250px|мини|десно|Брање гљива најчешће је рекреативна активност и хоби, али може бити и занимање 250px|мини|десно|За узгој печурака на хранљивим супстратима често се користе напуштени тунели и рудничка окна Гљиварство је практично бављење гљивама или занимање за њих ради сакупљања јестивих врста и теренског проучавања и препознавања свих врста гљива које се могу наћи у природи. Особе које се баве гљиварством називају се гљивари. Гљивари се често удружују у гљиварска удружења. Гљиварство не треба мешати са микологијом, граном биологије која се бави проучавањем гљива.
Гљиварством се такође назива и грана пољопривреде која се бави гајењем гљива.
Историја гљиварства Историја сакупљања самониклих гљива, које се могу наћи у шумама широм планете, сеже у праисторију. То потврђују и археолошке ископине у којима су пронађени отисци гљивиних ламела на комаду дрвета из доба терцијара. Људи су гљиве користили пре свега у исхрани а касније, развитком цивилизације и у медицинске сврхе. О употреби гљива сведоче писани трагови које су оставили антички Грци и Римљани, припадници древне кинеске цивилизације као и народи Астека, Маја и Инка. Људи старог доба били су различитих уверења о пореклу гљива, а најчешће се јављала тврдња да су гљиве храна богова и да настају после олујних ноћи као резултат удара муње у тло.
Аристотелов ученик Теофраст, још је у IV веку п.н.е, проучавајући гљиве, дошао до сазнања да оне нису биљке, јер се од њих веома разликују. Такође он каже да тартуф нађен наслоњен на корен биљке не представља део корена већ посебно биће. Плиније Старији, латински писац из I века н.е. је, бавећи се гљивама, изнео веома корисно запажање да гљиве успевају на влажном земљишту и да се појављују нагло после кише. Такође је записао да оне расту недељу дана, а тартуф до годину дана. Авицена (980-1037), арапски лекар, филозоф и природописац, приметио је да су зелене гљиве отровне и да их не треба дирати, а Свети Алберт Велики (1193-1280), немачки схолистички филозоф, теолог и природописац, оставио је забелешку да муве одмах угину ако сисају млеко у којем је потопљен комадић црвене мухаре. Затим истиче да она може бити отровна и за човека и наводи како се може умањити то њено дејство. Адамис Линицерус, говорећи о гљивама у својој књизи о биљкама која је штампана у Лајпцигу 1537. године, дефинише их речима: "Печурке нису ни лиснате биљке, ни корење, ни цвет, ни семе. Оне се формирају од сувише влаге у земљишту, на дрвећу, лишћу и на осталим материјама које се распадају, па им је због тога век кратак, оне израсту и угину за седам дана. Нарочито чудно расту када грми". Ни Адамис а ни његови претходници нису знали где да сврстају гљиве.
Данас се поуздано зна да се гљиве употребљавају у исхрани људи више од две хиљаде година. О томе постоје материјална и писана сведочанства из старог света, Јужне Америке и Кине. Истовремено ти историјски извори говоре и о тровањима гљивама и трагедијама које су следиле из тога. Ни данас тровања гљивама нису неуобичајена појава, а последице неопрезне исхране самониклим гљивама понека имају и страшне последице. У данашње време сваке сезоне гљиварења неколико љубитеља гљива падне као жртве недовољног познавања и распознавања врста гљива. Незнање и грамзивост, удружени са немаром и даље представљају извор нових тровања, скупих клиничких третмана отрованих и повремених породичних трагедија.
Сакупљање гљива које расту у природи је наука проистекла из традиције, велико и свеобухватно знање које се преноси са колена на колено а утврђује једино искуством, временом које гљивари проводе на терену налазећи познате и истражујући и бележећи нове и још непознате врсте гљива.
Историја гајења гљива 250px|мини|десно|Гајење гљива на унапред припремљеним супстратима са мицелијом 250px|мини|десно|Гајење шитаке печурака Прве записе о гајењу гљива оставио је Хипократ, грчки лекар и оснивач медицнске науке, још у V веку п. н. е.. Међутим, Хипократ није прецизно навео врсте гљива, њихова дејства и начине коришћења. О гајењу гљива је у својим делима извештавао и Атанеј, грчки писац из III века н.е.. Многи извори помињу да се у Кини и Јапану неколико хиљада година гаји Шитаке, гљива одличног квалитета, која не само да је укусна, већ јој се приписују значајна лековита својства. У Европи је узгој гљива започео тек око 1650. године, када су повртари у околини Париза почели да гаје шампињоне. Одатле се постепено ово знање ширило и у остале делове Европе.
Средином XVII века енглески ботаничар, фармацеут и алхемичар Николас Калперер (Nicholas Culpeper, 1616-1654) у својој књизи "Culpeper’s Herbal" описује шампињоне као култивисану врсту, а за мицелије каже да су „семе” којим се органски супстрат засејава. Француски ботаничар Жозеф Питон де Турнефор (Joseph Pitton de Tournefort, 1656-1708), у опису шампињона намењених трговинама Париза, говори о инокулацији супстрата мицелијама. Од 1846. године фирма Hamlin & Со у Енглеској започиње са лабораторијским добијањем мицелија из спора или делова ткива плодоносног тела, а потом и са продајом инокулисаног брикетираног супстрата. Продаја се ширила према Европи (Немачка), Америци и Аустралији. Амерички научници износе више података о успешном исклијавању спора, а 1918. на тржишту Сједињених Америчких Држава појављује се у боцама „чиста” култура мицелија добијених из спора.
У првој половини XIX века, 1932. и 1937. године амерички научник Синден (J. W. Sinden) патентира поступак гајења мицелија на семену житарица (пшеница, раж и др). Семе житарица показало се као добра подлога за умножавање мицелија, па се овај метод задржао и до данашњих дана.
Због једноставне технологије најчешће се узгајају сапротрофне гљиве, за које је најважније осигурати одговарајући супстрат, влажност и температуру. Најчешће се узгаја шампињон (Agaricus bisporus), буковача (Pleurotus ostreatus) и шитаке (Lentinula edodes). Микоризне гљиве пуно је теже узгајати, јер захтевају везу са живом биљком.
Гајење микоризних врста гљива Може се рећи да је за развитака гајења микоризних врста гљива најзаслужнији тартуф. Управо је ова гљива разлог што су се многи научници у периоду од 1850. до 1940. године бавили проучавањем подземних гљива. Први покушај "вештачког" гајења тартуфа забележен је почетком XVIII века, када је француски сељак Жозеф Талон, у покрајини Воклиз засејао на припремљено земљиште жир храста под којим су расли тартуфи. Након неколико година тартуфи су никли. Прва успела комбинација микоризе између бора и тартуфа забележена је 1967. године, а за њу су заслужни италијански истраживачи Фаси (B. Fassi) и Де Већи (E. de Vecchi). Француски национални институт за истраживања у пољопривреди ИНРА (L'Institut national de la recherche agronomique - INRA) патентирао је своје резултате о микоризама, а технологију гајења садница и поступак инокулације мицелијама тартуфа поверио је друштву познатом под називом Agri-truffe. У Италијанском граду Торину, у Институту за дрвенасте биљке (Istituto per le Piante da Legno e l'Ambiente - I.P.L.A. S.p.A.) већ годинама се производе микоризне саднице, тако да су до 1970. године подигнуте плантаже ових биљака на неколико стотина хектара.
Гајење гљива у Србији О почецима гајења шампињона у Србији нема поузданијих података. Према писању ревије „Село” (бр. 4, 1984) неки наши стручњаци претпостављају да је први у нашој земљи о гајењу гљива писао др Ђорђе Радић, у књизи, „Повртарство”, која је штампана у Панчеву 1878. године. Он у свом делу не пише да се бавио производњом шампињона, али су његови потомци говорили да је гајење шампињона упознао у Француској, где је неко време живео и да се и сам бавио том сложеном производњом (1875-1885) у подруму Пољопривредне школе у Краљеву, где је тада био директор. Као хранљиву подлога за гајење шампињона је клористио, према француским искуствима, коњско стајско ђубриво. Од др Радића су производњу шампињона научили и његови рођаци и пријатељи, па су их у периоду од 1910. до 1915. године почели гајити по подрумима својих кућа у Београду и околини. Та производња се одвијала са различитим успехом све до почетка Другог светског рата.
Познати су и покушаји производње гајених тартуфа у Србији. Када се краљ Милан Обреновић упознао са особинама тартуфа и њиховим значајем, као и могућношћу да се уз помоћ паса тартуфара они могу лако пронаћи, набавио је псе и већу количину семена (мицелија) с намером да их засеје на свом имању у Горњој Топоници, недалеко од Ниша. За реализацију тог пројекта био је задужен професор Стеван Јакшић.
У послератном периоду, већ од 1945. године, забележен је почетак производнје шампињона на више места. Постоје подаци да су у Раковици Рада Ивановић и Милан Павловић имали доста успеха у гајењу шампињона. У том периоду почело се са гајењем шампињона и у Пољопривредном комбинату Београд у Панчевачком риту. Прва експериментална производња шампињона започета је 1950. године у Новом Саду. Њен зачетник био је др Богосав Живковић са сарадницима, а први резултати били су охрабрујући. Године 1953. организована је производња шампињона у напуштеном железничком тунелу у Петроварадину код Новог Сада, на ферментисаном коњском ђубриву без додавања вештачких ђубрива. У оквиру тог погона радила је лабораторија за производњу мицелија, као и линија за конзервисање шампињона. Шездесетих година двадесетог века подигнути су погони за узгој шампињона у Сенти, а производња је започета и у Бору, у напуштеним јамама рудника.
Године 1954. у вртларској школи у Сремској Каменици уведен је као необавезни предмет Производња шампињона са практичном обуком. Обука као и гајење шампињона обављана је у подруму дворца Марцибањи-Карачоњи у Каменичком парку. Инжењер Живојин Јановац, као наставник тог предмета, успешно је водио производњу шампињона и својом умешношћу заинтересовао велики број својих ђака, који су касније и сами организовали и водили ту специфичну производњу. Шездесетих година XX века, инж. Гагић започео је производњу шампињона.
Осамдесетих година Пољопривредни комбинат „Воћепродукт” из Пожаревца подигао је објекте и организовао производњу шампињона у пластичним врећама. Пољопривредно-индустријски комбинат „Таково” из Горњег Милановца 1979. године подиже погон за производњу шампињона у месту Враћевшница, али користи и неискоришћене пољопривредне објекте, циглану, а касније и неколико тунела ускотрачне пруге Београд-Ужице. Та производња се успешно усавршава како у самом погону тако и код великог броја коопераната. Деведесетих година подиже се производни погон за гајење шампињона у оквиру Пољопривредног предузећа „Рамски рит” у Великом Градишту, који има и велике наслаге високохумусног земљишта погодног за састављање покривке за потребе производње шампињона. Последњих година XX века у Вранову код Смедерева успешно је организована производња хранљивог супстрата, а у лагумима Петроварадинске тврђаве организује се производњу шампињона.
Привредни потенцијал гљива