250px|мини|десно|Ветропарк Можура, на планини у залеђу Солане Улцињска солана припада групи највећих солана на Медитерану. Налази се на крајњем југу Црне Горе и заузима око 14.5 км² сланих базена. Године 2019. проглашена је мочваром од међународног значаја и уврштена на Рамсар светску листу мочварних подручја.
Положај Улцињска солана се налази на крајњем југу Црне Горе. Заузима око 14.5 км² сланих базена. Удаљена је ваздушном линијом 1 км Улциња и исто толико од границе са Албанијом. Путем је од Подгорице удаљена 85 км, од Будве 68 км, а од Скадра у Албанији 40 км.
Историја 250px|мини|десно|Канал Порт Милена 250px|мини|десно|Некадашња управна зграда Солане "Бајо Секулић" 250px|мини|десно|Складиште соли 250px|мини|десно|Остаци соли Некада је на простору данашње солане налазила мочвара Зогајско блато ( - птица). Била је то мочвара са бочатном (сланом) водом, која је почела да поприма антропогени инфраструктурни облик крајем тридесетих година 19. века. У то време Зогањско блато је била непроходна мочвара површине око 25 км², са сланкастом водом, у којој су живели маларични комарци.
У намери да у залеђу улцињске Велике плаже створи плодну равницу, краљица Милена Петровић је 1890. године наложила да се језеро повеже са морем и на тај начин исуши. Пошто је ниво језера био нижи од средњег нивоа мора, када је канал прокопан, море је поплавило језеро и потпуно засланило воду и околно земљиште. У том тренутку једина корист од овог подухвата огледала се у чињеници да је на овај начин смањен број комараца који су представљали опасност због ширења маларије. Неколико година касније ова грешка у хидролошким прорачунима довела до изградње солане солане. Радови на мелиорацији су започети 1913. године, када је мочвара повезана са морем каналом и ограђена од реке Бојане насипом. Овај канал и дан данас повезује Улцињску солану и море, а у част краљице носи име Порт Милена.
Влада Краљевине Југославије је почетком 20. века наложила истраживања са циљем проналажења оптималног места за изградњу солане. Истраживања су, од Анкарана (данас Словенија) до Улциња, спроводили инжењери Гуидо Грисогоно и Анте Колудровић. За Зогајско блато одлучили су се после шест година рада. Почетак хидрорегулације Зогајског блата везан је за 1913. годину, када је ископан дренажни канал Порт Милена.
Данашња солана свој облик је почела попримати 1926. године, када су и започети и први радови. Улцињска солана је успешно пословала, као вештачки, од стране човека дириговани екосистем, гдје је унапред одређен термин пуњења базена морском водом, ниво воде у њима и њен салинитет. Најстарији солански базени су грађени од 1926. до 1934. године. Прва берба соли реализована је већ 1935. године"Време", 15. август 1935 и износила је 6.000 тона.
До половине 20. века Солана је постепено дограђивана. По завршетку Другог светског рата названа је Солана „Бајо Секулић”, по народном хероју. Рекордна берба од 41.882 тона забележена је 1952. године, а 1959. солана се реконструкцијом проширује на 9.3 км². Разорни земљотрес 15. априла 1979. године јако је оштетио инфраструктуру. Почетком 80-тих година, у процесу обнове, проширена је за 60 процената укупне територије, па се данас простире на 1,477 ха. Албанији. Улцињска Солана је једна од десет највећих и једна од најмлађих солана на Медитерану.
Солана је деценијама имала важан и велики утицај на привреду града Улциња. У историји овог најстаријег улцињског предузећа забележено је да само два пута није било бербе соли. Једном је то било 1943. године, за време Другог светског рата, а други пут 1964. године, када је дуготрајна киша сасвим истопила слане кристале. После 80 година производње, берба из 2013. године је била последња, а њен изостанак је довео у опасност целокупан екосистем. Улцињска солана, у односу на већину традиционалних солана на Медитерану, постоји мање од 100 година. У време изградње пројектована је по узору на друге солане на Медитерану, али се касније развила у полу-индустријско постројење. Упркос томе, солана и даље задржава посебне предеоне одлике, природне и културне карактеристике једне традиционалне солане и може се сматрати једном од најважнијих вредности Црне Горе.
Пропаст Солане „Бајо Секулић”
Године 2001. почињу интензивна орнитолошка истраживања овог простора. Због дуга од 13 хиљада евра у предузећу „Бајо Секулић” је 2005. године, уведен програмирани стечај, који није дао резултате, па је почетком 2011. године уведен класични. У периоду од 2005. до 2010. године Скупштина акционара Солане донела је укупно пет одлука о емисији акцијског капитала у вредности од скоро 6,7 милиона еура, од чега је продато акција у вредности од скоро 5,9 милиона еура. Све емисије акција су извршене у циљу инвестирања у процес производње у Солани, али новац никада није уложен у те сврхе. Влада је у новембру 2011. солани одузела концесију на коришћење морске воде и најављена је пренамена басена Улцињске солане из оазе биодиверзитета у туристичко-развојну зону, чему су се успротивиле многе еколошке организације. Предузеће је приватизовано, а финансијски упитно управљање фабриком од стране већинског власника утицало је на убрзано пропадање инфраструктуре. Године 2013. фабрика званично престаје са радом и производња соли је обустављена, а овај јединствени екосистем започиње процес еколошке сукцесије и физичке деградације. Уследили су тендери за поновну продају.
Да би се одржало богатство биодиверзитета, Улцињска солана захтева исти режим управљања водама као у процесу производње соли. Како је фабрика престала са радом, а неодржавана инфраструктура пропала, дошло је до немогућности адекватног управљања водама и до негативних утицаја на екосистем. Још један од великих проблема у погледу хидролошког режима представља и константна ерозија насипа, као последица неконтролисане испаше стоке. Оваква ситуација довела је до драстичног пада бројности птичјих врста које се гнезде на Солани, као и на смањење броја јединки које користе ово подручје као хранилиште и одмориште током пролећне и јесење миграције и током зимовања. С друге стране, повећана количина слатке воде, која се нередовно испумпава, утицала је на повећање бројности врста, које су карактеристичне за слатководна станишта. Трећи проблем Улцињске солане представља криволов, који се најчешће обавља помоћу недозвољених средстава, као што су аутоматске или полуаутоматске пушке, фарови, звучне или пластичне вабилице идр. Године 2015. ситуација на Солани била је таква да је, услед нестручног руковођења, подручју претила еколошка катастрофа. Вода из базена, која је слатка, стајала је у базенима две године и није се не испумпавала, а морска вода се упумпава. На тај начин правило се мртво море, а та вода није погодовала ни птицама, ни биодиверзитету.
Последњих година услови на Улцињској солани су се знатно поправили, па се фламингоси и многе друге врсте птица поново гнезде и доносе на свет своје пилиће на овом подручју. Такође је у плану и обнављање рада солане и производња квалитетних врста соли, званих „цвет соли”.
Процес рада солане 250px|мини|десно|Заостале машине из времена када је Солана радила 250px|мини|десно|Остаци вагона за превоз соли Солана се пуни водом из мора. Јаке пумпе почетком априла почињу из мора извлачити воду и морске организме у свим њиховим стадијумима развића. Вода се прелива по плитким базенима просечне дубине 20-30 цм. Вода која је по салинитету равна морској преводи се из базена у базен углавном гравитацијом. Од улаза у солану до њене кристализације, пређе више десетина километара и под утицајем сунчеве топлоте и увек умереног до јаког ветра испарава. Од почетних 3,8 г/л соли, на карају производње у кристализационим базенима, вода достиже концентрацију изнад 235 г/л соли. Такође, солана је окружена каналом који дренира околне мочваре (кнете), не дозвољавајући да се њихова вода меша са соланском. Канали одводе воду у канал Порт Милена, а затим у море. Управљање водом је ограничавајући и кључни фактор за гнежђење, исхрану и одмор птица, па зато има огроман утицај на сеобу птица.
Морска вода, високе чистоће и квалитета, салинитета већег од 29 г/л крајем априла се упумпава у солану са две пумпе јачине 3.000 л/с. Захват је на Рту Ђерани, близу уливања канала Порт Милена у море. Каналом дугим 3 км вода се доводи до првих базена површине 4.2 км². Овим базенима потребно је 15 дана да би се испунили водом. Дубина ових базена је од 20-60 цм, а највише 1 м. Вода се у њима креће гравитацијом. Ови су базени направљени 1980. године и чине „нову солану”. Стари део базена и испарења чине Штојски и базени 1 и 2 који захватају површину од 3.20 км². У њима је дубина воде 30 цм.
На испусту из 1. испарења концентрација соли у води је дуплирана и износи до 55 г/л. Након 1. испарења, вода се преводи у базене 2. испарења, који се у технолошком поступку зову Зогајско језеро и покривају 3.24 км². Вода у овим базенима остаје 12 до 15 дана. У њима концентрација соли, у води дубине до 30 цм, износи 115 г/л. Већ у базенима 3. испарења, који покривају 0,55 км², концентрација нараста до 172 г/л . После тога вода се преводи и разлива по базенима 4. испарења, који покривају 0,20 км² и где је салинитет 218 г/л. У оба испарења дубина воде варира од 10 до 20 цм. Из базена 4. испарења вода се пумпама преводи до кристализационих базена који покривају 0,76 км² и где је концентрација соли изнад 235 г/л. Вода је у базенима кристализације плитка, свега неколико цм и под утицајем јаког сунца и ветра со се брзо таложи. Со се бере у првој половини септембра.
Током процеса производње, упумпавање воде из мора у солану траје непрекидно и прекида се само током киша. Циклус производње, када су сви базени на солани преливени водом стартује крајем априла. Од јуна надаље, површина воде и њен салинитет варира по базенима. На северном ободу солане постоје два акумулациона комплекса базена и у њима се чува вода која није искоришћена током последње бербе соли и користи се за брзи почетак кристализације, тако што се са већ увећаним салинитетом у односу на морску воду разлива на почетку производње по базенима 3. испарења Током производње циљ је да се обезбеди што дужа путања воде. Укупна дужина ужих соланских насипа је 130 км, а оних ширих од 2 метра има 78.6 км. На солани има 16.6 км канала ширих од 2 метра.
Једна трећина Солане је увек под водом и ти базени нису укључени у производни процес, чиме се омогућавало константно бујање живота у водама ове лагуне. Солана је пројектована за производњу 30.000 тона соли годишње. Со је сакупљана ручно и била је високог квалитета. У еколошкој Црној Гори представљала је најбољи пример споја привредне производње и заштите природе.
Процес заштите подручја улцињске солане 250px|мини|десно|Испаша на ливадама Солане 250px|мини|десно|Инфо-табла на улазу у комплекс Улцињска Солана припада групи највећих солана на Медитерану. Посљедњих 15 година представља предмет посебне пажње орнитолошких истраживања која јасно указују да ово подручје представља најзначајније станиште за птице на источној обали Јадрана, како за гнежђење и зимовање, тако и као одмориште током њихове сеобе ка Африци и обратно. Ово подручје је у посљедњих тридесет година остварило бројне националне и међународне статусе заштите које га сврставају у ред најзначајнијих станишта у Црној Гори. Изгледом је веома блиска природном типу мочваре на којој је и настала. Остаци некадашње отворене водене површине видљиви су и данас у неким базенима. Цело подручје је засуто финим речним наносом органског порекла и песком као неорганском компонентом. По дну базена солане налазе се у великим количинама остаци шкољки и пужева. Значајно је и присуство алувијалних шума изван граница солане којима је онемогућено дренирање, односно продирање воде из њих у солану.
Први акт о заштити Солане донет је 1984. године, када је, одлуком Радничког савета, забрањен сваки лов. Године 1989. Солана постаје прво Подручје од међународног значаја за боравак птица у Црној Гори (-{Important Bird Area - IBA}-), а затим и Емералд станиште Бернске конвенције.