Византијом је од 717. до 802. године владала Исавријска или Сиријска династија. Исавријски цареви били су успешни у одбрани и консолидацији царства против калифата, али били су мање успешни у Европи, где су претрпели неуспехе против Бугара, морали су да се одрекну Равенског егзархата, и изгубили утицај над Италијом и папом под притиском Франака.
Период Исаовријске династије углавном се повезује са иконоборством, покушајем враћања божанске наклоности прочишћавањем хришћанске вере од прекомерног обожавања икона, што је довело до значајних унутрашњих немира.
На крају владавине Исавријске династије 802. године, Византија је била у сукобу са Арапима и Бугарима, а ствари су се искомпликовале када је папа Лав III крунисао Карла Великог за светог римског цара (лат. Romanorum Imperator) што је сматрано покушајем да се Каролиншко царство представи као наследник Римског царства.
Позадина: Византија у 7. веку Главни чланак: Ираклијева династија
Ираклијева династија (610–695 и 705–711) суочавала се са тешким изазовима. Након успешно окончаног рата са Сасанидским царством, цар Ираклије (610–641) и његова исцрпљена држава суочилии су се са изненадним нападом муслимана из Арабије на Левант.
Након освајања Сирије, Арапи су освојили богату провинцију Египат, главни извор жита и прихода од пореза, пала. Византијци су се такође суочили са арапским нападима кроз Либију на Афрички егзархат, затим нападима на Киликију, која је контролисала јужне прелазе у Малој Азији, последње велике територије царства, и нападима на Јерменску висораван, главног извора људске снаге царства и виталног тампона између арапског региона Сиријске пустиње и североисточног пролаза у Малој Азији. Ове три области биле су главна поља сукоба Византије и Арапа током друге половине 7. века. Арапи су се наставили развијати, нарочито градећи морнарицу која је озбиљно угрозила византијску надмоћ на Медитерану. Избијање муслиманског грађанског рата 656. године донео је предах Византинцима, а цар Констанс II (641–668) учврстио је свој положај на Балкану и Италији. Његов наследник, Константин IV (668–685), поразио је Прву арапску опсаду Цариграда (674–678), и након тога кренуо у контраофанзиву, осигуравајући Малу Азију, вративши Киликију и присиљавајући калифат на плаћање пореза. У исто време, међутим, поражен је од бугарског кана Аспаруха, и био је приморан да прихвати насељавање његовог народа у византијским земљама јужно од Дунава. Са првим свргавањем са власи Константиновог сина Јустинијана II 695. године почиње период неприлика, који је трајао скоро четврт века и донео низ катастрофа које су готово довеле до пропасти византијске државе. Картагина је коначно освојена од стране муслимана 697. године а покушав Византије да је ослободи наредне године завршен је неуспехом. Киликију су Арапи освојили и претворили у базу за рације експедиција које су продрле дубоко у Малу Азију, заузевши њена утврђења и градове, док је Кавказ стављен под чврсту муслиманску контролу. Коначно, омеједски калиф Сулејман ибн Абд ел Малик ( 715–717) почео је припремати још једну огромну експедицију за освајање Цариграда.
Истовремено, катастрофе 7. века допринеле су великим променама у друштву и природи онога што је остало од Царства: урбанизована, космополитска цивилизација касне антике је завршена, а почела је средњовековна ера. Са распадом већине градова на мала, утврђена урбана језгра која су функционисала само као административни центри, друштво је постало у великој мери аграрно, док су образовање и интелектуални живот готово нестали. Губитак најбогатијих провинција царства, заједно са узастопним инвазијама, свео је царску економију на релативно осиромашено стање, у поређењу са ресурсима које је на располагању имао калифат. Настављена је монетарна економија али је обновљена бартер економија била у експанзији. Административна пракса се такође променила: поред наставка постојања касног римског провинцијског система, преживеле теренске армије су реорганизоване у тематски систем као средство за очување преостале царске територије, иако је велика моћ концентрисана у рукама тематских заповедника, стратега, доводила често до њихових побуна. У исто време, централна бирократија у Цариграду такође је добијала на значају. На верском пољу, губитак источних монофизитских провинција окончао је потребу за неуспешном компромисном доктрином монотелитизма, која је напуштена на Шестом васељенском сабору у 680. години, док је Трулски сабор из 692. године промовисао интересе и погледе Цариградске патријаршије против Свете столице.
Царство у кризи, 705–717 Детаљније: Двадесетогодишња анархија
Мапа Византијског царства са темама око 717. године
Након другог свргавања Јустинијана II, Византијско царство је запало у период кризе и хаоса. Филипик, кримски побуњеник који је преузео трон показао се потпуно неспособним за владавину. Уместо да се суочи са великом претњом Бугара или Арапа, он је намеравао да поново завлада верским контроверзама намећући толико омражен ираклијански монотелизам. Када је бугарски краљ Тервел (савезник Јустинијана II) извршио инвазију на Тракију, Филипик није имао другог избора него да позове опсикијске за борбу против Бугара. На несрећу цара, трупе нису имале никакву лојалност према њему и после обредног слепљења заменио га је у јуну 713. године главни царски секретар Артемије.
Артемије је крунисан као Анастасије II. Владавину Анастасија историчари описују као кратак период доброг вођства, побољшао је градске бедеме и напунио градске амбаре, како би обезбедио престоницу од нове арапске опсаде. Свимм грађанима је наређено да прикупљају довољно хране за трогодишњи период, јер ако би Арапи стигли до мореуза, то би несумњиво била дуготрајна опсада. Међутим, Анастасије је био превише добар за царство, у настојању да спречи арапску опсаду престонице, планирао је превентивни против напад користећи Родос као базу. Међутим Опсикијска тема се поново побунила и Анастасије је био приморан да се замонаши и био је протеран у Солунском манастиру 715. године.
Опсикијанци су изабрали Теодосија, невољног сакупљача пореза, за владара царства. Избор се није заснивао на његовим вештинама, и када је Лав III Исавријанац, стратег Анатолике, затражио од сената и патријарха подршку да постане цар, успео је да их убеди без много противљења.
Лав III Исавријанац, 717–741 Лав III, који ће постати оснивач такозване Исавријске династије, заправо је рођен у Германикеји (данашњи Кахраманмараш) у северној Сирији око 685. године. Његово наводно порекло из Исаврије проналази се у записима Теофана Исповедника, али постоји могућност да је то касније додато од мање поузданог настављача. Након што га је Јустинијан II прогласио за спатарија, борио се против Арапа у Абазгији, и био је унапређен у стратега Анатолике од стране Анастасија II. Након Анастасијевог збацивања, Лав се 716. године придружио Артавазду, стратегу теме Арменијака, и проглашен је царем, док су две арапске армије, једна под калифовим братом Масламом, водиле кампању у Малој Азији. Лав је спречио напад Масламе паметним преговорима, у којима је обећао да ће признати калифово сизеренство, али је 25. марта 717. године ушао у Цариград и свргнуо Теодосија.
Арапска опсада Цариграда и њене последице Лав III Исавријанац и његов син Константин V на златнику искованом у Цариграду између 737. и 741. године.
Након неколико месеци нови цар суочио се са својим првим великим изазовом, са масивним муслиманским нападом на престоницу: калифатска војска и морнарица, предвођена Масламом, према изворима су бројиле око 120.000 људи и 1800 бродова. Који год био прави број, била је то огромна сила, далеко већа од царске војске. Срећом по Лава и царство, Анастасије II је поправио и ојачао морске бедеме главног града. Поред тога, цар је склопио савез са бугарским канам Тервелом, који је пристао да напада оккупаторе са леђа.
Од јула 717. до августа 718. муслимани су град опколили копном и морем, а са копнене стране изградили су обимну двоструку линију опкоп и противоткопа, изолирајући престоницу. Њихов покушај да доврше блокаду морским путем ипак није успео када је византијска морнарица употријебила грчку ватру против њих, арапска флота држала се изван градских зидина, остављајући цариградске путеве снабдевања отвореним. Присиљени да продуже опсаду у зиму, муслиманска војска претрпела је страшне жртве од хладноће и недостатка животних намирница. У пролеће је ново појачање послао нови халиф, Омар ибн Абд ел Азиз (717–720), морем из Африке и Египта, а копном преко Мале Азије. Посаде нове флоте биле су састављене углавном од хришћана, који су почели да дезертирају у великом броју, док су копнене снаге биле у заседи и поражене у Битинији. Док су глад и епидемија наставили да муче арапски логор, опсада је прекинута 15. августа 718. године. По повратку арапска флота претрпела је додатне жртве од невремена и ерупције вулкана Тира.
Чак и током опсаде, Лав је био у стању да угуши покушаје сецесије: његове трупе су брзо срушиле побуне на Сицилији, где се извесни Базил Ономагулос прогласио за цара. А у 719. години угушио је побуну свргнутог цара Анастасија II који је покушао да преузме трон уз помоћ Бугара. Лав је још више учврстио свој положај крунишући своју жену Марију као августу у 718. години и њиховог сина Константина за савладара 720. године. Искористивши ситуацију у ослабљеном калифату након огромних губитака који су претрпели пред Цариградом, Лав је успео да покрене контранапад који је постигао известан успех. Арапи су се, међутим, убрзо опоравили и од 720. године покренули годишње рације који су опустошили велике делове Мале Азије, упркос византијском савезу са Хазарима, који су започели нападе на северном боку калифата. Иконион и Цезареја су отпуштени, а византијске трупе поново су протеране из Јерменије.
Почетак иконоборства Главни чланак: Византијско иконоборство
Лавова фрустрација због његових војних неуспеха навела га је на мишљење да је царство изгубило божанску наклоност. Већ 722. године покушао је да натера преобраћење Јевреја из царства, али убрзо је почео да скреће пажњу на поштовање икона, које су неки бискупи сматрали идолопоклонством. Након поновне ерупције Тире 726. године, објавио је едикт којим је осудио употребу икона, а слику Исуса уклонио је са капије Чалке, свечаног улаза у Велику палату Цариграда. Цар се показао све критичнијим према иконопоштовању, а на судском већу 730. године формално је забранио приказе верских личности.
Лавов заговор иконоборства изазвао је реакције и становништва и цркве. Војници који су скинули слику Христа са капије Чалке су линчовани, а тематска побуна која је избила у Грчкој 727. године, била је бар делимично мотивисана иконофилским жаром. Патријарх Герман I приморан је да поднесе оставку, да би га заменио попустљивији Анастасије. Царев едикт осудили су папа Гргур II и његов наследник папа Гргур III, као и Јован Дамаскин. Међутим, генерално, спор је остао ограничен, јер се Лав суздржавао од активног прогона иконофила.
Раскол са папинством имао је и других разлога: Лав је пребацио епархије источног Илирикума (отприлике старе дијацезе Македоније) из Рима у надлежност Цариграда, а папи је додатно одузео приходе од Сицилије и Калабрије. Међутим Лав није успео да пружи помоћ Равенској егзархији, у којој су 727. године локалне византијске снаге свргнуле свог команданта, а у 738. години град је на неко време окупирао ломбардски краљ Лијутпранд.
Завршне године Чини се да је усвајање иконоборства у царевим очима заиста оправдано, јер је царство доживело успех а муслимани су претрпели низ пораза између 727. и 732. године. Наредне године су биле тешке, поготово јер су Арапи победили Хазаре и приморали њиховог вођу да пређе у ислам. Међутим, 740. године, цар и његов син постигли су одлучујућу победу над арапском војском код Акроинона, што је зауставило арапско напредовање.