мини|Мајка и дете, Емил Муније, уље на платну, 1892. година. Афективна везаност (, причвршћивање; приврженост) представља однос привржености између људског детета и родитеља (старатеља) који се успоставља током првих месеци живота, захваљујући урођеној потреби детета за тражењем и успостављањем блиске физичке и емоционалне везе са значајним одраслим особама (родитељима).Требјешанин, Ж. (2018). Речник психологије (пето проширено издање). Београд: Агапе књига. Афективна везаност представља систем генетски програмираних образаца понашања младунчета као што су сисање, хватање, држање, праћење објекта погледом, гукање, осмехивање, плакање и слично. Биолошка функција везивања младунчета за одраслог (искуснијег, моћнијег) представља заштиту од опасности. Понашања афективне везаности укључују одржавање контакта и близине са мајком (односно фигуром афективне везаности) и јављање анксиозности и туге приликом нежељеног одвајања од ње. Одржавање афективне везаности са мајком ствара осећање сигурности, а њено угрожавање производи осећање несигурности и љутње. Без афективне везаности, човеково младунче би тешко преживело, а развој би био оштећен. Афективна везаност је најзначајнија манифестација и доказ примарне социјалности детета на раном узрасту. За ментално здравље је потребно да "одојче и мало дете имају у искуству топао, интиман и трајан однос са својом мајком, или њеном трајном заменом".
Стварање теорије Термин је сковао и касније развијао током четири деценије, од раних 1940-их до касних 1970-их, психолог Џон Болби у свом раду о теорији везаности. Срж термина афективна веза, према Болбију, је привлачност коју једна особа има за другу особу. Централне карактеристике концепта афективног везивања могу се пратити у Болбијевом раду из 1958. године, „Природа везивања детета са његовом мајком“. Истраживање развојне психолошкиње Мери Ејнсворт 1960-их и 70-их поткрепило је основне концепте, увело концепт „сигурне базе“ и развило теорију о бројним обрасцима везивања код новорођенчади: сигурни, избегавајући и узнемирени стил везивања. Четврти образац, дезорганизовани стил, идентификован је касније. Осамдесетих година теорија је проширена на везаности код одраслих. Друге интеракције се могу тумачити тако да укључују компоненте понашања везаности; то укључује односе са вршњацима у свим узрастима, романтичну и сексуалну привлачност и одговоре на потребе неге новорођенчади или болесних и старијих особа.
Рад Џона Болбија Да би формулисао свеобухватну теорију о природи раних везаности, Болби је истражио низ поља, укључујући еволуциону биологију, теорију односа предмета (психоанализа), теорију контролних система и разна поља етологије и когнитивне психологије. Након прелиминарних радова од 1958. надаље, Болби је објавио целу теорију у трилогији Прилог и губитак (1969–82). У раним данима теорије академски психолози критиковали су Болбија, а психоаналитичка заједница га је протерала због његовог одступања од психоаналитичких доктрина. Међутим, теорија везаности је од тада постала доминантан приступ разумевању раног друштвеног развоја и створила велики вал емпиријских истраживања формирања блиских односа деце. Касније критике теорије везаности односе се на темперамент, сложеност друштвених односа и ограничења дискретних образаца за класификације. Теорија везаности је значајно измењена као резултат емпиријског истраживања, али концепти су постали општеприхваћени. Теорија везаности чинила је основу нових терапија и информисала о постојећим, а њени концепти коришћени су у формулисању социјалних политика и политика бриге о деци за подршку раним везама деце. Теорија везаности није исцрпан опис људских односа, нити је синоним за љубав и наклоност, иако оне могу указивати на то да везе постоје.
Болби је запазио да одојче на привремени прекид афективне везаности са мјаком реагује интензивним плачем, узнемиреношћу и нелагодношћу. Откриће етолога да је афективна везаност примарна потреба изазвало је револуцију у схватању дечјег развоја. Успостављање стабилне афективне везе између мајке и одојчета има огроман и далекоснажан значај за читав потоњи развој и здравље детета. Ако је однос афективне везаности добро успотављен, дете је расположено и спокојно, а ако је угрожен, јављају се стрепња и бес. Ако се овај однос прекине, према Болбију, доћи ће до туге и депресије код детета.
Четири фазе привржености Џон Болби је веровао да постоје четири карактеристике привржености. Ово је укључивало:
Одржавање близине: Жеља одојчета да буде у близини људи за које је везано. Сигурно уточиште: Враћање на фигуру везаности за удобност и сигурност у суочавању са страхом или претњом. Сигурна база: Фигура везаности делује као база сигурности из које дете може да истражује околину. Дистрес одвајања: Анксиозност која се јавља у одсуству фигуре везаности.
Болбијеве мисли о разликовању везаности довеле су до гледишта многих других психолога о везивању и разним везама са којима се везаност поклапа. +ФазаВременски периодПонашање дететаПрваОд рођења до 8.-12. недеље животаСпецифична осетљивост за социјалне дражи. Упућује сигнале који изазивају интересовање родитеља и подстичу их да се старају о деци. Дете и даље нема свест о себи и другима као засебним особама и не може да опажајно разликује друге одрасле јединке, па због тога упућује неусмерене сигнале ка било којој одраслој особи у близини која је у интеракцији са дететом. Обично се сигнали своде на плакање, осмехивање, посезање. Ако је реаговање особе у складу са потребама и понашањима одојчета, развија се стабилан образац интеракције.Krstić, K. (2007) Afektivno vezivanje iz perspektive razvojne psihologije. In: Hanak N., Dimitrijević A. [ur.] Afektivno vezivanje - teorija, istraživanje, psihoterapija, Beograd: Centar za izdavačku delatnost Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Друга2-6, обично око 3-4. месецаДете почиње да издваја једну особу, најчешће мајку, према којој усмерава своје понашање афективне везаности. Дете плаче када особа одлази, осмехује јој се, вокализује, испољава радост када је примети, привија се уз њу и слободно истражује околину. Напредак у овој фази огледа се у израженијој способности детета да активно иницира интеракцију са примарном фигуром афективне везаности. Понашање дојенчета према неговатељу постаје организовано на основу циља како би се постигли услови који чине осећај сигурности.Трећа6.- 9. месецОдојче је способно самостално да се креће, што му пружа већи степен контроле над физичком близином са фигуром афективне везе, као и више могућности за истраживање и излагање опасностима. У понашању детета овог узраста могу се уочити нови обрасци понашања, специфично усмерени на особу за коју је дете везано: физичко приближавање, посебно након раздвојености или услед узнемирености детета; праћење мајке када напушта просторију; коришћење мајке као базе сигурности за истраживање околине; повратак мајци као бази сигурности, када је дете уплашено или узнемирено. Претпоставка за развој специфичног односа одраслог и детета јесте и схватање да одрасла особа постоји независно од самог детета и његовог искуства са том особом.Четврта3-4 годинеВећина деце су и даље благо узнемирена при одвајању њихове фигуре за коју су афективно везани од њих. Оно што је врло узнемиравајуће је чињеница да морају да остану сами. С обзиром на то да лакше подносе краћа одвајања од мајке, деца овог узраста показују мање захтева за физичким контактом након сепарације. На узрасту од 4 године, деца не показују узнемиреност услед кратког одвајања од мајке, ако су са њом договорили заједнички план одвајања и њеног повратка. Такође, физички контакт као облик интеракције с мајком замењују контактом очима, афективном комуникацијом (на пр. разменом осмеха, тепањем и сл.) и конверзацијом о личним темама. Рад Мери Ејснворт мини|Кристална награда Болби-Ејнсворт за доприносе у истраживању афективне везаности - приказује осниваче теорије, Џона Болбија и Мери Ејснворт. Дечји психолог Мери Ејнсворт је даље проширила Болбијево истраживање спроводећи експеримент који је познат као "Балтиморска лонгитудална студија: Страна ситуација“. Пре експеримента, Ејнсворт је у Уганди у природним условима посматрала како дете и мајка интерагују. У експерименту, родитељ и дете су сами у соби. Соба је опремљена играчкама за децу, које служе да подстичу игру и истраживачко понашање. Странац тада улази у собу и разговара са родитељем. Након неког времена, родитељ тихо излази из собе, остављајући странца и дете у соби. Осам 3-минутних епизода у којима се дете излаже све већем стресу и тиме се активира систем афективне везаности. Дете тада реагује на тренутну ситуацију и онда родитељ поново улази у собу и теши дете. Посматра се квалитет дететовог истраживања када је мајка одсутна и када је присутна, али и квалитет односа детета мајци када је присутна, када одлази и када се враћа. Процедура је намењена деци узраста од 12 до 18 месеци.
Из ове револуционарне студије, Ејнсворт је развила различите облике стилова привржености које бебе показују са људима са којима су блиски, један облик сигурне везаности, и три несигурна стила. Истраживања су показала осетљивост за социјалне дражи и интеракције, али и да беба узраста од око 7 месеци не показује узнемиреност када мајка оде. Крос културна истраживања указала су на релативно мале културалне разлике и показала да је систем понашања афективне везаности универзална карактеристика.
Сигурни стил везаности Сигурну везаност у детињству карактерише приметна узнемиреност када је родитељ изашао из собе. Када се родитељ вратио, дете је било изузетно срећно што га је видело. Одојчад ће чешће изабрати родитеља у односу на било коју другу особу, посебно странца. Како крећу у детињство, они који одржавају сигурну везаност лакше склапају пријатељства и упознају нове људе и одржавају поуздану везу са својим родитељима.Ainsworth, M.; Blehar, M.; Waters, E.; and Wall, S. (1978). Patterns of Attachment. Hillsdale, NJ: Erlbaum Адолесценти имају користи од родитељске подршке, али такође почињу да прелазе са ослањања на родитеље у независније окружење са више слободе. У одраслом добу, већа је вероватноћа да ће имати дуготрајне везе, високо самопоштовање, наћи задовољство у романтичним везама и могу лако да разговарају са својим партнерима.
Малишан који је сигурно везан за свог родитеља (или другог познатог неговатеља) слободно ће истраживати док је неговатељ присутан, обично се бави незнанцима, често је видно узнемирен када његоватељ одлази и генерално је срећан када се његоватељ врати. На обим истраживања и невоље утичу, међутим, темперамент детета и ситуациони фактори, као и статус везаности. На везаност детета у великој мери утиче осетљивост примарног неговатеља на његове потребе. Родитељи који доследно (или готово увек) одговарају на потребе свог детета створиће сигурно везану децу. Таква деца су сигурна да ће њихови родитељи реаговати на њихове потребе и комуникацију.Schacter, D.L. et al. (2009). Psychology, Second Edition. New York: Worth Publishers.
Сигурно везана деца најбоље могу да истражују када имају знање о сигурној бази (неговатељу) којој се могу вратити у време потребе. Када се пружи помоћ, ово јача осећај сигурности, а такође, под претпоставком да је родитељска помоћ корисна, едукује дете како да се са истим проблемом носи у будућности. Стога се на сигурно причвршћивање може гледати као на најприлагодљивији стил везивања. Према неким психолошким истраживањима, дете се сигурно веже када је родитељ доступан и способан да одговори детету на одговарајући и одговарајући начин. Ако су родитељи пажљиви и пажљиви према својој деци у раном детињству и раном детињству, та деца ће бити склонија сигурној везаности.
Анксиозно-амбивалентни стил везаности