У физиологији, дехидратација је недостатак укупне телесне воде који омета метаболичке процесе. До ње долази када губитак слободне воде премаши унос, што је често последица прекомерног знојења, здравствених стања или неадекватног уноса воде. Блага дехидратација такође може бити изазвана имерзионом диурезом, која може повећати ризик од декомпресионе болести код ронилаца.
Већина људи може толерисати смањење укупне телесне воде од 3–4% без потешкоћа или штетних последица по здравље. Смањење од 5–8% може изазвати умор и вртоглавицу. Губитак преко 10% укупне телесне воде може изазвати физичко и ментално погоршање, праћено јаком жеђу. До смрти долази при губитку телесне воде од 15 до 25%.Ashcroft F, Life Without Water in Life at the Extremes. Berkeley and Los Angeles, 2000, 134-138. Блага дехидратација се обично решава оралном рехидратацијом, али у тежим случајевима може бити потребна интравенска примена течности.
Дехидратација може изазвати хипернатремију (висок ниво јона натријума у крви). Ово се разликује од хиповолемије (губитак волумена крви, посебно крвне плазме).
Хронична дехидратација може изазвати камен у бубрезима као и развој хроничне бубрежне болести.
Знаци и симптоми мини|Особа са тешком дехидратацијом услед колере, што узрокује упале очи и наборане руке и кожу Главне карактеристике дехидратације укључују жеђ и неуролошке промене као што су главобоље, општа нелагодност, губитак апетита, мучнина, смањен волумен урина (осим ако је полиурија узрок дехидратације), ментална конфузија, необјашњив умор, љубичасти нокти и напади.The Handbook Of The SAS And Elite Forces. How The Professionals Fight And Win. Edited by Jon E. Lewis. p.426-Tactics And Techniques, Survival. Robinson Publishing Ltd 1997. Симптоми дехидратације постају све тежи са већим губитком укупне телесне воде.
Губитак телесне воде од 1–2%, што се сматра благом дехидратацијом, показано је да омета когнитивне перформансе. Иако се код особа старијих од 50 година осећај жеђи у телу смањује са годинама, једно истраживање је открило да није било разлике у уносу течности између младих и старијих људи. Многи старији људи имају симптоме дехидратације, при чему је најчешћи умор. Дехидратација доприноси морбидитету код старије популације, посебно током услова који подстичу неприметан губитак слободне воде, као што је топло време.
Узрок Фактори ризика за дехидратацију укључују, али нису ограничени на: физичко напрезање по топлом и влажном времену, боравак на великим надморским висинама, атлетику издржљивости, старије особе, одојчад, децу и људе који живе са хроничним болестима.
Дехидратација такође може настати као нежељено дејство многих различитих врста лекова и медикамената.
Код старијих особа, ослабљен одговор на жеђ или неадекватна способност приступа слободној води у условима прекомерног губитка слободне воде (посебно повезаног са хипергликемијом) изгледа да су главни узроци дехидратације. Вишак слободне воде или хипотоничне воде може напустити тело на два начина – приметним губитком као што су осмотска диуреза, знојење, повраћање и дијареја, и неприметним губитком воде, који се углавном јавља кроз кожу и респираторни тракт. Код људи, дехидратацију може изазвати широк спектар болести и стања која нарушавају хомеостазу воде у телу. До овога долази првенствено због поремећене жеђи/приступа води или вишка натријума.
Механизам мини|384x384px|Дијаграм који приказује дистрибуцију укупне телесне воде у процентима унутарћелијске и ванћелијске течности. Садржај воде у људском телу варира од 70–75% код новорођенчади до 40% и мање код гојазних одраслих особа, док се препоручује просечна вредност од 60%. Унутар тела, вода је класификована као унутарћелијска течност или ванћелијска течност. Унутарћелијска течност се односи на воду која се налази унутар ћелија. Она чини приближно 57% укупне тежине телесне воде. Течност унутар ћелија има високе концентрације калијума, магнезијума, фосфата и протеина. Ванћелијска течност се састоји од све течности изван ћелија и укључује крв и интерстицијску течност. Ово чини приближно 43% укупне тежине телесне воде. Најчешћи јони у ванћелијској течности укључују натријум, хлорид и бикарбонат.
Концентрација растворених молекула и јона у течности описује се као осмоларност и мери се у осмолима по литру (Osm/L). Када тело доживи дефицит слободне воде, концентрација растворених супстанци се повећава. То доводи до веће осмоларности серума. Када је осмоларност серума повишена, то детектују осморецептори у хипоталамусу. Ови рецептори покрећу ослобађање антидиуретског хормона (ADH). ADH се одупире дехидратацији повећањем апсорпције воде у бубрезима и сужавањем крвних судова. Делује на V2 рецепторе у ћелијама сабирних каналића нефрона како би повећао експресију аквапорина. У екстремнијим случајевима ниског крвног притиска, хипоталамус ослобађа веће количине ADH-а који такође делује на V1 рецепторе. Ови рецептори изазивају контракције периферних глатких мишића крвних судова. То повећава системски васкуларни отпор и подиже крвни притисак.
Дијагноза Дефиниција Дехидратација се јавља када унос воде не надокнађује слободну воду изгубљену услед нормалних физиолошких процеса, укључујући дисање, мокрење, знојење или других узрока, укључујући дијареју и повраћање. Дехидратација може бити опасна по живот када је тешка и може довести до напада или респираторног застоја, а такође носи ризик од осмотског церебралног едема ако је рехидратација превише брза.
Термин „дехидратација” се понекад погрешно користио као замена за засебно, сродно стање хиповолемије, које се специфично односи на смањење волумена крвне плазме. Ова два стања су регулисана независним механизмима код људи; разлика је важна за усмеравање лечења.
Физикални преглед мини|Ултразвук крвних судова врата који подржава дијагнозу тешке дехидратације|229x229px Уобичајени налази приликом прегледа дехидратације укључују суве слузокоже, суве пазушне јаме, продужено време капиларног пуњења, упале очи и слаб тургор коже. Екстремнији случајеви дехидратације могу довести до ортостатске хипотензије, вртоглавице, слабости и измењеног менталног статуса. У зависности од основног узрока дехидратације, могу бити присутни и други симптоми. Прекомерно знојење услед физичке активности може бити повезано са грчевима у мишићима. Пацијенти са гастроинтестиналним губитком воде услед повраћања или дијареје могу такође имати повишену телесну температуру или друге системске знаке инфекције.
Тест тургора коже може се користити као подршка дијагнози дехидратације. Тест тургора коже се спроводи штипањем коже на телу пацијента, на месту као што је подлактица или надланица, и посматрањем колико брзо се враћа у свој нормалан положај. Тест тургора коже може бити непоуздан код пацијената који имају смањену еластичност коже, као што су старије особе.
Лабораторијски тестови Иако не постоји ниједан златни стандард тест за дијагностиковање дехидратације, докази се могу видети у више лабораторијских тестова који укључују крв и урин. Осмоларност серума изнад 295 mOsm/kg типично се примећује код дехидратације услед губитка слободне воде. Анализа урина, која представља тест којим се обавља хемијска и микроскопска анализа урина, може открити тамнију боју или непријатан мирис код тешке дехидратације. Натријум у урину такође пружа информације о врсти дехидратације. Код хипонатремијске дехидратације, на пример услед повраћања или дијареје, натријум у урину ће бити мањи од 10 mmol/L због повећаног задржавања натријума у бубрезима у настојању да се сачува вода. Код дехидрираних пацијената са губитком натријума услед диуретика или дисфункције бубрега, натријум у урину може бити повишен изнад 20 mmol/L. Пацијенти такође могу имати повишене серумске нивое азота уреје у крви (BUN) и креатинина. Оба ова молекула се нормално излучују преко бубрега, али када је волумен крви у циркулацији низак, бубрези се могу оштетити. То узрокује смањену функцију бубрега и доводи до повишеног BUN-а и креатинина у серуму.
Превенција За рутинске активности, жеђ је обично адекватан водич за одржавање одговарајуће хидратације. Минимални унос воде варираће индивидуално у зависности од тежине, потрошње енергије, старости, пола, физичке активности, окружења, исхране и генетике. Код физичке активности, излагања топлом окружењу или смањеног одговора на жеђ, може бити потребна додатна количина воде. Код спортиста на такмичењима, пијење кад се осети жеђ оптимизује перформансе и безбедност, упркос губитку тежине, а до 2010. године није било научног истраживања које би показало да је корисно пити пре појаве жеђи и одржавати тежину током вежбања.
По топлом или влажном времену, или током тешког напора, губитак воде се може знатно повећати, јер људи имају велики и веома варијабилан капацитет за знојење. Губитак зноја у целом телу код мушкараца може премашити 2 L/h током такмичарског спорта, са стопама од 3–4 L/h примећеним током краткотрајних вежби високог интензитета на врућини. Када се тако велике количине воде изгубе кроз знојење, губе се и електролити, посебно натријум.
Код већине спортиста који вежбају и зноје се 4–5 сати са концентрацијом натријума у зноју мањом од 50 mmol/L, укупни изгубљени натријум је мањи од 10% укупних залиха у телу (укупне залихе су приближно 2.500 mmol, или 58 g за особу од 70 kg). Чини се да већина људи добро подноси ове губитке. Укључивање натријума у напитке за надокнаду течности има неке теоретске предности и представља мали или никакав ризик, све док су те течности хипотоничне (с обзиром да је основа превенције дехидратације надокнада губитка слободне воде).
Лечење
Најефикаснијим лечењем мање дехидратације широко се сматра пијење воде и смањење губитка течности. Обична вода обнавља само волумен крвне плазме, инхибирајући механизам жеђи пре него што се нивои растворених супстанци могу надокнадити. Конзумирање чврсте хране такође може допринети хидратацији. Процењује се да приближно 22% уноса воде код Американаца потиче из хране. Концентрација и учесталост урина вратиће се у нормалу како се дехидратација буде решавала.
У неким случајевима, корекција дехидрираног стања постиже се надокнађивањем неопходне воде и електролита (путем оралне рехидратационе терапије или надокнаде течности интравенском терапијом). С обзиром да је орална рехидратација мање болна, неинвазивна, јефтина и лакша за пружање, она представља третман избора за благу дехидратацију. Раствори који се користе за интравенску рехидратацију могу бити изотонични, хипертонични или хипотонични у зависности од узрока дехидратације, као и концентрације натријума у крви. Чиста вода убризгана у вене изазваће распадање (лиза) црвених крвних зрнаца (еритроцита).
Када слатка вода није доступна (нпр. на мору или у пустињи), морска вода или пића са значајном концентрацијом алкохола погоршаће дехидратацију. Урин садржи нижу концентрацију растворених супстанци од морске воде; то захтева од бубрега да створе више урина како би уклонили вишак соли, узрокујући већи губитак воде него што је унето из морске воде.
У тешким случајевима дехидратације где су присутни несвестица, бесвест или други озбиљно инхибирајући симптоми (пацијент није у стању да стоји усправно или да јасно размишља), неопходна је хитна медицинска помоћ. Течности које садрже одговарајући баланс заменских електролита дају се орално или интравенозно уз континуирану процену статуса електролита; потпуно излечење је нормално у свим, осим у најекстремнијим случајевима.
Прогноза Прогноза за дехидратацију зависи од узрока и степена дехидратације. Блага дехидратација се обично решава оралном хидратацијом. Хронична дехидратација, на пример због физички захтевних послова или смањене жеђи, може довести до хроничне бубрежне болести. Старије особе са дехидратацијом су у већем ризику од конфузије, инфекција уринарног тракта, падова, па чак и одложеног зарастања рана. Код деце са благом до умереном дехидратацијом, орална хидратација је адекватна за потпун опоравак.
Види још Орална рехидратациона терапија Терминална дехидратација Сувоћа (медицина)