Лујо Ловрић (Цриквеница, 1894 — Цриквеница, 26. новембар 1986) био је добровољац у Српској добровољачкој дивизији и официр Војске Краљевине Србије. Пореклом је био Хрват.

Рањен је септембра 1916. године на Добруџи и остао слеп.

Предратни период Лујо Ловрић је рођен 1894. године у Цриквеници уз само Јадранско море. Родио се у хрватској породици, мада поједини извори наводе да је био Србин са Сушака.

Припадао је организацији Југословенске уједињене националне омладине (ЈУНО) са центром на Сушаку. Учествовао је у издавању југословенских националистичких листова „Вал” и „Вихор”. Био је један од оснивача Југословенског ђачког савеза 1913. године у Ријеци. Они су се састајали са Франом Супилом, а имали су преписку и са Ивом Андрићем.

Први светски рат У Први светски рат је ушао као аустроугарски потпоручник и борио се на Источном фронту. Чим је пронашао погодан тренутак на фронту у Галицији, пребегао је Руској императорској армији. Априла 1916. године се прикључио Српској добровољачкој дивизији у Одеси, састављеној од заробљених или пребеглих аустроугарских војника словенског порекла (Срба, Хрвата и Словенаца). Дивизија је придодата 47. руском корпусу и послата на фронт у Добруџи.

У ноћи између 4. на 5. септембра 1916. године, потпоручник Ловрић је учествовао у бици против Бугара на Добруџи код места Кокарџа, где је командовао Четвртом четом Трећег батаљона Другог пука Српске добровољачке дивизије. Тешко је рањен и изгубио је оба ока. У болници у Одеси, Орден Светог Ђорђа IV степена му је уручила велика кнегиња Јелена Петровна Романов, супруга великог кнеза Ивана Константиновича и кћерка краља Петра I Карађорђевића. Ловрић јој се захвалио и рекао:

На ове речи, велика кнегиња Јелена Петровна Романов је заплакала. Написао је и писмо својој мајци у којој јој саопштава да је трајно изгубио вид:

Командант дивизије генерал Михаило Живковић Гвоздени је упутио циркуларну наредбу својим војницима, у којој је поздравио и похвалио Ловрићеву жртву:

На предлог официрског збора Другог пука Српске добровољачке дивизије, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.

Регент Александар Карађорђевић је указом од 11. фебруара 1917. године, унапредио Ловрића у чин резервног пешадијског поручника.

Живот након рата десно|мини|253x253пиксел|Поздрављање председника југословенске секције Међусавезничке федерације бивших војних инвалида Лује Ловрића (десно), председника Међународне уније ратних војних инвалида Божидара Бошка Недића (лево) и председника пољског одељења Међусавезничке федерације бивших војних инвалида Романа Горецког (у средини), 1933. године

Ловрић је за своје жртве и подвиге унапређен у чин капетана. Своје слепило је доживљавао као највеће признање за своје идеале:

У Лондону, где се налазио од 1917. године, завршио је школу за слепе официре и вратио се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године.

На Видовдан 1920. године, организовао је велики народни збор на старом игралишту Хајдука.

О сећањима на Први светски рат и своју љубав Паљу из Одесе, написао је роман „Сузна јесен”, који је објавио 1922. године. Наредне године је у Загребу објавио и роман „Кроз снегове и магле”. За његову „Баладу о витезу”, музику је написао композитор Жарко Петровић.

Значајно се укључио у рад добровољачких, ветеранских и удружења ратних војних инвалида. Био је председник Удружења слепих Ријека, Удружења ратних добровољаца 1912—1918 Краљевине Југославије, Главног одбора Савеза слепих у Загребу, Савеза слепих Југославије и уредник „Добровољачког гласника” који је издавало Удружење ратних добровољаца 1912—1918. Помагао је рад Школе за слепе у Земуну, коју је водио Вељко Рамадановић.

На почетку Априлског рата 1941. године, избегао је у Београд, како би избегао да буде заробљен и убијен од усташа. Ту је остао до ослобођења 1945. године, када се вратио у родни крај. Након Другог светског рата, комунистичке власти и Министарство унутрашњих послова су 1947. године забранили рад Удружењу ратних добровољаца, што Ловрић никако није могао да разуме.

Последње године живота је провео у родној кући у Цриквеници. У свом интервјуу из 1984. године, поздравио је братство и јединство југословенских народа. Тада је још рекао:

Умро је 26. новембра 1986. године у Цриквеници. Својих 29 одликовања завештао Војном музеју у Београду, где се она и данас чувају.

Награде и признања

Одликовања

Домаћа одликовања 50x50п Карађорђева звезда са мачевима (Краљевина Србија) 50x50п Орден Светог Саве III реда (Краљевина Југославија) 50x50п Орден Светог Саве IV реда (Краљевина Југославија) 50x50п Орден Белог орла са мачевима (Краљевина Југославија)

Страна одликовања 50x50п Витез Ордена Светог Ђорђа IV степена (Руска империја) 50x50п Орден Свете Ане III степена (Руска империја) 50x50п Орден Михаила Витеза (Краљевина Румунија) 50x50п Командирски крст Ордена круне Румуније (Краљевина Румунија) 50x50п Орден белог лава са мачевима (Чехословачка) 50x50п Легија части (Француска)

Друге награде Савез слепих Србије му је 1984. године доделио награду „Филип Вишњић” за активан рад на пољу друштвене афирмације слепих и слабовидих.

Референце

Категорија:Рођени 1894. Категорија:Умрли 1986. Категорија:Цриквеничани Категорија:Хрвати у Србији Категорија:Српски војници Категорија:Српски војници у Првом светском рату Категорија:Личности Првог светског рата Категорија:Носиоци Ордена Карађорђеве звезде Категорија:Аустроугарски војници у Првом светском рату Категорија:Носиоци Ордена Свете Ане