мини|270x270пиксел|Плакат Стаљина приказан на јавном догађају у Лајпцигу 1950. године. мини|270x270пиксел|Прослава Стаљиновог 70. рођендана у Кини.
Култ личности Јосифа Стаљина постао је истакнути део Совјетске културе у децембру 1929. године, након раскошне прославе за 50. рођендан Стаљина., : 167. За остатак Стаљинове владавине, совјетске новине су Стаљина представиле као свемоћног, свезнајућег вођу, са Стаљиновим именом и сликама које су се појављивале свуда. Од 1936. совјетско новинарство почело је говорити о Јосифу Стаљину као Оцу нација.Father of Nations at the Encyclopedic dictionary of catchy words and phrases.
Стаљинов имиџ у пропаганди и масовним медијима мини|270x270пиксел|Чланице ФДЈ носе Стаљинове слике на 3. Свјетском фестивалу младих и студената у Источном Берлину. Совјетске новине су непрестано хвалиле Стаљина, описујући га као "Великог", "Вољеног", "Храброг", "Мудрог", "Инспиратора" и "Генија". Представљали су га као брижну, али снажну очинску личност, са совјетском популацијом као својом "децом".. 171. Интеракције између Стаљина и деце постале су кључни елемент култа личности. Стаљин је често учествовао у публицизованом давању поклона којим је пружао размене са совјетском децом из различитих етничких група. Почев од 1935. године, фраза "Хвала вам драги друже Стаљине за срећно детињство!" појавиле су се изнад врата у узгајалиштима, сиротиштима и школама; деца су такође певала његов слоган на фестивалима..
Говори су описали Стаљина као "наш најбољи колективни радник", "најбољи од најбољих" и "наша драга, наша водећа звезда". Имиџ Стаљина као оца био је један од начина на који су совјетски пропагандисти тежили да инкорпорирају традиционалне религијске симболе и језик у култ личности; титула "оца" сада је пре свега припадала Стаљину, за разлику од руских православних свештеника. Култ личности усвојио је и хришћанске традиције процесије и оданости иконама употребом стаљинистичких парада и слика. Поновним стављањем различитих аспеката религије у култ личности, новинари су се надали да ће оданост пребацити из цркве и према Стаљину.
У почетку, штампа је такође имала за циљ да покаже директну везу између Стаљина и обичних људи; новине су често објављивале колективна писма фармера или индустријских радника који хвале вођу,Benno Ennker, "The Stalin Cult, Bolshevik Rule and Kremlin Interactions in the 1930s", in . ed. Balázs Apor et al. као и приказе и песме о сусрету са Стаљином. Убрзо након Октобарске револуције године Иван Товстукха је саставио биографски одељак са Стаљином за руски Енциклопедијски речник Граната. Иако је већина описа Стаљинове каријере била веома украшена, публика је стекла толику наклоност да су издали памфлет од четрнаест страна по имену Јосиф Висарионович Стаљин: Кратка биографија са тиражом од 50.000. Међутим, ове врсте рачуна су се смањиле након Другог светског рата; Стаљин се повукао из јавног живота, а штампа је почела да се усредсређује на удаљени контакт (тј. Рачуне о примању телеграма од Стаљина или гледања лидера издалека).. 208. Други истакнути део Стаљинове слике у масовним медијима била је његова блиска веза са Владимиром Лењином. Совјетска штампа је тврдила да је Стаљин био Лењинов стални пратилац док је он био жив, и да је тако Стаљин блиско пратио Лењинова учења да би могао наставити Бољшевичко наслеђе након Лењинове смрти.. 168. Стаљин је жестоко бранио исправност Лењинових ставова у јавности и тиме је Стаљин имплицирао да је као верни следбеник лењинизма, његово властито вођство слично беспрекорно.
Лењин није желео да га Стаљин наследи, тврдећи да је "друг Стаљин сувише непристојан" и сугеришући да странка пронађе некога "стрпљивијег, лојалнијег, љубазнијег". Стаљин није у потпуности успео потиснути Лењинов завет сугеришући да други уклоне Стаљина са његове позиције као вођа комунистичке партије. Међутим, неки попут историчара Стивена Коткина су тврдили да су те изјаве Лењина заправо биле фалсификати, да нису биле написане или потписане од стране Лењина, већ су наводно биле изговорене и записане. По речима В. Сахарова, датуми на овим наводно фалсификованим деловима такође су у супротности са датумима у дневницима Лењинових секретара и лекара. Коткин тврди да су лидери партије, и Стаљин и његови противници знали да су ови сегменти фалсификовани и због тога нису имали много утицаја, а Стаљин није смењен са своје позиције иако је понудио да се повуче. Стаљин није оспоравао вредност фалсификованог сегмента, већ га је претворио у пропагандно оружје против својих непријатеља. Наводно фалсификована секција га је назвала "превише непристојним"; у одговору Стаљин је признао и извинио се због своје грубости, али је рекао да не може да не буде груб према онима који штете партији. Лењинова сестра Марија је такође бранила Стаљина од његових противника у погледу његовог пријатељства са Лењином. Касније је чак и Лењинова супруга Н. Крупскаиа дошла до Стаљинове одбране, упркос томе што је раније била присталица Зиновјева.
После Лењинове смрти, 500.000 примерака фотографије Лењина и Стаљина, очигледно разговарајући као пријатељи на клупи, појавило се широм Совјетског Савеза. Пре 1932. године, већина совјетских пропагандних плаката су заједно приказивали Лењина и Стаљина.. 158. Ова пропаганда је прихваћена од стране Стаљина, који је оговорио ову везу у говору пролетерима, тврдећи да је Лењин "велики учитељ пролетера свих народа" и да се потом идентификује са пролетерима по сродности као заједнички Лењинови ученици. Међутим, на крају су се ове две фигуре спојиле у совјетској штампи; Стаљин је постао оличење Лењина. У почетку, штампа је приписивала било какав и сваки успех унутар Совјетског Савеза мудром вођству Лењина и Стаљина, али је на крају сам Стаљин постао прокламовани узрок совјетског благостања.. 169.
Други прикази преданости
Стаљин је постао фокус књижевности, поезије, музике, слика и филма који су показивали побожну оданост. Пример је А. В. Авиденкова “Химна Стаљину”:
мини|Стаљинов споменик у Прагу Бројне слике и статуе Стаљина красиле су јавна места. 1955. године у Прагу је изграђен џиновски споменик посвећен Стаљину и стајао је до 1962. године. Кип је био поклон Стаљину за шездесет девети рођендан из Прага како би се обележила "Особност господина Стаљина, углавном из његових идеолошких особина". Након пет година стварања, масивни споменик од 17.000 тона који приказује Стаљина коначно је откривен јавности, са групом пролетерских радника на челу. Стаљинистичка уметност се појавила и приватно, почевши од почетка 1930-их, укључујући и многе куће које су "Стаљинове собе" посвећивали вођи приказујући његов портрет.Catriona Kelly, "Riding the Magic Carpet", 202. Иако то није била званична униформа, лидери партија широм Совјетског Савеза опонашали су уобичајну одећу диктатора од тамнозелене јакне, јахаћих панталона, чизама и капе како би доказали своју оданост.
Појава култа довела је и до преименовања: бројни градови и села су преименовани по совјетском вођи. “Стаљинова награда” и “Стаљинова награда за мир” су такође названи у његову част, и он је прихватио неколико грандиозних наслова (нпр. "Отац народа", "Градитељ социјализма", "Архитекта комунизма", "Вођа прогресивне човечности" и други).
Култ је достигао нове нивое током Другог светског рата, са Стаљиновим именом укљученим у нову Совјетску националну химну.
Стаљин и млади Један од начина на који се Стаљинов култ проширио био је Комсомол „Ал Унион Лењинистичка Коминистичка Лига Омладине" у Совјетској Русији, створена је 1918. године. Године ових омладинаца су се кретале од 9 до 28 година, што се чинило погодним инстурментом за преобликовање чланова и идеологије Совјетског Савеза. Ова организација је створена да подигне следећу генерацију у тип социјалиста које је Стаљин замислио. Бити део ове организације било је корисно за учеснике, јер су били фаворизовани у односу на нечланове када је реч о добијању стипендија и послова. Као и већина омладинских клубова фокусирали су се на образовање и здравље својих чланова, уз спортске и физичке активности. Они су се такође фокусирали на понашање и карактер своје омладине. Деца су охрабривана да одбаце свакога ко није поштовао вредности социјалиста. Случајеви лагања и варања на школском дворишту, резултирали су „суђењем у учионици“. Стаљин је желео да најбоље превлада у његовом имиџу будућег Совјетског Савеза, тако да је спровео декрет којим ће се казнити малолетничка деликвенција како би се осигурало да су „добре јабуке“ оне које поплочавају пут његовом идеалном друштву.
Организације као што је Комсомол нису биле једини утицаји на децу у то време. Цртаћи као што је Глас странца Ивана Иванова- Вана, појачале су идеју Совјетске културе приказивањем страног мишљења и обичаја као нежељеног и чудног. Деца ће свирати своју верзију „Каубоја и Индијанаца“ као „Црвено и Бело“ са децом која се боре да играју главне партијске лидере као што је Стаљин.
Илузија једногласне подршке Култ личности је првенствено постојао међу совјетским масама; није било експлицитне манифестације култа међу члановима Политбироа и другим високим партијским званичницима. Међутим, страх од маргинализације изазвао је понекад оклевање опозиционара да искрено изразе своја гледишта. Ова атмосфера самоцензуре створила је илузију неспорне владине подршке Стаљину, а та уочена подршка додатно је подстакла култ за Совјетску популацију. Секретеријат политбироа и коминтерне (Е. Ц. Ц. И) такође је оставио утисак да су једногласни у његовим одлукама, мада то често није био случај. Многи високи лидери у Политбироу као што су Жданов и Кганович, понекад се нису слагали са Стаљином. Нису сви Стаљинови предлози усвојени, али то није било познато људима изван партијског руководства. Руководство партије је расправљало о разним алтернативама, али су се увек представљали као монолитни јавном свету како би изгледали јаче, веродостојније и уједињеније. Међу руководством се о сматрало коректном Лењинистичком праксом, будући да је Лењинистички организацијски принцип демоктраског централизма обезбедио „слободу расправе“, али је захтевао „јединство деловања“ након што одлука буде донета. Мањина је сматрала да је њихова дужност да се покоравају вољи већине,a и сам Стаљин је то практиковао када је губио глас.
Стаљиново мишљење о његовом култу Оно што је Стаљин мислио о култу који га окружује је нејасно. Као и Лењин, Стаљин је поступао скромно у јавности. Чон Гунтхер 1940. године је описао пристојност и добре манире посетиоцима „Најмоћнијег слободног човека на свету“. 1930-их Стаљин је одржао неколико говора који су умањили значај појединих вођа и омаловажавали култ који се око њега формирао сликајући тако култ попут не-бољшевика; уместо тога он је нагласио значај ширих друштвених снага. Стаљинове јавне акције као да су подржавале његов презир према култу; Стаљин је често уређивао извештаје о пријемима у Кремљу, смањивао аплауз и похвале и додавао аплауз другим совјетским лидерима.Sarah Davies, "Stalin and the Making of the Leader Cult in the 1930s", in . ed. Balázs Apor et al. . Влатер Дуранти је изјавио да је Стаљин у нацрту интервјуа њега као диктатора од „Наследника Лењинове лозе“ уредио фразу до „Верни Лењинов слуга“. Поред тога Стаљин је 1936, забранио преименовање места по њему.. 41.
Гунтхер је међутим приметио да је Стаљин „дозволио и охрабрио сопствено виртуално обожавање.... Обожавање њега је Византија“. Диктатор је лако могао да заустави обожавање, али то није учинио зато што „он зна да Руси разумеју господара. Или можда он воли њих“. Плакат из 1934. године изашао је са „Заставом Маркс – Енглес – Лењин - Стаљин“ и тада је Стаљин изоставио своје име на постеру. Ипак до 1938. године, Стаљин је био више него задовољан са заставом са његовим именом. У неким Мемоарима чак је и Молотов тврдио да се Стаљин одупирао овом „култу личности“ али је убрзо постао задовољан.