300px|мини|На месту некадашњег стратишта изграђен је Спомен парк Бубањ Стратиште на Бубњу било је једно од два губилишта (дуго је било на Делијском Вису) у околини Ниша током Другог светског рата, намењено за организоване злочиначке активности окупационе власти у Нишу, односно стрељање затвореника логора на Црвеном крсту. Према проценама, на њему је стрељано од 5.000 до 12.000 Срба, Јевреја, Рома и припадника других етничких група, са простора некадашње Краљевине Југославије — мушкараца, жена, стараца и деце здравих и болесних, паралозованих или ментално хендикепираних, сиромашних и богатих, осуђених и неосуђених, који нису имали никакве шансе да избегну своју судбину.
О томе шта се радило на Бубњу од јесени 1941 до јесени 1944. године Немци нису причали у јавности, нити су објављивали извештаје. Под претњом смрћу забрањивали су логорашима који су радили на уништавању трагова њихових злочина на Бубњу да у логору на Црвеном крсту о томе причају. У граду Нишу и логору Црвени крст, могло се причати, или јавно објављивати у штампи, само оно што су Немци званично објављивали.
Пре него што су се повукли из Ниша, Немци су уништили сву документацију о заточеним и стрељаним затвореницима, из Логора на Црвеном крсту и других логора и затвора, а са простора стратишта на Бубњу извадили су све посмртне остатке стрељаних и спалили их на ломачи на лицу места, како би уништили трагове четворогодишњих злочиначких активности на простору југоистока Србије и шире. Предуслови По уласку у Југославију Немци су организацију војноуправног окупационог система у нишком округу започели 28. априла 1941. године, када је Наредбом број 1 тадашњи војно-управни командант за Србију наредио да се у већим местима формирају немачке војне фелдкомандантуре, које су биле потчињене непосредно њему. Према тој Наредби, у Нишу је формирана Фелдкомандантура 809 Ниш, која је обухватала територију некадашње нишке административне области (која је носила назив Обласна војно-управна команда). Ова команда је војну, управну, привредну и политичку надлежност имала над некадашњим окрузима: Лесковац, Ниш, Крушевац, Зајечар и Косовска Митровица.M. Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944 (sa osvrtom na centralne okupacione komande i ustanove za Srbiju, Jugioslaviju i Balkan) , Beograd, 1979, 208.
Убрзо је следила и наредба Хитлер и Мусолини да се велики број концентрационих логора (логора смрти), или тачније речено читав систем логора оснује у поробљеним деловима Европе. Тако су настали и бројни логори широм Србије, па и овај у Нишу. Нацистички концентрациони логори на подручју Србије формирани су већ априла 1941. након слома Југославије, а много пре немачког напада на Совјетски Савез, с обзиром да је покрет отпора против окупатора наставио да делује и после 17. априла 1941. године и све више јачао.Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom I, knjigа 5, „Vojnoistorijski institut“, Beograd, 1954.
Паралелно са окупацијом, а у складу са фашистичким теоријама, по доласку на простор Србије немачки команданти су константно стварали међу потчињенима војницима Вермахта мрачну слику о свом противнику, позивајући се на наређење Вилхелма Кајтела, начелника Штаба Врховне команде, желећи да кажу...
300px|мини|Логор на Црвеном крсту, са апел плацом, помоћним зградама, жичаном оградом и стражарском кулом
Као облик застрашивања и средство за реализацију теорија о расно безвредним и непожељних, на простору Србије, започета су масовна истребљење непожељних етничких група (Јевреја, Рома, Словена), које се све време током Другог светског рата, одвијало преко концентрационих логора које су оснивале силе осовине, у складу са фашистичким теоријама. У склопу ових фашистичких замисли о истребљењу настао је и логор на Црвеном крсту у Нишу, у коме су затварани Срби, Јевреји, симпатизери Народноослободилачког покрета и заробљени партизани, углавном са простора источне Србије, а мањим далом и са простора целе бивше Југославије. Већина затвореника у логору Црвени крст била је намењена тренутној ликвидацији убрзо по стизању у логор или је точињено у што је пре могућем року.
Да би се обзбедио континуитет у пријему нових затвореника, требала је основати и стратиште, на коме би се повремено вршило пражњење нацистичког Логора на Црвеном крсту у Нишу, стрељањем логораша. Избор локације за стратиште За ту намену прво је 1941. године одређена локација Делијски Вис, на ширем простору војничког гробља. Тачан број погубљених и сахрањених на губилишту Делијски Вис, где су Немци вршили стрељана пре него што ће прећи на стратиште на брду Бубањ, немогуће је утврдити, једним делом због тога што је родбина тела стрељаних откопавала и односила, а другим делом зато што је на том месту било и велико гробље српских војника из Првог светског рата и умрлих од тифуса, који је 1914-1915. године узео, према најнижим проценама, 2.166, а према највишим, 35.000 људских живота.Миловановић М. М., Немачки концентрациони логор на Црвеном крсту у Нишу и стрељања на Бубњу, Институт за савремену историју-Општински одбор Субнор Ниша-ИРО-Народна Књига, Ниш-Београд, 1983Динчић А., „Друштво Црвеног крста и концентрациони логор у Нишу (1941-1944)“, Зборник Народног музеја Ниш, број 18-19, Ниш, 2010Јевтић М. Б., Богдановић Б., Јуришни батаљони војске Краљевине Југославије (од мита до стварности), Београд, 2013И. Ђурковић, Тифус у Србији 1914-1915, Београд, 2006, 115, 168.
Како Делијски Вис као мали егзекуциони простор, није био у складу са Упутством од 10. октобра 1941. године којим је прецизирано каква треба да буду места одабрана за стрељање и како треба закопавати убијене, донета је одлука да се он замени „прикладнијим” губилиштем.36. NOR, 1/1-203
Одлуку о новом стратишту донео је Шеф Гестапао-а СС капетан Хамер крајем 1941. године, и за ову намену одабрао је брдо Бубањ.
Положај и инфраструктура 300px|мини|Дигитална копија прегледног листа Ђенералштабне карте Србије, на којој је приказана Нишка котлина. У левом доњем квадрту мапе приказано је брдо Бубањ, као део ниског побрђа у истакнутој брдској маси западне Горице
Стратиште на Бубњу, налазило се на делу брда Бубањ, у саставу ниског побрђа у истакнутој брдској маси западне Горице, у специфичном геопростору на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине Јужне Мораве — Нишкој котлини.Историјски институт — Београд, Историја Ниша I: од најстаријих времена до ослобођења од Турака 1878. године, први том, Градина и Просвета 1983; I Географске одлике нишког подручја, Положај и пространство, pp. 11.Ршумовић, Р. (1967). Нишко–Алексиначки део удолине Јужне Мораве. Зборник радова Географског института „Јован Цвијић“, књ. 21, 101-193.
Извршна област стратишта била је смештена, на периферији Ниша на око 300 метара лево од тадашњег старог магистралног пута Ниш — Лесковац, на простору, који је до почетка Другог светског рата, био војно-државно имање, полигон за војне вежбе окружен јаким стубовима са испреплетаном бодљикавом жицом.IaN, Mf. 1/520; AUN, DK, inv. br. 18602, prikaz ZLOČ. br. 17189.
На подручју које је покривало 6 хектара посечена је шума ради боље видљивости и створен одговарајући брисани простор за правовремено уочавање покушаје бега затвореника, и изграђено неколико импровизованих барака за смештај опреме и затвореника, који су радили на ископавању рака и затрпавању стрељаних, и зидана зграда за смештај стражара. Отрилике, на средину стратишта, стизало се колским путем са на пут Ниш — Лесковац, до главног улаз, где је била капија, од које водила алеја насута песком песком, ситним каменом и шодером до самог места где су вршене стрељања ... а потом укопавање жртве у ископаним јамама. Са десне стране била је згрда од чврстог материјала у којој су становали чувари стратишта Бубањ. Лево од ове зграде на око 80 m, налазила се барака у којој су свлачене жртве. Испред те бараке целом њеном дужином налазио се искошени бедем, у дужини од 55 m, висок 2,5 m. Испред њега се налазио изравњан плато дужине 55 m, широк на северној страни 12 m а на јужној 6 m. Са јужне стране овог платоа полазио је коловоздовољно широк за пролаз камиона и других превозних средстава.
Дуж целе северне и североисточне стране стратишта, постојали су ровови и јаме у које су покопавани стрељани логораши: Први ров — био је дужине 54 и ширини 2,5 метара, у шест прелома, или у цик-цак линији. На североисточној страни овог рова, на удаљености од око 30 метара, налазиле су се једна у наставку друге две јаме. Прва је била дужини 20 метара и ширини од 5 метара. Други ров — био је испод првог на једној од падина брда Бубањ, паралелно са њим у девет прелома, укупне дужине 25 метара и ширине 2,5 метра. 600px|мини|центар|Изглед бубањских јама (ровова) у које су стрељани прво покопани, да би пред крај окупације њихови подземно остаци били ископани и спаљени. Снимак послератне државне комисије за утврђивање ратних злочина.Н. Озимић, А. Динчић, Б. Симовић, И. Груден Милентијевић, И. Митић, Жртве лагера Ниш, Нишки културни центар, Народни музеј Ниш, медивест КТ, Ниш, 2014 стр. 35 Између ова два рова налази се велика јама дугачка 21,5 метара и широка 2,5 метра.
На источној страни грудобрана који је штитио бараку налазило се једно огњиште дугачко око 50 метара и широко 3 метра, а још даље, у близини стражарске кућице, и друго огњиште пречника 3 метра. Оба огњишта била су намењена за спаљивање лешева стрељаних логораша.
Историја стратишта За време окупације у Србији (1941-1944), окупационе јединица Немачке и Бугарске на простори источној Србије масовно су хапсиле, доводили у нишки концентрациони логор, и затворе у Нишу, а потом стрељале на Бубњу код Ниша војнополитичке кривце (припадници и присталице партизанског и четничког покрета), Јевреје, Роме, таоце и остале (првенствено заточенике Казненог завода, који су своје казне због деликата издржавали још пре рата у Нишу и странце). Категорије затвореника логора Црвени крст, унутар којих су припадници различито третирани у односу на стрељање на Бубњу.Милентијевић Зоран, Логор Црвени крст, Народни музеј Ниш”, Ниш, 1986. Таоци Таоци су служили за стрељање у случају одмазде. За једног убијеног окупаторског војника стрељано је 100, а за једног рањеног 50. Међу таоцима су, у више наврата, довођени и угледни грађани или „цвет нишке чаршије”.Глишић Венцеслав, Терор и злочин Нацистичке Немачке у Србији 1941-1944, „Рад”, Београд, 1970 Друга категорија У почетку до потпуног истребљења ову категорију чинили су Јевреји, који су у логор доведени ради психичког и физичког уништења као „нижа” неаријевска раса.Ozimić Nebojša, Jevreji Niša, ,,Naučni podmladak”, SKC, 2001 Они су се у логору задржавали привремено, до даље депортације или чешће, масовног стрељања на Бубњу. За време боравка у логору Јевреји су обављали разне послове, и били одређивани за копање заједничких гробница на Бубњу. На овом послу су их, после уништења јеврејске заједнице у Нишу, заменили Роми. Трећа категорија Ову групу чинили су затворена лица ухапшена под сумњом да припадају или сарађују са Народноослободилачким (партизанским) покретом (НОП) и њиховим војним јединицама. Из ове категорије узимани су затвореници ради стрељања због одмазде или издвајали контингенти за интернацију у Немачку или Норвешку.
Заробљени партизани били су под даноноћном строгом присмотром стражара и, по правилу, стрељани приликом првих масовних егзекуција.Мирчетић Ж. Драгољуб, Ниш у народно ослободилачкој борби (1941-1945), Лесковачки зборник, том XXX, Лесковац, 1980. Четвта категорија Затвореници који су чинили ову групу хапшени си и довођени у логор под оптужбом да припадају или сарађују са равногорским покретом и четницима под командом ратног министра војног армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића, односно војском Краљевине Југославије која се налазила у поробљеној отаџбини (ЈВУО).Динчић Александар, Четници и равногорци алексиначког и моравског среза у концентрационом логору на Црвеном крсту у Нишу (1941-1944), Трагања-часопис Алексиначке гимназије, број 11, Алексинца, 2008.