Позориште Сент Џејмс

Позориште Сент Џејмс било је позориште у Лондону. Отворено је 1835. године, а срушено 1957. године. Осмислио га је и изградио певач Џон Брахам, а након што је остао без новца три године након изградње повукао се из позоришта. Наредних четрдесет година позориште није успело да доживи комерцијални успех и имало је репутацију непопуларног позоришта. Тек у периоду од 1879. до 1888 под управом глумца Џона Хера, Мадеа и В. Х. Кендала позориште је почеко да напредује.

Руководство у којем су били Хер и Кендал узнапредовало је позориште након кратких покушаја других глумаца попут Џорџа Александра, који је био менаџер овог позоришта од 1891. године, па до смрти 1918. године. Под Алексадром позориште је стекло репутацију, а међу представама биле су Lady Windermere's Fan (1892) и The Importance of Being Earnest (1895) Оскара Вајлда и The Second Mrs Tanqueray (1893) А. В. Пинера.

Након смрти Александра позориште је било под низом управа других људи. Међу продукцијама биле су представе као што су The Last of Mrs Cheyney (1925), Interference (1927), The Late Christopher Bean (1933) и Ladies in Retirement (1939). У јануару 1950. године Лоренс Оливије и његова супруга Вивијен Ли преузели су управљање позориштем. За време њиховог вођења позоришта изведене су представе попут Venus Observed (1950), Caesar and Cleopatra и Antony and Cleopatra.

Од 1954. године одржана је серија од 726 представа у позоришту Сент Џејмс. Током овом периода показало се да је позориште прешло у друго власништво и постојао је план да се оно сруши, а на његовом месту направи канцеларијски блок. Упркос великим протестима, позориште се затворило у јулу 1957. године, а у децембру исте године је срушено.

Историјат

Изградња и отварање позоришта thumb|upright=1.5|300px|alt=watercolour showing interior of theatre, with autidorium to the left and stage to the right|Цртеж ентеријера позоришта који је дизајнирао Џон Грегори Крејс. У часопису Old and New London писало је да позориште Сент Џејмс опстаје захваљујући шекулацијама."St James Square: neighbourhood", Old and New London, British History Online. Retrieved 9 February 2019 Џон Брахам, звезда опере планирао је позоришта у модерном подручју Сент Џејмса. Позориште је било окружено бројим зградама и хотелом из 17. века.Trewin, J. C. "Ghosts in St James's", The Illustrated London News, 5 February 1955, pp. 228 Да би ср створио приход, један део објекта позоришта био је предодређен за продавницу. Изградња и отварање позоришта није било лако. У часопису The Theatres Trust истакнуто је да је Брахам имао сукобе са архитектом Самуелом Безленијем и другим професионалним саветницима и извођачима радова."St James's Theatre" , The Theatres Trust. Retrieved 8 February 2019 Такође се суочио са потешкоћама у прибављању потребне лиценце за отварање позоришта; руководство оближњег театра Ројал се успротивило томе, као и друге конкурентне стране. Лиценцу је издао Лорд Чамберлајн по налогу Вилијама IV, али Брахам је и даље наилазио на противљење ривала.

Позориште, које је коштало Брахама 28.000 фунти је дизајнирано са неокласицистичким спољашњошћу и ентеријером у стилу Луја XIV, а изграђено је у партнерству Грисела и Пета. Фасада је имала трем са четири стуба, балкон и двоспратну ложу. Унутрашњост позориште украсила је компанија Фредерик Крејс из оближње улице. После отварања позоришта, дневне новине -{The Times}- су писале:

„Доминирајућа боја позоришта је нежна француска бела. Около се налази цвеће, а плоче у предњем делу објекта су украшене и позлаћене. Предњи део обејкта и галерију одликују златни украси, ублажени медаљонима. Просценијум је у облико шкољке и осликан, а два велика стуба од мермера увелико додају лепоти позоришта. Низ лукова који подупиру кров налазе се на готово свим деловима у горњем делу позоришта. Позориште изгледа као палата из бајке. Удобност је добра, а слушање и поглед задовољавајући.”"The St James's Theatre", The Times, 15 December 1835, pp. 5

Ране године: 1835—1857

Позориште је званично отворено 14. децембра 1835. године. У априлу 1836. године прва од много гостујућих француских компанија гостовала је у позоришту, непрекидно 122 године колико је постојало позориште Сент Џејмс. Ипак, позориште није привлачило онолико људи колико је Брахам мислио да ће посећивати позориште. Брахам је због тога имао финансијских проблема и након 3 сезоне у позоришту одустао до послао. Џон Хупер, претходно Брахамов сценски директор, управљало је позориштем четири месеца током 1839. године. Његови програми су укључивали перофмансе са мајмунима, псима, лавовима и козама."King Street", Survey of London. Retrieved 10 February 2019 У новембру 1839. године, позориште је преузео Алфред Бун, кога је позоришни критичар и историчар ЏС Тревин назвао аутократом позоришта Друри Лејн. Након преузимања, објекат је преименован у позориште Принца у част Алберта од Сакс-Кобурга и Гота.MacQueen-Pope, pp. 39 Међу првим понудама које су доспеле до Буна, била је сезона немачке опере. Изведена је опера у три чина на немачко језику под називом Чаробни стрелац, а на премијеру су дошли Викторија Хановерска и Алберт од Сакс-Кобург и Гота.

Током 1841. године позориште није добро пословало. Наредне године Џон Миче (1806—1874) продавац књиге и осниваче Агенције за продају позоришних карата преузео је позориште и вратио му оригиално име „Сент Џејмс”. Позориштем је управљао наредних двадесет година са доста уметничког успеха, али мало финансијског приноса. Представио је француске представе са највећим звездама париске позорнице, укључујући Рејчел Феликс, Џин Плеси, Џирџинију Дежајет, Фредрика Лематреа и друге. Такође је ангажовао француску оперску компанију, која је отворена у јануару 1849. године, након чега су у позоришту извођена многа француска дела.Middleton, L. M. , Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press. Retrieved 9 February 2019

Године 1846. у позоришту се приказивала аматерска представа Бена Џонсона под називом „Сваки човек у свом хумору” и укључила је Дикенса у улози капетана Бобадила."The St James's Theatre", The Morning Post, pp. 2 Мичел је обожавао мешународне забаве и преко позоришта представио европске певаче. Након што се Мичел повукао са места управника позоришта, глумца Лаура Симор (1820—1879) управљала је позориштем једну сезону у сарадњи са Чарслом Ридом, од октобра 1854. до марта 1855. године. Под Симоровом управом унутрашњост је преуређена.MacQueen-Pope, pp. 42 Објекат је током већег дела 1856. било непосећено, али је наредне године доживело успех када је Џејкс Офенбах довео своју компанију из Париза са репертоаром од евет дела. Након тога у позоришту је глумила Кристи Минстрелс која је играла у Сент Џејмс позоришту две недеље у августу 1857. године.

Пета управа: 1858—1869

Позориште је имало велики број управника и руководства. Ф. Б. Чатерон био је закупац позоришта две године, од 1858. године. Представио је сезону углавном дела Шекспира, где је глумио Бари Суливан и уприличио прву драму Ф. Ц. Бурнанда, бурлеску под називом Дидо, која је извођена 80 пута. Алфред Виган, који је био члан Брахамове компаније, кућу је на кратко преузео током 1860. гоине, а наследио га је Џорџ Вининг (1824—1875).Knight, Joseph. and Reynolds, K. D. , Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press. Retrieved 9 February 2019 Под Франком Метјусом, који је позориште преузео у децмебру 1862. године, позориште је имало најдужу продукцију, представа Lady Audley's Secret извођена је 104 ноћи заредом. Метјус је наставио са радом, а пратио га је Бенџамин Вебстер, али су њихови подухвати углавном били финансијски неуспеши.

Чланцица Вебстерове компаније Рут Хербет преузела је позориште 1864. године и водила га до 1868.Taylor, C. M. P. , , . Retrieved 10 February 2019 Добила је велики број похвала због представљања Хенрија Ирвинга у његовом првом важнон наступу на лондонској сцени.Campbell and O'Hagan, pp. 303–305 Његов наступ у филму Hunted Down премијерно приказан у новембру 1866. године наишао је на велико интересовање публике. Наредног месеца позориште је представило прву бурлеску В. С. Гилберта, а оне се изводила до Ускрса наредне године.MacQueen-Pope, pp. 62 Хербетова управа предстала је са радом у априлу 1868. године. Историчар В. Џ. Маквин је написао: thumb|right|300px|alt=watercolour showing interior of theatre, with autidorium to the left and stage to the right|Позориште Сент Џејмс у новинама The Miror, 29. октобар 1836. године. „Она је то учинила племенито и стекла је велике похвале. Држала је позориште отвореним и довела најмање двоје младих, обојица предодређених за величину, на знање лондонске јавности - Хенрија Ирвинга и Чарлса Винхама. Али позориште Сент Џејмс је изгубило доста новца”.MacQueen-Pope, pp. 52

Након одласка Хербетове, наредна сезона била је запажена по две продукције у којима је глумила Хортенс Шнајдер, а представи је присуствовао Едвард VII и велики део лондонске јавности, у јуну 1868. године.MacQueen-Pope, pp. 61

Џон Вуд, Мари Литон и остали: 1869—1878

Године 1869. позоришта је преузела Џон Вуд, а током њеног мандата прва продукција била је She Stoops to Conquer, која је изведена 160 пута. Представа La Belle Sauvage која је имала премијеру у новембру 1869. године је трајала још дуже, укупно 197 ноћи."Portraits: Miss Litton", The Theatre, October 1878, pp. 189–192; and "St James's Theatre", The Era, 28 March 1875, pp. 4 За време мандата Џон Вуд било је успешних продукција. Позориште је добро напредовало, али трошкови су били већи од примања, па је Џон Вуд одустала 1871. године од управљања позориштем и отпутовала у Сједињене Америчке Државе.MacQueen-Pope, pp. 56 Позориште је 1875. године преузела глумица Мари Литон. Своје име је поставила у менаџменту, оснивањау и вођењу позоришта. За време њеног мандата било је неколико успешних продукција.MacQueen-Pope, pp. 194–195MacQueen-Pope, pp. 198 Године 1876. Мари Литон је отишла у друго позориште, а Вудова се на кратко вратила на менаџмен у Сент Џејмс. Након тога, позориште је преузео Самуел Хејс, који је у кратком периоду имао три неуспеха, а затим се повукао.Wearing, J. P. , Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press. Retrieved 10 February 2019

Џон Хер и Кендалси: 1879—1888

Власник позоришта, лорд Неври, почео се активно интересовати за своје послове. Позвао је глумца Џона Хера да преузме позориште, што је и учинио у партнеству са Марџ Кендал и њеним супругом Вилијамом. Позориште је поново обнољено, а медији су коментарисали да је позориште по укусу, елеганцији и комфору далеко испред било којих објеката у граду."St James's Theatre", The Era, 5 October 1879, pp. 3 Историчар Бери Данкан је у свом поглављу John Hare and the Kendals: Nine Years of Steady Success о историји Сент Џејмса писао да се репутација позоришта повећава. Нови закупци су желели да побошљају забаву за све укусе људи, а према мишљењу историчара позоришта Џ. П. Веринга, то су и постигли уз комобинацију француских адаптација и енглеских оригиналних представа. Под њиховом управом изведена је двадесет и једна представа, од тога било је седам нових британских, осам француских представа, а остало су изведене адаптације старих представа. Прва продукција за време њиховог мандата изведена је 4. октобра 1879. године, под називом The Queen's Shilling. Након тога уследиле су представе The Squire (1881), The Ironmaster (1884), Mayfair (1885) и The Hobby Horse (1886)."St James's Theatre", The Theatrical Observer, 6 November 1839, pp. 2"St James's Theatre", The Times, 5 June 1929, pp. 12; and Duncan, pp. 310

Комедија Б. С. Стивенсона под називом Impulse (1883) доживела је значајан успех. У то време у позоришту су глумиле Фани Брог, Хеленд Холт и Мај Вити, док су глумци били Џорџ Александар, Алан Аинсворт, Алберт Чевалер, Хенри Кемблр, Вилијам Терис, Брендон Томас и Левис Валер.

1888—1918