Исидор Ћирић (Стари Сивац, 8. март 1844 — Сремски Карловци, 15. децембар 1893) био је српски правник, књижевник, политичар и народно-црквени и патријаршијски секретар у Сремским Карловцима.

Биографија

Породица Отац Панта, мајка Ана (рођ. Рајић) и брат Милан.

Образовање Основну школу завршио је у родном месту, а немачку школу у Петроварадину. Гимназију је похађао у Врбасу, Винковцима и Будиму (1863-1866), где је и матурирао. Право је студирао у Пешти, као стипендиста задужбине митрополита Мојсија Путника. У Пешти ће касније стећи и звање доктора правних наука. Током школовања добро је савладао немачки и мађарски језик.

Књижевни рад Током студија био је члан омладинског књижевног друштва „Преодница”. На састанцима друштва је читао своје песме, које је касније и публиковао. Песме је објављивао у Даници, Матици, Вили и Младој Србадији. У овом периоду Исидор је превео (препевао) велики број песама поучног карактера, које су, без потписа, штампане у српским читанкама и објављиване од стране угарске државе.

Прву песму, под називом Руже и пелен, објавио је 1863. у Даници. Укупно је написао 121 песму (у периоду од 1863. до 1872).

Народно-црквени и патријаршијски секретар Године 1872. администратор Митрополије и епископ будимски Арсеније Стојковић позвао је Исидора да преузме место народно-црквеног и патријаршијског секретара у Карловцима. Епископ будимски је приметио Ћирића као угледног омладинца још за време школовања у Будиму и Пешти.

Његова дужност била је да, уз патријарха или администратора Митрополије, присуствује народно-црквеним саборима у Карловцима. На саборским заседањима читао је царске указе о отварању сабора на српском језику, након краљевског комесара који је указ читао на мађарском, као и указе о потврђивању избора патријарха.

Током вишедеценијског рада Ћирић је сарађивао са четворицом администратора и тројицом патријарха. На функцији је остао све до смрти, децембра 1893. године.

Од 1875. и оснивања Саборског одбора био је његов записничар и известилац.

Политичар Године 1879. изабран је за посланика на Сабору у Карловцима. За посланика на Земаљском сабору у Загребу, као представник Шимановачког среза, први пут је изабран 1888, а у истом периоду био је и посланик у Угарском сабору. Други пут за посланика у Хрватском и Угарском сабору изабран је 1892. године.

Приватни живот Био је близак пријатељ са др Николом Ником Максимовићем, правником и истакнутим чланом Српске народне слободоумне странке. Добре односе имао је и са епископом горњекарловачким Теофаном Живковићем, архимандритом Иларионом Руварцем, градоначелником Новог Сада Стеваном Пецијом Поповићем, епископом шабачким Самуилом Пантелићем и хрватским подбаном Данилом Станковићем.

Исидор се 1882. оженио Евелином (Евицом) Кречаревић из Карловаца. Евелинин отац Павле Кречаревић био је угледни професор Карловачке гимназије, а мајка Катарина потицала је из чувене карловачке породице Поповић Зубан. Брачни пар Ћирић имао је четири сина: Милана (који је умро као дете), Ивана (у монаштву Иринеја, потоњег епископа бачког), Владислава и Стевана (политичара и министра у Краљевини Југославији). Евелина је рано умрла, а Исидор је остао сам са малолетним синовима.

Смрт Године 1893, на повратку из Будимпеште са седице Угарског сабора Исидор је назебао и добио упалу плућа. Убрзо потом је и умро 15. децембра. Сахрањен је сутрадан, у породичној гробници на карловачком Доњем гробљу. Опело у Саборној цркви је лично одржао патријарх Георгије Бранковић. Дирљиве говоре одржали су његови пријатељи Стеван В. Поповић, управитељ Текелијанума и др Лаза Секулић, блиски сарадник и особа која га је заменила на месту патријаршијског секретара.

Бригу о Исидоровим синовима преузео је брат Милан са супругом Катицом. Иза себе је оставио значајан иметак, захваљујући којем су се његови синови школовали.

Одликовања Био је носилац витешког крста Ордена Франца Јозефа I (1875) и Ордена Светог Саве III реда, који му је 1883. доделио српски краљ Милан Обреновић.

Учешће у културном и друштвеном животу Био је члан Књижевног одељења Матице српске, члан Патроната Карловачке гимназије (током школске 1890/91. и 1891/92. године), као и члан Одбора за пренос посмртних остатака Бранка Радичевића (1877).

Референце

Категорија:Рођени 1844. Категорија:Умрли 1893. Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски политичари Категорија:Куљани Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Српски правници Категорија:Чланови Матице српске