Јон Хелиаде Радулеску (; Трговиште, 6. јануар 1802 — Букурешт, 27. април 1872), такође познат и као Елиаде и Елиаде Радулеску (), био је румунски академик, романтичарски и класичан песник, есејиста, мемоариста, писац кратких прича, уредник новина и политичар. Био је плодан преводилац стране књижевности на румунски језик, а аутор је и књига о лингвистици и историји. Већи део свог живота, Хелиаде Радулеску је био професор на Колеџу Свети Сава у Букурешту, чије је поновно отварање лично потпомогао. Радулеску је био један од оснивача и први председник Румунске академије.
Хелиаде Радулеску се сматра једним од најистакнутијих поборника румунске културе током прве половине 19. века, а први пут је дошао до изражаја након сарадње са Ђорђем Лазаром и након подршке Лазаровим напорима да прекине образовање на грчком језику. Током наредних деценија, имао је главну улогу у обликовању модерног румунског језика, али је изазвао контроверзу када се залагао за масовно увођење италијанских неологизама у румунску лексику. Као романтичарски националистички земљопоседник који је био на страни умерених либерала, Хелиаде је био међу вођама Влашке револуције 1848. године, након чега је био присиљен да наредних неколико година проведе у егзилу. Усвајајући оригинални облик конзерватизма, који је наглашавао улогу аристократа у румунској историји, био је награђен за подршку Османском царству и за сукоб са радикалним крилом револуционара из 1848. године.
Биографија Младост Хелиаде Радулеску је рођен 6. јануара 1802. године у Трговишту, као син Илије Радулескуа, богатог земљопоседника који је био вођа патролних јединица током 1810-их, и Еуфрозине Данијелопол, која се школовала на грчком језику.Stănescu-Stanciu, Троје од његових браће и сестара умрли су од куге до 1829. године.Stănescu-Stanciu, Током његове ране младости, Јон је био у средишту интересовања и пажње својих родитеља; на самом почетку, Илија Радулеску је, као поклон свом сину, купио кућу која је некада била власништво научника Ђорђа Лазара, а која се налазила на периферији Букурешта (близу Обора). У то време, породица Радулеску је у власништву имала велики врт у Букурешкој области, близу парка Херастрау, као и имања у близини Фагараша и Габрова.Stănescu-Stanciu,
Након основног образовања на грчком језику које је добио од учитеља познатог као Алексе, Хелиаде Радулеску је сам научио да чита румунску ћирилицу (наводно проучавајући Александриду уз помоћ олтенских слугу његовог оца).Măciucă, стр. VI, XXXVIIStănescu-Stanciu, Касније је постао страствени читалац популарних романа, посебно током свог боравка у Габровима 1813. године (где је био послат након што су друге области биле опустошене Карагеовом кугом). Након 1813. године, тинејџер Радулеску је био ученик православног монаха Наума Рамничануа; године 1815. прешао је у грчку школу у Скиту Магуреану, у Букурешту, да би 1818. године почео да похађа Колеџ Свети Сава, где је студирао под надзором Ђорђа Лазара.Encyclopedia of Revolutions of 1848
мини|280п|Кућа у којој је рођен Јон Хелиаде Радулеску у Трговишту Између дипломирања 1820. и 1821. године, када су ефекти Влашког устанка довели до тога да је школа престала са својим активностима, Радулеску је задржан као Лазаров асистент, па је у том периоду подучавао аритметику и геометрију.Măciucă, стр. VI–VII; XXXVII Током тих година он је себи додао презиме Хелиаде (такође познато као Хелиад, Елиад или Елиаде), које је, како је касније објаснио, било грчка верзија његовог патронима, које је потицало од румунске верзије Илије.
Григоре Гика Године 1822, након што се Ђорђе Лазар разболео, Хелиаде је поново отворио Колеџ Свети Сава и био је главни професор (у почетку без икакве накнаде).Măciucă, стр. VIII, IX–X, XXXVII Касније су му се придружили и други интелектуалци тог времена, попут Еуфрозина Потеке, а на крају је отворио и уметничку класу коју је надгледао хрватски уметник Карол Валштајн. Ова поновна успостава настала је као низ уредби које је издао принц Григоре IV Гика, који је управо био постављен на престо Влашке од стране Османског царства, након укидања владавине фанариота, подстичући маргинализацију етничких Грка који су у претходним деценијама имали главне јавне функције. Према томе, принц Григоре је подржао образовање на румунском језику и, у једном од својих званичних фирмана, дефинисао подучавање на грчком језику као „темељ зла”.
Крајем двадесетих година 18. века, Хелиаде је постао заинтересован и укључио се у културну политику. Године 1827, он је, заједно са Диникуом Голескуом, основао Румунско књижевно друштво (), које је својим програмом (који је дефинисао сам Хелиаде) предложило промену Светог Саве у колеџ, отварање сличне институције у Крајови, као и отварање школа у готово свим крајевима Влашке.Măciucă, p.VII, X, XXXVII Поред тога, друштво је покушало да охрабри оснивање новина на румунском језику, позивајући се на окончање државног монопола над штампаријама. Ова група, са седиштем на Тргу победе у Букурешту (), имала је доста користи од Голескуовог иностраног искуства, а групи су се убрзо придружила два будућа принца — Ђорђе Бибеску и Барбу Димитрије Штирбеј. Карактер групе базирао се на Слободној масонерији;Encyclopedia of Revolutions of 1848; Djuvara, у то време, било је познато да је Хелиаде постао масон, као и велики део његове генерације.; Dan Amedeo Lăzărescu, . in Magazin Istoric, June 1998
Хелиаде је 1828. године објавио своје прво дело, есеј о румунској граматици, у трансилванијском граду Сибињу (који је у то време био део Аустријског царства и који је био познат као Херманштат), а 20. априла 1829. године почео је да издаје новине Curierul Românesc са седиштем у Букурешту.Măciucă, p.X–XI, XXXVIII Ово је био најуспешнији од неколико покушаја стварања локалних новина, нешто што је Голеску први пут покушао 1828. године. Објављујући чланке на румунском и француском језику, ове новине су, почевши од 1836. године, имале свој књижевни додатак под називом Curier de Ambe Sexe. Curierul Românesc су излазиле до 1847. године, а за време свог излажења објавиле су једну од Хелиадеових најпознатијих песама, Zburătorul.; Măciucă, p.XI–XII Новине су биле уређиване као недељник и излазиле су на седмичном нивоу, касније на два месеца, да би 1839. године почеле да излазе четири пута седмично. Најпознатији уредници новина били су сам Хелиаде, Григоре Александреску, Костаче Негрузи, Димитрије Болинтинеану, Јоан Катина, Васил Карлова и Јанку Вакареску.Măciucă, p.XI
Године 1823. Хелиаде је упознао Марију Александреску, у коју се страствено заљубио и с којом се касније венчао. До 1830. године, Хелиаде је већ имао двоје деце — сина Виргилиуа, и ћерку Виргилију, која је умрла у детињству. Касније је њихов брак ушао у дуги период кризе, обележен честим Маријиним испадима љубоморе. Хелиаде је у том периоду имао бројне ванбрачне афере: влашки милиционер под именом Залик, који је постао познат током 1840-их, према некима је (укључујући и књижевног критичара Ђорђа Калинескуа) био Радулескуов ванбрачни син. Пре смрти првог детета, Марија Хелиаде је у своју кућу примила познатог писца Григора Александрескуа, за кога је Јон сматрао да је Маријин љубавник. Управо због тога су ова два писца постали жестоки ривали: Јон је Александрескуа називао незахвалником, а у свом писму Ђорђу Барицу из 1838. године, омаловажао његову поезију и лик (сматрајући да је у једној својој басни Александреску себе описао као славуја, Хелиаде је коментарисао да је Александреску у стварности био „јадна врана обучена у страно перје”). Упркос овим конфликтима у кући, Марија је родила још петоро деце — четири ћерке и једног сина (Јон, рођен 1846. године).Stănescu-Stanciu,
Штампар и дворски песник мини|300п|Стара зграда Народног позоришта у Букурешту 1866. године Октобра 1830. године, Хелиаде је заједно са својим ујаком Николајем Радулескуом, отворио прву приватну штампарију у земљи, која је радила на његовом имању у Cişmeaua Mavrogheni, у Обору (земља се звала Câmpul lui Eliad — Елиадово поље, а на њој се налазило још неколико великих зграда). Међу првим радовима које је објавио била је збирка песама Алфонса де Ламартина, које је са француског превео сам Хелиаде, а које је груписао заједно са неким својим песмама.Măciucă, p.XXXVIII Касније је превео уџбеник о метрици и стандардни приручник о Аритметици Луја Бенжамена Франкера, као и дела аутора просветитељства — Волтеров Махомет, или фанатизам, као и приче Жан-Франсое Мармонтела. Након тога, издао је и Жули, или нова Елоиза Жана Жака Русоа.
Хелиаде је започео каријеру као државни службеник након што га је Постелниције задужио да штампа Званични билтен (), а касније је напредовао у званичној хијерархији, на крају слућећи као клучер (чин у некадашњој Влашкој који одговара интенданту на краљевском двору). Овај његов успон поклопио се са успостављањем режима Органских регуламената, који је, по завршетку Руско-турског рата 1828—1829. године, инаугурирала царска руска администрација под Павелом Кисељовим. Када је Кисељов од Радулескуа наручио штампање званичних докумената, укључујући и Регуламенте, писац и његова породица постали су просперитетни захваљујући доброј продаји. Ипак, Хелиаде је и даље одржавао односе са фракцијом реформистичких бојеваша; године 1833, заједно са Јоном Кампинеануом, Јанкуом Вакарескуом, Јоаном Војнескуом II, Константином Аристијом, Стефаном и Николајем Голескуом, и другима, основао је краткотрајно Филхармонијско друштво (), које је унапредило културну агенду и било посебно активно у прикупљању средстава за Влашко народно позориште.Encyclopedia of Revolutions of 1848; Măciucă, p.VII, XII–XIII, XXXVIII Поред својих наведених културних циљева, Филхармонијско друштво је наставило своју прикривену политичку активност.Encyclopedia of Revolutions of 1848; Giurescu, p. 131; Măciucă, p.XII
Године 1834, када је на трон дошао принц Александру II Гика, Хелиаде је постао један од његових најближих сарадника, називајући себе дворским песником. Неколико песама и дискурса које је написао током тог периода написано је као хвалоспев и посвећено је Гики, кога је Хелиаде приказао као идеалног прототипа монарха. Када су млади реформисти дошли у сукоб са кнезом, Хелиаде је задржао своју неутралност, тврдећи да све укључене стране представљају повлашћену мањину, и да су немири били еквивалентни „сукобу вукова и буци коју су направили они на вишим положајима над искиданим животињама које представљају сељаке”. Посебно је критиковао радикала Митику Филипескуа, кога је сатирично описао у песми Пад демона (), а касније је дефинисао своју позицију речима „Ја мрзим тиране. Бојим се анархије”.Măciucă, p.VII
Хелиаде је 1834. године почео да предаје у школи Филхармонијског друштва, заједно са Аристијом и музичарем Јоаном Андрејем Вахманом. У том периоду објавио је и своје прве преводе Лорда Бајрона (1847. године довршио је свој превод Бајроновог Дон Жуана).Măciucă, p.X Идуће, 1835. године, почео је да штампа Gazeta Teatrului Naţional — званични гласник Народног позоришта, који је излазио до 1836. године, а тада је превео на румунски и Молијеров Амфитрион.Măciucă, p.XII, XXXVIII Године 1839. Хелиаде је на румунски превео и Дон Кихота Мигела де Сервантеса и то преко француског превода. Прва Радулескуова збирка прича и поезије одштампана је 1836. године. Заинтересован за развој локалне уметности, он је током 1837. године дао допринос изради брошуре о цртању и архитектури, а током исте године је отворио и прву сталну изложбу у Влашкој, коју су сачињавале копије западњачких слика, портрета, као и гипсани одливци разних познатих скулптура.