на Мартовске иде (15. марта) 44. године п. н. е. Избила је нова серија грађанских ратова, а уставна владавина Републике никада није у потпуности обновљена. Цезаров пранећак и усвојени наследник Октавијан, касније познат као Август, дошао је до врховне власти након што је поразио своје противнике тринаест година касније. Октавијан је затим приступио учвршћивању своје власти, претварајући Републику у Римско царство и поставши његов први цар.

Након Цезарове смрти, република је утонула у нову серију грађанских ратова који су се окончали победом Октавијана, који ће постати први римски цар након првог договора са сенатом 27. п. н. е.

Цезарово наслеђе као бриљантног генерала и државника одржало се током векова. Цезар је остао упамћен као једна од најважнијих личности римске историје и један од највећих војсковођа у историји уопште.

Цезар је био изузетно успешан писац и коментатор; велики део његовог живота познат је захваљујући његовим сопственим записима о војним походима. Други савремени извори обухватају Цицеронова писма и говоре, као и историјска дела Салустија. Касније Цезарове биографије које су написали Светоније и Плутарх такође представљају важне изворе. Многи историчари сматрају Цезара једним од највећих војсковођа у историји. Његов когномен је касније постао синоним за цара; титула Caesar коришћена је широм Римског царства и из ње су настали савремени облици као што су кајзер и цар. Цезар се често појављује у књижевним и уметничким делима.

Рођење и младост

Цезар је потицао из угледне патрицијске породице Јулијеваца.Suetonius, Julius 1; Plutarch, Caesar 1, Marius 6; Pliny the Elder, Natural History 7.54; Inscriptiones Italiae, 13.3.51–52 У доба цара Октавијана, који је наследио Цезара и постао први римски цар, у епу Енејида Публије Вергилије Марон велича Јулијевце повезујући их са легендарним тројанским јунаком Енејом. See also: Suetonius, Lives of the Twelve Caesars: Julius 6; Velleius Paterculus, Roman History 2.41; Virgil, AeneidPliny the Elder, Natural History 7.7. The misconception that Julius Caesar himself was born by Caesarian section dates back at least to the 10th century (Suda ). Julius wasn't the first to bear the name, and in his time the procedure was only performed on dead women, while Caesar's mother, Aurelia Cotta, lived long after he was born.Historia Augusta: Aelius 2.

Датум његовог рођења није прецизно утврђен, али вероватно је да је Цезар рођен 12. или 13. јула 100. године пре нове ере. Иако су Јулијевци били једна од најистакнутијих римских патрицијских породица, нису располагали великим богатством. Цезаров отац, Гај Јулије Цезар Старији, био је истакнути члан римске аристократије и присталица Гаја Марија. Цезаров отац служио је као војнички трибун, квестор и претор а као проконзул управљао је провинцијом Азијом. Цезарови деда и прадеда са очеве стране такође су носили име Гај Јулије Цезар и заузимали високе државне функције.

Цезарова мајка, Аурелија Кота, потицала је из угледне породице чији су чланови били сенатори. Антички историчари Тацит и Плутарх приписују јој многе врлине, а потоњи је описује као идеалну римску жену.

Поред Цезара, Аурелија и Цезар Старији имали су две ћерке, Јулију Старију и Јулију Млађу. Цезарова тетка, Јулија Цезарис била је удата за Гаја Марија, који је у време Цезаровог одрастања био најмоћнији човек у Риму.

Када је Цезару било шеснаест година, његов отац је изненада умро док је обувао ципеле. Након очеве смрти, Цезар је кандидован за Јупитеровог свештеника, и раскинуо веридбу са Косутијом, богатом женом из витешког сталежа и потом се оженио Корнелијом, ћерком Луција Корнелија Цине, народног трибуна и једног од водећих присталица Гаја Марија. Светорније, Цезар, 1

Цезар је добио за оно време врхунско образовање с неизбежним путовањем у Грчку где је учио говорништво.

Гај Марије је 88. п. н. е. започео грађански рат са Луцијем Корнелијем Сулом, својим бившим легатом и сарадником. Сукоб између Маријевих у Сулиних присталица у Риму био је изузетно бруталан. Наконе Маријеве смрти 13. јануара 86. п. н. е., Рим је био под контролом Цине и осталих Сулиних непријатеља, укључујући Маријевог сина Гаја Марија Млађег.

Сула је у међувремену отишао на исток, где је предводио римску војску у рату против Митридатом од Понта. Након победе у рату са Митридатом, Сула је по други пут ушао у Рим и обрачунао се са преосталим Маријевим присталицама. Већ 82. п. н. е. Сула је изабран за диктатора и кренуо у обрачун са својим непријатељима.

Сула је наредио Цезару да се разведе, што је овај је то одбио. Цезару је одузето свештеничко звање, женин мираз и породично наследство и означен је као припадник противничке странке, па се тако нашао у опасности. Убрзо је побегао из Рима и приморан да се крије од Сулиних агената. Цезарови пријатељи су га саветовали да се не враћа због ризика проскрипције.

Како нам преноси Плутарх, Цезара су од смрти спасле молбе рођака, укључујући и његову мајку Аурелију. Сула се дуго опирао молбама да поштеди Цезара, али је на крају попустио, иако невољно. Светоније приповеда да је том приликом Сула изрекао пророчанство рекавши: "Нека вам буде, водите га. Али имајте на уму да ће овај младић кога толико желите да спасите једног дана задати смртни ударац нашој аристократији... јер у једном Цезару наћи ћете неколико Марија."[https://www.gutenberg.org/files/6400/6400-h/6400-h.htm#link2H_4_0002 Свет. Цезар, 1]

Цезар се пријавио у римску војску и отишао у Малу Азију где је служио у пратњи гувернера провинције, Марка Терма и у Киликији под Сервилијем Исауриком.Suetonius, Julius 2–3; Plutarch, Caesar 2–3; Cassius Dio, Roman History 43.20Plutarch, Caesar Иако му је Сула формално опростио и помиловао га, Цезар се није враћао у Рим до Сулине смрти, 78. п. н. е.Suetonius, Julius 46Plutarch, Caesar 1; Suetonius, Julius 1

Цезар је послат на двор краља Никомеда од Битиније да би задобио подршку његове флоте, али се толико дуго задржао на његовом двору да су почеле колати гласине да је Цезар у тајној вези са краљем. Цезарови непријатељи касније су користили гласине о афери са Никомедом да би наштетили његовом угледу. Због војничких заслуга у опсади Митилене, Цезар је освојио једно од највиших републиканских одликовања - Храстов вецац (лат. Corona Civica).Свет. Цезар, 2

Вест о Сулиној смрти затекла је Цезара у Киликији, након чега се брзо вратио у Рим, надајући се

По повратку у Рим Цезар почиње радити као адвокат. На тој функцији истакао се као жесток критичар и противник корупције код политичара. Цезар је путовао на острво Родос како би усавршио реторику код славног говорника Аполонија Мола. На путу су га заробили киликијски гусари.Plutarch, Caesar 1–2 Када су намеравали затражити откупнину од 20 талената, Цезар им се насмејао и рекао да очигледно не знају кога су отели. На његов наговор гусари су затражили и добили 50 талената за Цезарово пуштање. За време заробљеништва код гусара, понашао се веома слободно, читао им поезију и ако му не би аплаудирали, називао би их неуким варварима, учествовао је у разним играма са гусарима и није показивао никакав страх према њима. Чак им је у шали говорио да ће их све повешати кад га ослободе. Чим је пуштен Цезар је организовао потеру на мору, заробио гусаре који су га отели и осудио их на смрт разапињањем на крсту.

69. п. н. е. за време порођаја умире Цезарова прва жена Корнелија.Suetonius, Julius 5–8; Plutarch, Caesar 5; Velleius Paterculus, Roman History 2.43 Исте године умрла је и Јулија, Цезарова тетка. Цезарови противници су га критиковали да је Јулијина сахрана била злоупотребљена у политичке сврхе јер Цезар напада проскрипцијске законе из Сулиног времена те на тај начин повећава своју политичку популарност. Цезар је исте године изабран за квестора и одлази у Шпанију. По повратку у Рим наставља се бавити правом све док 65. п. н. е. не постаје курулски едил. Та функција је укључивала регулисање саобраћаја, трговине и осталих свакодневних послова у Риму. Посебно је занимљиво да је то укључивало и организацију игара у римском циркусу. Буџет за забављање најширих слојева људи био је ограничен. Цезар није штедео на новцу и организовао је дотад најспектакуларнију забаву за народ. Година је завршила тако да је Цезар био познат и славан у народу, али са личним дугом од, за оно време огромних, неколико стотина златних талената.

Године 63. п. н. е. Цезар постаје pontifex maximus. Та функција је укључивала добијање нове куће Domus Publica, бављење питањима који се дотичу римске религије и, најважније за Цезара, опрост свих дугова.Velleius Paterculus, Roman History 2.43; Plutarch, Caesar 7; Suetonius, Julius 13Sallust, Catiline War 49