Делвина (албански: Делвине или Делвина, грчки : Δελβινο, Делвино) је град и општина у округу Влоре, на југу Албаније, 16 км североисточно од Саранде. Настала је реформом локалне управе 2015. године спајањем бивших општина Делвине и Верго, које су постале општинске јединице. Седиште општине је град Делвина. Укупна популација је 7.598 (попис становништва из 2011.), на укупној површини од 183,01 km². Број становника бивше општине према попису становништва из 2011. године било је 5.754.
Град је изграђен на падини планине. Има џамију, католичку цркву, протестантску цркву и православну цркву, а у околини града налази се шест православних цркава: , , , , и . У близини се налазе остаци средњовековног замка. Југозападно од града налази се локалитет древне Фенике који је 2005. проглашен Археолошким парком.
Мало је локалног запослења осим оног што га пружа држава, а Делвина има мало користи од туристичког процвата у Саранди.
У граду живи мешовито становништво: Албанци и Грци. Према Хјуман рајтс вочу, Грци су чинили 50% становништва града 1989. године, али то је пало на 25% у 1999. години.
Историја У античко време овај крај је било насељен грчким племеном Хаонијаца. У средњем веку, Делвина је била део Епирске деспотовине. Након пораза словенских племена 616. године, када су неуспешно опколили Солун, једно од племена (Вајонити) прешло је у Епир. Све до 14. века овај крај у Епиру се називао Ванегеција, од имена овог словенског племена. Слични топоними попут Вијаните или Вијантије преживели су до 16. века када су замењени именом Делвине.
Делвина под отоманском турском контролом лево|мини|265x265пиксел| Православна црква у Делвини Одвојени санџак Делвина (област) основан је средином 16. века, због потребе да се обезбеди отоманска контрола у региону према потенцијалној млетачкој инфилтрацији из оближњег Бутринта и да се контролише побуњеничка зона Химара. Окружни град је био Делвина, али током 18. века локални Паша је седиште санџака преселио из Делвине у Гјирокастер. Службено име се, међутим, није променило, јер се такође називало Санџак Гјирокастер.
У црквеном запису из 1635. године, Кодекс Делвинске цркве написан грчким језиком бележио је да се број муслимана повећао и да су они насељавали четврти где живе православни хришћани, одуземајући им цркве и претварајући их у џамије, на тај начин присиљавајући не-исламизиране хришћане да се преселе у друге четврти града. Турски путник Евлија Челебија посетио је Делвину око 1670. године и у свом путопису дао неке информације о граду. Извештавао је да је Делвина у средњем веку била у рукама Шпанаца, а касније и Млечана.Dankoff, Robert, & Robert Elsie (2000). Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions: Kossovo, Montenegro, Ohrid. Brill. pp. 59. У своје време Ајаз Мехмет-паша - рођени Албанац - био је санџакбег Делвине.Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. pp. 59. Санџак је покривао 24 зеамета и 155 тимара. Према опису Челебије, мала тврђава је имала добру цистерну, складиште муниције и малу џамију. У граду је било око 100 кућа од опека.Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. pp. 61. Оне су биле релативно удаљене и скоро свака кућа је имала торањ. Напоменуо је да недостаје градски зид. Било је неколико џамија, три медресе и око 80 продавница, као и пијаца.Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. pp. 59, 61. Челебија је такође приметио да су у то време сви становници Делвине говорили албански језик и да нису знали грчки језик.Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. pp. 61. "The inhabitants all speak Albanian and do not know Greek." У црквеном запису из 1730. године, Кодекс цркве Делвине приметио је да су неки хришћански грчки свештеници имали језичке потешкоће у обраћању својој заједници јер су у селу Делвина живели хришћански сељаци који су говорили албански.Xhufi, Pëllumb (2006). Dilemat e Arbërit[Arbëria's Dilemma]. Pegi. pp. 464-465. "Gjurmët e kësaj politike “informale” të realizuar nën hijen dhe nën mbrojtjen e Portës së Lartë, i gjejmë edhe një shënim të harruar të Kodikut të Delvinës të vitit 1730, i cili tregon se si peshkopi grek Genadhi e braktisi detyrën e bariut të të krishterëve të atyre trevave, “pasi nuk mund të duronte që banorët e tyre të flisnin gjuhën shqipe”. [Th. Bamichas, Kodiks tou naou tes poleos Delvinous, në: “Epeirotika Chronika” 5 (1930), f. 60 e vijim.]" Локална дијаспора у Венецији као део венецијанско-грчке заједнице Братство Св. Николе, финансијски је подржавала разне иницијативе за ширење грчког образовања у 18. веку. Тако су у два случаја 1713. и 1749. године, Спирос Стратис и Спиридон Ризос, угледни припадници локалне дијаспоре у Венецији, финансијски подржали ширење локалног грчког образовног система, и донирали огромне суме новца локалним православним манастирима и црквама. Aristotle University of Thessaloniki.. "Ο Δελβινιώτης ευεργέτης Σπύρος Στράτης συνέταξε το 1713 τη διαθήκη του στη Βενετία... χρηματοδότηση με αντίστοιχα ποσά σε εκκλησίες και σε μονές περιοχών του Δελβίνου, καθώς και στη μισθοδοσία εφημερίων."
1878. избила је грчка побуна, са јединицом од 700 револуционара, углавном Епирота, који су преузели контролу над Сарандом и Делвином. Међутим, угушиле су је отоманске трупе, које су спалиле 20 села у региону.M. V. Sakellariou. Epirus, 4000 years of Greek history and civilization. Ekdotike Athenon. , pp. 292.
Почетком 20. века у Делвини је формирана чета (наоружана група) која се састојала од 200 активиста Албанског народног препорода. За време Балканских ратова и после отоманског пораза, грчка војска је 3. марта 1913. ушла у град. У јуну 1914. године у граду је одржана конститутивна скупштина представника Северног Епира на којој је након расправе коначно одобрен Крфски протокол 26. јула 1914.Kondis Basil. Greece and Albania, 1908-1914. Institute for Balkan Studies, 1976, pp. 132: "Throughout the period of the constituent assembly which convoked at Delvino to discuss the Corfu agreement... the constituent assembly approved the agreement on July 26, 1914." Делвина је тада постала део краткотрајне Аутономне Републике Северни Епир.
Јеврејска заједница До Другог светског рата, у Делвини је постојала мала јеврејска заједница. Састојала се од Јевреја из Шпаније који су дошли у Делвину када је град био под османском влашћу, и имали су блиске везе са великом јеврејском заједницом у Јањини. Након рата, готово сви Јевреји су емигрирали у Израел.
Образовање Прва школа у Делвини, школа грчког језика, основана је 1537. године, када је град још био под контролом Млетачке републике, а одржавали су је завештањима богатих локалних породица. Ekdotike Athenon , (1997) : "Another important school was that at Delvino...very high standard". Чак је 1875. године основана грчка женска школа.M. V. Sakellariou. Epirus, 4000 years of Greek history and civilization. Ekdotike Athenon, (1997) , pp. 308
Међународни односи
Градови близанци – Градови сестре Делвина је близанац са:
Саранда, Албанија
Угледни људи
Цариградски патријарх Серафим II, свештеник и Васељенски патријарх Цариграда Темистоклис Бамихас, грчки етнички политичар и представник Северног Епира на Париској мировној конференцији 1919. Авни бег Делвине, бег града, био је један од потписника Декларације о независности Албаније Сулејман Делвина, пети премијер Албаније Сабри Годо, писац и политичар Лимоз Диздари, композитор Лаерт Васили, глумац и редитељ
Референце
Додатна литература Themistoklis Bamichas . . (Greek)
Спољашње везе
Категорија:Епир Категорија:Градови у Албанији