мини|Први Васељенски сабор у Никеји 325.|324x324п

Васељенски сабор (, oecumenicum) је окупљање епископа који представљају целу Цркву. У српском, руском, бугарском и свим језицима који баштине црквенословенски језик користи се назив васељенски од црквенословенске речи васељена (црксл.васелѧнаѧ) што означава насељени свет, док се на западу али у у грчком језику овакви сабори се називају екуменским од грчке речу екумена (стгрч. οἰκουμένη), која има исто значење. Васељенски односно екуменски сабор би представљао црквени сабор целокупне светске хришћанске црквене заједнице, која представља тело Христово на земљи.

Овакви сабори су се одржавали између 4.и 9.века када је хришћанска црква била јединствена тзв. петоглава црква односно састављена од 5 глава (патријаршија): Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Они су представљали колегијални начин на који се васељенски (светски) епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине, учења, поретка и богослужења. Делегати (патријарски, епископи и архимандрити међу којима је било водећих теолога свог времена) вођени Духом светим су на васељенским саборима утврдили црквене догмате, каноне и раздвојили јеретичка од правоверних (ортодоксних) учења.

Иако је оваквих сабора у овом периоду било више, првих седам су опште прихваћени од свих пет тадашњих црквених центара (патријаршија) које су чиниле петоглаву цркву (пентархију). Након Великог црквеног раскола 1054. када је дошло од поделе на западну Римо-католичку (Рим) и источне Православне цркве (Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим) дошло је до међусобне анатеме и прекида општења, те никад више до заједничког сабора није дошло. За православну цркву одлуке седам васељенских сабора чине неотуђиви део православне вере, од којих се не одступа. Католичка црква званично прихвата ових седам сабора, али је након раскола наставила да држи своје саборе које такође назива екуменским концилима (лат.Concilium oecumenicum ) и било их је до данашњег времена још 13.

Протестантске деноминације, настале између 16. и 20.века углавном одбацује одлуке Васељенских (екуменских) сабора те они за њих немају никакав већи значај. Древноисточне цркве (које се називају и дохалкидонске) настале након Четвртог васељенског сабора у Халкидону (451), када су неприхватањем одлука овог сабора отпале од васељенског православља прихватају само прва три васељенска сабора. То су јерменска, коптска, сиријска, етиопијска и еритрејска орјентално-православна црква, које припадају орјенталном или нехалкидонском хришћанству.

Општи осврт Древни превасељенски сабори су били Апостолски сабор у Јерусалиму око 51. описан у Делима апостолским у Новом завету. Вођен је око питања везаних за преобраћење пагана. Самостално, ниједан од апостола није могао решити тако важно питање. То их је приморало да се заједно са свештеницима и епископима , сагласно заповести Христовој (Матеј 18:17), саберу на први Апостолски Сабор у Јерусалиму 51 године.

Како се хришћанска црква ширила по целом Римском царству, настали су и нови изазови и сукоби различитих учења које су се појавила. Први васељенски сабор сазвао је император Константин Велики за 325. у Никеји, управо како би се разјаснила контроверза настала учењем Арија, свештеника и теолога из Александрије.

Црквене саборе предводе епископи као наследници светих апостола. Сабор није надређен Цркви већ је њен законити глас и њено тело. И поред тога што епископ има одређену службу, он има помесну саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду пре шизме (1054), карактер „васељенски“ једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата целе Империје. Стога је присуство римског трона (италијанска дијецеза) на саборима било нужно. Мада сазивани од царева, васељенски сабори нису били царска институција. Цареви су потписивали саборска акта, али нису гласали нити су пак утицали на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.

Право учешћа на саборима и глас одлучивања имају епископи. Свештеници и ђакони су могли да учествују на сабору или у својству пуноправних чланова својих епископа или са правом саветодавног гласа уколико су присуствовали као помоћници епископима. Некад су саборима присуствовали и световњаци или лаици, као на пример цар или његов представник, ради давања подршке сабору или његовог свечаног отварања или затварања. Одлуке са сабора објављиване су саборском одлуком и указом цара, а неке одлуке су имале и важност као државни закони. Васељенске саборе су признавале све месне цркве, чак и оне који нису присуством својих представника биле заступљене на сабору.

Врсте одлука васељенског сабора У унутрашње одлуке Васељенских сабора спадају:

Сагласност саборских одлука у погледу учења као и донетих канона са Светим Писмом и апостолским предањем Цркве. Једнодушност са вером и учењем које се увек чува и држи у помесним црквама. Канонско-законодавна делатност доношењем канона и правила. Васељенски сабори су донели исповедање Символа Вepe. Осудили су јереси (погрешна учења) попут аријевске, несторијанске, иконоборачке и монотелитистичке. Утврдили поштовање Богородице, христологију и происхођење Духа светог.

Сабори су утврђивали догмате као проверене и несумњиве обрасце вероучења, што им даје својство непроменљивости и обавезности за целу Цркву. У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος — finis), и канона, који има дисциплински карактер. Одлуке васељенских сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вере. Зато одлуке сабора треба да прихвати и потврди свест Цркве. Сабор у том смислу има својство непогрешивости јер је руковођен Духом Светим. Зато издаје каноне или правила која се тичу поретка, устројства и дисциплине.

Првих седам сабора

Првих седам васељенских сабора које признају и православне цркве и католичка су били: Први васељенски сабор — Никејски сабор (мај — јун 325) Други васељенски сабор — Цариградски сабор (мај — јул 381) Трећи васељенски сабор — Ефески сабор (јун — јул 431) Четврти васељенски сабор — Халкидонски сабор (8. октобар — 1. новембар 451) Пети васељенски сабор — Други цариградски сабор (мај — јун 553) Шести васељенски сабор — Трећи цариградски сабор (новембар 680. — септембар 681) Седми васељенски сабор — Други никејски сабор (септембар — октобар 787)

Тумачење Трулског сабора Постоји и један додатни Трулски сабор одржан 692. између шестог и седмог васељенског сабора, који је издао организациона, литургијска и канонска правила, али није расправљао о теологији. Само међу православљем његова власт обично се сматра васељенском, међутим православци га не сврставају међу седам општих сабора, већ га сматрају наставком петог и шестог сабора. Акти Светога сабора били су послати у Рим како би их папа Сергије I могао потписати. Папа је одбио да их потпише, називајући их заблудама.Католичка црква не прихвата Трулски сабор.

Спор око Осмог сабора Осми сабор или Четврти цариградски сабор је назив за два различита црквена сабора одржана у Цариграду у 9. веку, око чијег се васељенског (екуменског) статуса Православна и Римокатоличка црква потпуно разилазе.

Цар Михаило III свргнуо током 9. века цариградског патријарха Игњатија, а на његово место поставио Фотија . Папа Никола I прогласио је свргнуће Игњатија неважећим. Након што је цар Михаило убијен, Игњатије је без оспоравања враћен на место патријарха. Тада је одржан Цариградски сабор 869—870, који је анатемисао Фотија. После Игњатијеве смрти 877. Фотије је поново постао патријарх, а нови Цариградски сабор 879—880 (Православни), поништио је одлуку претходног сабора. Овим сабором, одбачен је и сваки покушај уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Символ вере, а самим тим је спречено да се у Символ вере преко поменутог уметка уведе и учење о двоструком исхођењу Светог духа. Сабор је закључио рад 880. године, а његове одлуке је званично потврдио и тадашњи римски папа Јован VIII. Међутим накнадно је Рим одбацио овај Цариградски сабор из 879—880, те као Осми васељенски прихвата Цариградски сабор 869—870. Упркос томе, Цариградски сабор из 879—880. године је задржао своју пуноважност у Православној цркви, а многи православни хришћани га сматрају равновасељенским и називају га Осмим васељенским сабором.

Касније уметање додатка Филиокве (лат. Filioque) у Никејско-цариградски Символ вере довешће до Великог црквеног раскола 1054. године.

Сабори (концили) Римокатоличке цркве након раскола После Великог раскола 1054. године Римокатоличка црква је имала 13 сабора, које нумерује бројевима од 9 до 21. као екуменске конциле. За католичку вероисповест на основу донетих одлука, кључни су 4,6,12 и 13.

Први латерански сабор (1123) Други латерански сабор (1139) Трећи латерански сабор (1179) Четврти латерански сабор, (1215): На овом сабору су утврђене кључне доктрине католицизма, укључујући веру у транссупстанцију (претварање хлеба и вина у тело и крв Христову) и обавезу редовног исповедања грехова. Први лионски сабор, (1245) Други лионски сабор, (1274): Овим сабором је на кратко дошло до грчко-латинског црквеног помирења, која је убрзо одбачено у Цариграду. Бечки сабор, (1311 – 1312) Сабор у Констанцу, (1414 – 1418): крај великог западног раскола, појава саборства. Сабор у Базелу-Ферарију-Фиренци: покушај помирења са православним црквама и са осталим источним црквама. Пети латерански сабор (1512–1517): покушај обнове Цркве. Тридентски сабор (1545–1563 са прекидима): одговор на Реформацију, обнова Цркве. Први ватикански сабор (1869–1870): Овај сабор је потврдио папин примат и доктрину о папској непогрешивости у питањима вере и морала. Други ватикански сабор (1962–1965): Најзначајнији сабор модерног доба, који је донео велике реформе у католичкој литургији, односима са другим религијама и светом, истичући важност појединца и савременог света.

Сабори Православне цркве након раскола Након Великог раскола, Православна црква је организовала само један свеправославни сабор на Криту 2016. међутим он се не сматра васељенским ни са становишта православља због одбијања четири православне цркве да учествују (Руске, Грузијске, Бугарске и Антихојске патријаршије).

Види још Помесни сабори Трулски сабор Првих седам васељенских сабора

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Црквени сабори Категорија:Хришћанство Категорија:Константин Велики