Антоније Ђурић (Сјеница, 21. јануар 1929 — Чачак, 15. август 2020) био је српски новинар, књижевник, историчар и публициста.
Биографија Гимназију је завршио у Ужицу. Због писања против комунистичког режима, робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време што и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, свештеник Сава Банковић и Борислав Пекић.Антоније Ђурић – српски Солжењицин
После изласка из затвора, највећи део свог радног века провео је радећи као новинар у „Експрес политици”.
По његовој драми „Солунци говоре”, направљен је и истоимени телевизијски филм 1990. године а он је био сценариста филма. Био је члан Удружења књижевника Србије. Имао је редовну месечну колумну у листу „Србија” из Канаде и радио је као сарадник „Српских новина” из Чикага.
Антоније Ђурић је живео и радио у Чачку, где је и преминуо 15. августа 2020. године.Преминуо писац и новинар Антоније Ђурић („Политика”, 19. август 2020) Сахрањен је 18. августа на гробљу Доварје у Ужицу, поред свог оца Милорада, четника у јединици војводе Вука.
Дела мини|Књиге „Солунци говоре”, „За част отаџбине” и „Жене-Солунци говоре”
„Солунци говоре” (1982) „Крај Мораве долина наде” (1983) „За част отаџбине” (1985) „Жене-Солунци говоре” (1987) „Обавештајац каплар Милоје” (1990) „По заповести Србије” (1994) „Равногорци говоре” (1996) „Црвена куга – три тома” (2016) „Јуриш у поробљену отаџбину” (2016) „Топлички устанак” (2017)
Референце
Спољашње везе
Трилогија за незаборав жртава комунизма (СПЦ, 29. децембар 2014) Уснуо у Господу Антоније Ђурић (СПЦ, 18. август 2020)
Категорија:Рођени 1929. Категорија:Умрли 2020. Категорија:Сјеничани Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски новинари Категорија:Српски публицисти Категорија:Српски историчари Категорија:Чланови Удружења књижевника Србије Категорија:Политички затвореници СФР Југославије Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Сахрањени у Ужицу