Историја Јевреја у Румунији односи се на Јевреје Румуније и румунског порекла, од њиховог првог помињања на данашњој румунској територији. Све до 18. века, величина јеврејске популације се повећала након око 1850. године, а посебно након успостављања Велике Румуније након Првог светског рата. У разноликој заједници, иако је била претежно урбана, Јевреји су били мета религиозних. Прогон и расизам у румунском друштву је ексалирао крајем 19. века и довео до "јеврејског питања" за права јеврејских становника на држављанство. Холокауст, заједно са узастопним таласима алије (масовно исељавање Јевреја у Палестину, односно Израел), довело је до драматичног смањења укупне величине данашње јеврејске заједнице у Румунији.
Јеврејске заједнице су постојале на територији Румуније у 2. веку наше ере. Током владавине Петра VI Ламе (1574—1579) Јевреји Молдавије, углавном трговци из Пољске који су се такмичили са локалним становништвом, били су опорезовани и на крају протераниRezachevici, September 1995, p. 61. Власти су 1650. и 1741. године одлучиле да Јевреји носе одећу која доказује њихов статус и етничку припадност. Прва крвна оптужба у Молдавији (и, као таква, у Румунији) направљена је 1710. године, када су Јевреји Таргу Њамца оптужени да су убили хришћанско дете у ритуалне сврхе; Rezachevici, October 1995, p. 66. У Букурешту је 1760. године дошло до анти-јеврејских побуна. Током руско-турског рата, 1768-1774. Јевреји у подунавским кнежевинама морали су да трпе велике тешкоће. Масакри и пљачке су почињени у скоро сваком граду и селу у земљи. Током грчког рата за независност, који је сигнализирао устанак Влашке 1821. године, Јевреји су били жртве погрома и прогона. Током 1860-их, постојала је још једна побуна која је била мотивисана оптужбама за клевету.
Антисемитизам је званично спроведен под премијерским мандатом Јона Братијануа. Током првих година свог мандата (1875) Братијану је појачао и применио старе законе о дискриминацији, инсистирајући да се Јеврејима не дозвољава да се населе на селу, проглашавајући многе јеврејске урбане становнике да су скитнице и тако их протеривали из земље. Емиграција румунских Јевреја у већем обиму почела је убрзо након 1878. године. До 1900. године било је 250.000 румунских Јевреја: 3,3% становништва, 14,6% градских становника, 32% урбане популације Молдавије и 42% у ЈашијуA History of the Balkans 1804-1945, p. 129.
Између оснивања Националне легионарске државе (септембар 1940.) и 1942. године, усвојено је 80 анти-јеврејских прописа. Почевши од краја октобра 1940. године, Гвоздена гарда је започела масовну антисемитску кампању, мучила је и тукла Јевреје и пљачкала њихове радње, кулминирајући у неуспелом пучу и погрому у Букурешту, у којем је убијено 125 Јевреја. Јон Антонеску је на крају зауставио насиље и хаос створен од стране Гвоздене гарде брутално потискивањем побуне, али је наставио политику угњетавања и масакра Јевреја, а у мањој мери и Рома. Након што је Румунија ушла у рат на почетку операције Барбароса, злочини против Јевреја постали су уобичајени, почевши од Јашког погрома. Према извештају Визел комисије објављеном од стране румунске владе 2004. године, између 280.000 и 380.000 Јевреја убијено је или умрло током холокауста у Румунији, али и на окупираним совјетским територијама под румунском контролом (Транснистрија). Додатних 135.000 Јевреја који живе под мађарском контролом у северној Трансилванији такође су страдали у холокаусту, као и око 5.000 румунских Јевреја у другим земљама.. UPI, November 11, 2004
На садашњој територији Румуније, између 290.000 и 360.000 румунских Јевреја преживело је Други светски рат (355.972 особе, према статистикама с краја рата). За време комунистичког режима у Румунији дошло је до масовне емиграције у Израел, а 1987. године у Румунији је живело само 23.000 Јевреја.
Данас, већина румунских Јевреја живи у Израелу, док модерна Румунија наставља да буде скромна јеврејска популација. У попису из 2011. године 3.271 је проглашен јеврејским.
Рана историја Јеврејске заједнице на ономе што ће касније постати румунска територија потврђене су још у 2. веку наше ере, у време када је Римско царство успоставило своју власт над Дачијом. Натписи и кованице пронађени су на местима као што су Сармизегетуса и Оршава.
Постојање Караита, припадника етничке групе караимског јудаизма, сугерише да је постојало постојано јеврејско присуство око Црног мора, укључујући и делове данашње Румуније, у трговачким лукама из ушћа Дунава и Дњестра; можда су били присутни у Молдавији до 16. века или ранијеRezachevici, September (1995), p. 60. Најстарије јеврејско (највероватније Сефардски Јевреји) присуство у ономе што ће постати Молдавија забележено је у месту Билгород-Дњистровски (1330); у Влашкој су први пут потврђени 1550-их година, живећи у Букурешту; . Током друге половине 14. века, будућа територија Румуније постала је важно уточиште за Јевреје протеране из Краљевине Мађарске и Пољске од стране краља Лајоша. У Трансилванији су мађарски Јевреји забележени у саксонским цитаделама око 1492. године.
Принц Роман I Молдавски (1391—1394) Је ослободио Јевреје од војног рока, у замену за порез од 3 лава по особи. Такође, у Молдавији, Стефан Велики (1457—1504) третирао је Јевреје са пажњом. Исак Беј, Јевреј за време краља Стефана имао је чин логотета.
У то време, Дунавске кнежевине су биле под влашћу отоманског царства, а бројни сефарди који су живели у Истанбулу мигрирали су у Влашкој, док су се Јевреји из Пољске и Свете римске империје настанили у Молдавији. Иако су заузели важну улогу у отоманској влади и формирали велики део заједнице страних кредитора и трговаца, Јевреје су узнемиравали господари двају кнежевина. Принц Молдавије Штефанита (1522) лишио је јеврејске трговце готово свих права која су им дала његова два претходника; Петру Рарес је одузео јеврејско богатство и имовину 1541. године, након што је тврдио да су се Јевреји у трговини стоком бавили утајем пореза. Алекандру Лапуснану прогонио је заједницу заједно са другим друштвеним категоријама, све док га није скинуо Јакоб Хераклидес, грчки лутеран, који је био попустљив према јеврејским темама; Лапуснеану није обновио своје прогоне након повратка на трон 1564. Улога отоманских и локалних Јевреја у финансирању разних принчева повећала се како су се османлијски економски захтеви повећавали након 1550. године.
Током прве кратке владавине Петра Ламе (1574—1579) Јевреји Молдавије, углавном трговци из Пољске који су се такмичили са локалним становништвом, били су опорезовани и на крају протерани . Године 1582, успео је да поврати своју власт над земљом уз помоћ јеврејског лекара Бенвениста, који је био пријатељ утицајног Соломона Ашкеназија , који је потом утицао на принца у корист својих корениста.
У Влашкој, кнез Алекандар Мирцеја (1567–1577) ангажовао је као приватног секретара и саветника Исака Беја, који је користио свој утицај у име Јевреја. Године 1573, Исак је отпуштен због судских интрига а потом је отишао у Молдавију (где је ушао у службу Великог принца Ивана Грозног). Напорима Соломона Ашкеназија, Арон Тиранин је постављен на трон Молдавије; ипак, нови владар је прогонио и погубио деветнаест јеврејских поверилаца у Јашију, који су остали без главе без судских процеса пре тога. Отприлике у исто време, у Влашкој, насилна репресија поверилаца достигла је врхунац под Михајем Храбрим, који је, након што је убио турске чиновнике у Букурешту (1594), вероватно учествовао у насиљу над Јеврејима који су се населили јужно од Дунава.Rezachevici, September (1995), pp. 61–62
Рано модерно доба Године 1623, Јевреји у Трансилванији добили су одређене привилегије од принца Бетлена, који је имао за циљ да привуче предузетнике из отоманских земаља у своју земљу; Тензије су смањене током наредних деценија, када је Јеврејима било дозвољено да се населе само у месту Алба Јулија. Међу привилегијама које су додељене било је дозвољавање Јеврејима да носе традиционалну ношњу; на крају, власти у Алба Јулији су одлучиле (1650. и 1741.) да дозволе Јеврејима да носе само одећу која доказује њихов статус и етничку припадност.
Статус Јевреја који су се преобратили на православље, успостављено је у Влашкој. Козаци (1648), који су марширали против Пољске и Литваније и који су, прелазећи регион, убили су многе Јевреје а насиље је довело многе ашкенаске Јевреје из Пољске до уточишта у Молдавији и Влашкој, успостављајући мале, али стабилне заједницеRezachevici, October 1995, p. 62-63. Масакри и присилне асимилације од стране Козака догодили су се 1652. године.
Између 1710-1716. године јеврејска популација Влашке је морала да поштује ношење одређене одеће. Тако им је било забрањено да носе одећу друге боје од црне или љубичасте, или да носе жуте или црвене чизмеDel Chiaro; Oișteanu (1998), p. 239-240. Ипак, румунски научник Андреј Ојтеану је тврдио да је таква национална и верска друштвена стигма неуобичајена у Молдавији и Влашкој, као и широм источне православне области Европе.
Прва крвна клевета у Молдавији (и као таква у Румунији) десила се 5. априла 1710. године, када су Јевреји Таргу Њамца били оптужени за убиство хришћанског детета у ритуалне сврхе. Подстрекач је био покрштени Јеврејин који је помогао да се пренесе тело детета, убијено од стране хришћана у дворишту синагоге. Сутрадан је убијено пет Јевреја, други су осакаћени, а свака јеврејска кућа је опљачкана, док су представници заједнице затворени и мучени. У међувремену, неки утицајни Јевреји су се жалили принцу Николи Маврокордатосу у Јашију, који је наредио истрагу која је резултирала ослобађањем ухапшених. Ово је први пут да је православно свештенство учествовало у нападима на Јевреје. Због подстицаја свештенства 1714. године, слична оптужба је подигнута против Јевреја града Рима - убиство групе римокатолика хришћанске девојке-службенице јеврејске породице и одмах су окривљени Јевреји; свака јеврејска кућа је опљачкана, а два угледна Јевреја су обешена, пре него што су власти откриле праве кривце.
мини|Велика синагога у Јашију, саграђена 1670 Под Константином Бранцовејану, влашки Јевреји су признати као специјални цех у Букурешту, на чијем је челу било Веће стараца; . Јевреји у Влашкој и Молдавији били су подвргнути османском рабину у Јашију, али је убрзо букурештанско Веће стараца преузео неколико религијских дужности. Протерани и прогоњени по наредби Штефана Кантакузине (1714–1716),Rezachevici, October (1995), p. 66 док су влашки Јевреји добили су вредне привилегије током владавине Николе Маврокордатоса (1716–1730). Још једна анти-јеврејска побуна се догодила у Букурешту 1760-их и охрабрена је посетом Ефрама II, јерусалимског патријарха.
Године 1726, у молдавској општини Онитчани, четири Јевреја су оптужени да су киднаповали петогодишње дете, убили га на Ускрс и сакупили његову крв у бачви. Суђени су у Јашију под надзором молдавског кнеза Михаија Раковите и на крају су ослобођени након дипломатских протеста. Догађај је поновљен у неколико савремених хроника и докумената - на пример, француски амбасадор у Порту, Жан-Баптист Луј Пикон, приметио је да таква оптужба више није прихваћена у "цивилизованим земљама". Најочигледнији ефекти на стање јеврејских становника Молдавије били су присутни током владавине Јована Маврокордатоса (1744–1747): један јеврејски фармер у околини Сучаве пријавио је принца Порти да је наводно користио своју кућу за силовање киднапованих јеврејских жена; Маврокодатос је обесио свог тужиоца. Овај чин изазвао је гнев Махмуда у Молдавији а принц је платио казну губитком свог трона.
Руско-турски ратови Током руско-турског рата 1768-1774, Јевреји у подунавским кнежевинама трпели су велике муке. Масакри и пљачке су почињени у скоро сваком граду и селу у земљи. Када је мир обновљен, оба кнеза, Александар Маврокордатос из Молдавије и Николај Маврогени из Влашке, обећали су своју посебну заштиту Јеврејима, чије је стање остало повољно све до 1787. године, када су и јањичари и царска руска војска учествовали у погромима.